Pogledao sam SPORAZUM Predraga Radonjića, celovečernji igrani film snimljen na Severu Kosova, u lo-fi uslovima koji zahvaljujući napretku tehnike ne deluju bitno lošije od RTSove igrane produkcije. Ono po čemu je SPORAZUM ponajviše lo-fi jesu glumci iz raznih kosovskih i provincijskih pozorišta koji naravno pružaju neujednačene uloge. Radonjić pak nema iskustva da se sa svim tim elementima snađe, tako da SPORAZUM u pojedinim dosta kratkim deonicama ostaje neuravnotežen. Ono u čemu lo-fi međutim najviše postaje vidljiv jeste to što Radonjić ganja apsolutno mejnstrim estetiku. Ipak, ukupno uzev, i ako imamo u vidu naše televizijske produkcije, mislim da bi SPORAZUM mogao imati smisla na našim televizijama.
Radonjićev film govori o teškoćama i dilemama sa kojima se suočavaju Srbi koji se vraćaju na Kosovo. Te prepreke predstavljaju raznovrsni pokušaji kosovskih Albanaca da ih uklone iz kuća, u rasponu od nasilja do velikih cena za otkup imanja.
SPORAZUM prati odluku jedne porodice da se vrati na Kosovo i iskušenja sa kojima se suočavaju kada Albanci pokušaju da ubiju muške glave kuće.
Iako je jasno na čijoj strani je Radonjić, Srbi nisu pošteđeni kritike u ovom filmu. Uprkos tome što je scenario dosta rudimentaran, baziran na sporadično plakatskim dijalozima, priča u osnovi funkcioniše i postavlja junake u zanimljive situacije.
Šteta je što se srpski mejnstrim autori nisu pozabavili ovom temom, možda baš ovim scenarije. Ipak, SPORAZUM sa svim svojim lo-fi ograničenjima verovatno može naći mesto na TV programu.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment