Fenomen recepcije filma SUICIDE SQUAD pre svega obeležava to što je u danima premijere filma pored salve negativnih kritika, izašao i niz tekstova koji su demistifikovali proces nastanka filma, sugerišući da je pretrpeo teška dosnimavanja, premontiravanja i sl. samim tim izvrćući percepciju fanova koji će sada provesti silno vreme u pokušaju da dokuče šta je kad snimano dodato i zalepljeno. Šteta, pošto mnoge stvari u ovom filmu možemo prepoznati i u prethodnom Ayerovom filmu SABOTAGE, samo je tada izgleda Ayer snimao film u potpunoj harmoniji sa producentima, glumcima i distributerima, pa o intervencijama nisu izlazili nikakvi traktati.
Elem, SUICIDE SQUAD je film za koji bi se moglo reći da je u nekim elementima prekraćen za moj ukus (pre svega subplot sa Griggsom i Jokerom, recimo) ili da je snimljen u tempu koji nije trpeo određene montažne intervencije. Isto tako, mislim da slično filmu SABOTAGE, Ayer pokazuje određenu proizvoljnost prilikom upotrebe flešbeka, ali mene u ovom slučaju sam sadržaj tih flešbekova nije izneverio. Ovde otvaramo strukturalno pitanje - dakle, Ayer koristi flešbekove kao prisećanje, ali i kao fantaziju, isto tako, Ayer u ovom filmu koristi flešbekove kako bismo se prisetili događaja koje nikako nismo mogli videti ali i na one koje jesmo, samo nismo dobili sve informacije. Teško mi je da zamislim studio koji nameće autoru ovakvo rešenje koje samo znači da film zahteva strpljivog gledaoca, dakle sve ono što projektovana publika ovakvih filmova nije.
Konačno, jedna od glavnih argumentacija da je film poremećen u montaži jeste pitanje kako se to Deadshot i Harley vide u filmu pre montažne sekvence koja najavljuje Suicide Squad, na vrlo sličan način kako to rade stripovi, i na IDENTIČAN način kako to radi animacija ASSAULT ON ARKHAM. To međutim teško da ima veze sa studijem već sa idejom da se uspostavi protagonizam Deadshota i Harley mimo akcije koju je osmislila Amanda Waller, kao što uostalom nudi i samo finale filma.
Da li je to dobro rešenje opet možemo diskutovati, ali mislim da je dosta čitljivo i da Deadshot i Harley nose sa sobom najveću “produbljenost” kao likovi, najjače motive i transformacije u toku priče, i uostalom igraju ih i glumci na koje se najviše računa.
Ono što je međutim po meni ključni problem koji se nekako izbegava u priči o SUICIDE SQUADu jeste horizont očekivanja. Naime, post-DEADPOOL svet superherojskog filma je izmenjen, ali ne bih rekao da SUICIDE SQUAD zapravo ima tako snažnu reakciju na DEADPOOLa per se. Naime, u DEADPOOLu je negativac sa kojim se Deadpool obračunava organski vezan za samu junakovu priču. U SUICIDE SQUADu mislim da je najzanimljivlje to koliko je Enchantress zapravo “tuđa bitka”, koliko ona ne zanima ni sam Odred, niti je deo njihove misije. Film je neprekidno optuživan da ima slabog negativca, ali zapravo film ima sjajne negativce. Svi u njemu su negativci a Enchantress je bukvalno McGuffin. Ona se i narativno i stilski dešava mimo aktivnosti i interesovanja Odreda i njeno zlo junaci percipiraju kao nešto tangencijalno.
U tom pogledu, rekao bih da DC ovde radi ono čemu je inače sklon a to su politička poentiranja, i SUICIDE SQUAD se na tom nivou odlično uklapa u Ayerov rediteljski kanon. Naime, Ayerovi filmovi svi govore o ljudima koji su mračni, često i poročni i grešni, kojima je društvo delegiralo brigu o pojavama kojima “običan svet” ne želi da se bavi. U tom smislu, SUICIDE SQUAD se savršeno uklapa u kanon. Zatim, tu je tema grupe kolega, profesionalaca, koji često iskoračuju na mračnu stranu. Imamo i to u filmovima SABOTAGE i FURY. Konačno, imamo čoveka koji je psihopata ali bi mogao poslužiti odbrani zemlje u Ayerovoj debitantskoj rediteljskoj drami HARSH TIMES. Sve to možemo prepoznati u ovom filmu. Enchantress je tu poslužila kao substitut za Jihada, prvog Suicide Squad negativca. Ona ovde nije predstavnik islamizma po svojoj genezi ali po svemu ostalom jeste. Šta Enchantress radi - ona radikalizuje obične ljude ne bi li se osetila što više niko ne veruje (u nju). Ni sam JIhad ne bi bolje ovaplotio traumu vezanu za War on Terror, naročito ako imamo na umu zaplet kako je Enchantress inicijalno korišćena kako bi služila Americi (u jednoj akciji čak protiv Irana, sic!)
Ako na taj način gledamo film, onda je Enchantress u stvari Jihad koji se ne tiče ološa kome država omogućava da se ispolji radeći za nju kao private contractor. Otud, pripadnici Odreda nemaju ništa protiv Enchantress per se osim što ne dele njene vrednosti i ne kapiraju njen arhaični osećaj apokalipse koji im je stran. Suicide Squad je pre svega strana ljudske slabosti, i ne može da se ukači na bilo čiji religiozni zanos.
Stoga, Enchantress nije ključni negativac u ovom filmu. Ona je simptom a negativac je Amanda Waller koja ne samo da ih drži ucenom na okupu već je praktično i izazvala ceo problem sa Enchantress, igrajući se sa njenim opasnim moćima. Ne treba da čudi da se Squad najvećim delom bori sa svojim demonima odnosno sa Amandom Waller, kao i da se uticaj Enchantress na njih odvija upravo kroz halucinantne vizije Raja koje postoje u njima, što je ništa drugo do Jihad.
Horizont očekivanja u pogledu zabave, spektakla i sl. izneveren je u filmu jer je ovo Guys on a Mission flick koji ima dva segmenta. Okupljanje tima i egzekuciju akcije u jednoj noći. To ne liči na superherojske filmove, pa ni samog Deadpoola koji jeste dugo muzao onaj obračun na autoputu, ali i on je na kraju razvukao priču i vremenski i lokacijski.
SUICIDE SQUAD međutim nudi jednu krajnju svedenost. Borba se dešava noću, u jednom gradu, u jednoj ulici, jednom soliteru i još jednoj zgradi i to je sve. Nema ni egzotičnih lokacija, nema čak ni obdanice. Tu su junaci, tu su njihovi demoni, tu su bezlični protivnici oko kojih se oni homogenizuju.
Dakle, SUICIDE SQUAD nije mnogo šaren film. Vrlo je tvrd, urbani akcijaš, bez mnogo letenja, bez mnogo šarenog spektakla. Verujem da kada se kaže superherojski film, ljudi ne zamišljaju ESCAPE FROM NEW YORK, ali Ayer ga tako zamišlja i hvala mu na tome, jer to je tip akcije koji nam nedostaje.
Ayerov superherojski svet odlazi još korak dalje u pogledu heightened realizma od Snydera. Ayer prikazuje naličje, talog, geto, buvaru, i to tako i izgleda. Samo je prvi Jokerov čauš, stripovski lik, već sledeći je gangbanger kakav bi se mogao pojaviti u filmu Braće Hughes ili Johna Singletona. To je taj Ayerov touch koji u ovom filmu funkcioniše, gangbangeri su gangbangeri, vojnici su vojnici, sve deluje lived in, a opet je naravno, za stepen više od realizma.
Roman Vasyanov je napravio odličan izgled filma. SUICIDE SQUAD je konzistentan sa Snyderovim filmovima, ali je ipak mnogo vlažniji, realističniji u teksturama ali mu posao olakšava i to što tretira manje fantastičnih bića i sprava nego Snyder.
S jedne strane, mislim da je šteta što je kritika ovako klevetnički dočekala SKWAD. Nezavisno od toga kakav je utisak ostavio film, mislim da je mnogo kritika neosnovano, bazirano na pogrešnim premisama, rekao bih čak i netačno shvaćenim elementima. S druge strane, kako ne volim da se reditelji od kojih mnogo očekujem predugo zarobljavaju u superherojskim franšizama, mislim da je mudro da Ayer ode iz DCEU i nastavi da ganja svoje projeke.
I tematski i strukturalno, Ayer je snimio svoj autorski film. Tematske opsesije i formalne idiosinkrazije su konzistentne sa njegovim drugim radovima. Već to samo po sebi je trijumf. Imaginarij SUICIDE SQUADa je meni izuzetno prijao. Razumem one kojima nije. I žalim ih.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment