AFTERPARTI

Pogledao sam AFTERPARTI Luke Bursaća, dolazak još jednog novog talenta u našu kinematografiju. Ovaj film je značajan na više nivoa. Za početak, ovo je film koji kombinuje tendencije savremenog srpskog urbanog filma art house usmerenja sa željom da komunicira sa publikom i napravi svojevrsnu bioskopsku atrakciju. U filmu TMINA, svom studentskom diptihu dugometražnog formata, Bursać je pokazao da se podjednako dobro snalazi i u sirovom realizmu i u estetizovanoj žanrovskoj stilizaciji, i uprkos tome što se taj šav između dve priče itekako osetio, TMINA je bila je harizmatičan rad koji najavljuje dolazak značajnog reditelja.

AFTERPARTI je međutim doneo još jednu značajnu dimenziju Luki Bursaću kao reditelju koji obećava. Naime, on je snimio ovaj film bez budžeta, sa nekom minimalnom podrškom države, ako ne u no budget uslovima a ono u vrlo low budget uslovima, čime se apsolutno izdvojio od reditelja svoje generacije kojima je svojstveno da čekaju pomoć fondova, i da pakuju filmove godinama. AFTERPARTI što je najvažnije, ne izgleda kao film koji je snimljen u bitno lošijim uslovima od ostatka radova njegove generacije, čak naprotiv.

Fotografja Dušana Grubina filmu daje jako atraktivan izgled i jednu skoro pa refnovsku estetizaciju ambijenata i dešavanja. Bursać je ekonomičan po broju lokacija ali je svaka izvanredno odabrana, i maksimalno iskorišćena što pokazuje da ima istančan rediteljski nerv.

Druga značajna dimenzija zbog koje Bursać zalsužuje podršku jeste činjenica da je on sa svojim filmom odmah izašao u bioskope i da nije robova festivalima i čekao ih silom. Uostalom, poslednjih godina verovatno najveći festivalski uspeh postigla je PARADA koja je ušla na Berlin posle bioskopske distribucije. Dakle, prikazivanje u bioskopima nije prepreka filmovima koji su zanimljivi festivalima. Voleo bih da ova odluka ekipe AFTERPARTIJA bude nagrađena i nekim festivalom, a film za to svakako ima potencijala.

AFTERPARTI je film koji pokazuje na koji način Bursaćeva generacija oblikuje svoju NACIONALNU KLASU. Priča prati mladog wannabe celebrityja koji radi kao konobar u nekom vrlo posećenom gradskom klubu. Činjenica da je konobar u klubu daje mu reputaciju kakvu ne bi stekao da se bavi onim što voli. Uporedo sa njegovim konobarskim zgodama, teku pokušaji da se afirmiše kao glumac ali i nezaokruena romansa sa komšinicom koja radi u istom klubu u nadi da će skupiti novac da postane kozmetičarka.

Bursać uspeva da istovremeno glamurizuje i osudi lifestyle koji vodi njegov junak. Ipak, za razliku od drugih reditelja mlađe generacije koji prikazuju ljude sa margine sa blagom distancom, Bursać pokazuje toplinu i izvesnu identifikaciju sa junacima. Stoga, AFTERPARTI je istovremeno i film o jednoj ekipi ali i film za tu ekipu što je specifičan adut.

Slično PANAMI, AFTERPARTI uspeva da napipa zanimljivu temu i da joj istovremeno i arty i komercijalan tretman. Razlika je u tome što je AFTERPARTI u svojoj egzekuciji konzistentniji, iako PANAMA ima univerzalniju temu. Ipak, ova dva filma stoje kao pozitivni primeri naših mladih autora koji pokušavaju da spoje arty zahvat sa bioskopskim ambicijama.

Otud, pojava ovakvih filmova ispunjava me optimizmom i pokazuje da imamo mlade reditelje koji nisu odustali od filmova koji traže publiku. 

* * * / * * * *