Nicolas Winding Refn nastavlja svojim stazama i bogazama u svetu high profile filmmakinga. Posle danske faze i isprva neuspešnog a potom i uspešnog prelaska na English-speaking filmove, Refn ne uspeva da se iznese sa izazovima koji se pred njega postavljaju. Ako je DRIVE bio srećan kraj jednog projekta koji je ličio na ostvaren vlažni san pajkićevca iz osamdesetih, onda je ONLY GOD FORGIVES bio katastrofalan spoj antonionijevske meditacije i tarantinovske polemike sa tradicijama neameričkog filma. THE NEON DEMON je produžetak tog usmerenja drugim sredstvima. U njemu, Refn kombinuje iskustvo iz DRIVEa sa ambicijama iz ONLY GOD FORGIVES.
Iskustvo iz DRIVEa je pre svega da film mora imati nekakvu priču, vrlo rudimentarnu i žanrovski gotovo naivnu, i da se ipak narativno mora kretati od nekakvog početka prema nekakvom kraju. Iz ONLY GOD FORGIVES ponovo preuzima želju za meditacijom antonionijevskog tipa prepletenu sa tarantinovskim posvetama exploitation filmu.
Refn deluje kao da je pod stare dane dobio invite za Cinemageddon, i nekako ne shvata da je ta vrsta crate-digginga ipak odavno passe. Zato je THE NEON DEMON film koji u svojim posvetama starim autorima poput Jessa Franca ili Franjua, pa čak i Cluzora, deluje začuđujuće bajato i prepun opštih mesta. Međutim, iako Refn u tim deonicama rado koketira sa estetikom treša, ni ne shvata da se pravi treš krije u onome što on vidi kao svoju ličnu nadogradnju i uzdizanje ovoga na nivo arta.
Naime, Refn i art postupci su uvek bili u raskoraku, pa tako svaki njegov pokupšaj da proizvede nekakvu kontemplativnost ili estetizaciju liče na naivni hack nekog netalentovanog studenta režije sa srpskog privatnog fakulteta. Otud THE NEON DEMON stoji kao jedan od onih filmova koje vole ljudi koji ne mogu da upišu režiju, kao delo nekog napaljenog netalenta koji je upravo pogleda HUNGER Tonyja Scotta i pomislio da bi i on mogao tako.
Refnova estetizacija je u ovom filmu s jedne strane oslonjena na fascinaciju amerikanom kao iz DRIVEa i jako se slabo povezuje sa glamuroznim svetom mode o kome pokušava da govori, tako da praktično imamo dva filma, jedan govori o svetu mode a drugi o fetišizovanom linčovskom motelu-ćumezu u kome obitava glavna junakinja.
Elle Fanning je odabrala THE NEON DEMON da joj bude prva kontroverzna, odrasla uloga, i ko je može kriviti jer Refn ima prilično ozbiljnu reputaciju. Ipak, nadam se da će uskoro svoje izbore početi da profiliše malo i po onome šta konkretni projekti nude. Međutim, Refn ima taj estradni dar da učesnicima projekta kao i gledaocima umesto kvaliteta ponudi uspešnu iluziju slike o samima sebi. Tako ljudi koji gledaju koji prisustvuju nesnošljivom trešu THE NEON DEMONa u najgorem slučaju misle da su gledali kanski filmski eksces, a glumci misle da su konačno iskoračili iz comfort zonea.
Nažalost, THE NEON DEMON je prazna priča.
* 1/2 / * * * *
Iskustvo iz DRIVEa je pre svega da film mora imati nekakvu priču, vrlo rudimentarnu i žanrovski gotovo naivnu, i da se ipak narativno mora kretati od nekakvog početka prema nekakvom kraju. Iz ONLY GOD FORGIVES ponovo preuzima želju za meditacijom antonionijevskog tipa prepletenu sa tarantinovskim posvetama exploitation filmu.
Refn deluje kao da je pod stare dane dobio invite za Cinemageddon, i nekako ne shvata da je ta vrsta crate-digginga ipak odavno passe. Zato je THE NEON DEMON film koji u svojim posvetama starim autorima poput Jessa Franca ili Franjua, pa čak i Cluzora, deluje začuđujuće bajato i prepun opštih mesta. Međutim, iako Refn u tim deonicama rado koketira sa estetikom treša, ni ne shvata da se pravi treš krije u onome što on vidi kao svoju ličnu nadogradnju i uzdizanje ovoga na nivo arta.
Naime, Refn i art postupci su uvek bili u raskoraku, pa tako svaki njegov pokupšaj da proizvede nekakvu kontemplativnost ili estetizaciju liče na naivni hack nekog netalentovanog studenta režije sa srpskog privatnog fakulteta. Otud THE NEON DEMON stoji kao jedan od onih filmova koje vole ljudi koji ne mogu da upišu režiju, kao delo nekog napaljenog netalenta koji je upravo pogleda HUNGER Tonyja Scotta i pomislio da bi i on mogao tako.
Refnova estetizacija je u ovom filmu s jedne strane oslonjena na fascinaciju amerikanom kao iz DRIVEa i jako se slabo povezuje sa glamuroznim svetom mode o kome pokušava da govori, tako da praktično imamo dva filma, jedan govori o svetu mode a drugi o fetišizovanom linčovskom motelu-ćumezu u kome obitava glavna junakinja.
Elle Fanning je odabrala THE NEON DEMON da joj bude prva kontroverzna, odrasla uloga, i ko je može kriviti jer Refn ima prilično ozbiljnu reputaciju. Ipak, nadam se da će uskoro svoje izbore početi da profiliše malo i po onome šta konkretni projekti nude. Međutim, Refn ima taj estradni dar da učesnicima projekta kao i gledaocima umesto kvaliteta ponudi uspešnu iluziju slike o samima sebi. Tako ljudi koji gledaju koji prisustvuju nesnošljivom trešu THE NEON DEMONa u najgorem slučaju misle da su gledali kanski filmski eksces, a glumci misle da su konačno iskoračili iz comfort zonea.
Nažalost, THE NEON DEMON je prazna priča.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment