Pogledao sam THE NICE GUYS Shanea Blacka, svakako jedan od najočekivanijih filmova godine. Black koji je ponovo u poziciji da radi veliki letnji adut i to u svom stilu, svakako stoji kao nešto čemu sam se ponajviše nadao jer mu za početak nudi mogućnost da se vrati “autorskom” pečatu i odmakne od velikog stripovskog spektakla i drugih event-filmova koji nisu korisni ni njemu a ni publici. Treći IRON MAN je bio sasvim dovoljan kao potvrda da ima svoj mojo na blagajnama ali, ruku na srce, uprkos brojnim jako lepim detaljima u tom filmu, niti je njemu režiranje tako zahtevnog blokbastera jača strana, niti je dobro da neko sa tako osobenim autorskim pečatom apstinira od onoga što najbolje radi.
THE NICE GUYS je sa druge strane, produkciono složeniji film od KISS KISS BANG BANG i sasvim sigurno ga ne bi mogao snimiti da se u međuvremenu nije desio taj izlet u Marvel. Ovo je rekonstrukcija epohe, i film koji u pogledu inscenacije prikazuje Blacka u novom svetlu. Dok je u IRON MANu bila očigledna njegova tehnička sirovost, ovo je film koji u pojedinim fazama zaista deluje gotovo pa stilski rafinirano.
Ono što je osnovna mutacija žanra u odnosu na ono po čemu je Black poznat jeste smeštanje priče u epohu. Uprkos tome što su Blackovi kanonski filmovi nosili u sebi dosta atmosfere krimića sedamdesetih, njihova osnovna karakteristika bilo je to da su hvatali zeitgeist i postavljali se kao cutting edge radovi i komentari naše savremenosti. Oni su u sebi okupljali zvezde i resurse da se pravi visokooktanska akcija.
Black ovde međutim odlazi u epohu, dakle rekonstruiše vlastite uzore umesto da ih koristi kao vlasititi repromaterijal i to odlično radi.THE NICE GUYS istovremeno nije krimić iz sedamdesetih jer mnogo šta u njemu odudara od onoga što su tada bile autorske opsesije, ali po mnogo čemu zarobljava njihov duh. U određenom smislu, ovde kao da je radio neki vremeplov, Black je snimio film koji izgleda kao su krimić iz sedamdesetih snimili ljudi onog vremena ali sa iskustvom gledanja njegovih filmova.
THE NICE GUYS donosi nešto akcije i naravno ima kriminalistički zaplet ali prevashodno je reč o komediji i u to ne treba imati nikakvu sumnju. Black je snimio krimi-komediju koja je slojevita i zbog smeštanja u epohu i zbog odnosa prema njegovom vlastitom opusu, ali u korenu nema dileme, ovo je pre svega komedija.
Gosling i Crowe su izvanredni kao mismatched buddy cop par koji se isprva mrze a onda postanu partneri, ali je iz njihove glumačke igre jasno da su i oni pre svega bili privučeni komedijom i mogućnošću da kanališu Roberta Mitchuma i Ryana O’Neala. Black u rediteljskom pogledu naravno sve to prati tretirajući sve prevashodno kao komediju, i ovo je film u kome se neki kadrovi po uzoru na reditelje koji su ga najbolje režirali, dakle Donnera, Scotta i Harlina pojavljuju više kao začin nego kao osnovni izraz filma.
Čini se da je Black prepustio tu zeitgeist štafetu Maxu Landisu, i da on sada planira da se bavi potpuno drugačijim odnosom svog rukopisa i epohe.
U pojedinim deonicama, Black odlazi u neka autoska džeziranja, takođe primarno u pravcu komedije u kojima pokazuje da je stekao ozbiljnu reputaciju čim mu takvi detalji nisu “potkresani” na studio-projekcijama.
Philippe Rouselot se u ovom filmu vraća u produkciju Joela Silvera pošto je pomogao Guz Ritchieju da snimi svog SHERLOCK HOLMESa. Francuz ovde ponovo donosi svoju efikasnost i prefinjenost. Pa ipak, kad smo kod Ritchieja, smatram da THE NICE GUYS nije ovogodišnji THE MAN FROM UNCLE, jednim delom zato što se oseća da Black tek treba da prođe put disciplinovanja svog stila koji je Ritchie zapravo započeo radeći sa Silverom. Međutim, da, duh je tu, i nada da će ovo biti ovogodišnji UNCLE je potpuno opravdana.
Jedan od razloga zašto ovo nije ovogodišnji UNCLE je između otsalog i to što THE NICE GUYS ne donosi humor na neočekivanim mestima, u neočekivanom slojevima priče kao UNCLE. To ne znači da NICE GUYS nije smešan, ali manje iznenađuje.
Isto tako, UNCLE je mnogo utegnutija celina, što odražava rediteljevu zrelost. Doduše, Ritchie je bio daleko od takve preciznosti kada je radio svoj treći film i bio u istoj fazi kao Black.
Glumačka podela kojom je Black kružio Goslinga i Crowea je izvanredna, tu ima sjajnih faca a sa Kim Basinger se dešava i svojevrsni LA CONFIDENTIAL reunion.
THE NICE GUYS je film za više gledanja. U njemu Black sebi dozvoljava dosta slobode koja ga ponekad malo i nadjača. Nadam se samo da ispoljavanje slobode u NICE GUYSu neće biti uvod u nekakvo ograničavanje kreativnosi u nekom skupom studio projektu.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment