SMRT U SARAJEVU

Pogledao sam SMRT U SARAJEVU Danisa Tanovića. Reč je o novom festivalskom uspehu bosanskog filma i novom koraku u novom pravcu za Tanovića. SMRT U SARAJEVU po svom sadržaju ima sve predispozicije da bude gadan antisrpski film ali nije, i to je možda najzanimljivija stvar u vezi sa njim. Naime, Tanović je svoju festivalsku rehabilitaciju posle serije nezapaženih filmova posle oskara za NIČIJU ZEMLJU doživeo upravo kada se omanuo antisrpskih tema i postao levičar.

Zato u SMRTI U SARAJEVU, Tanović pravi film koji tematizuje EU, i neokolonijalne odnose u Bosni, i na Balkanu, a sve to prelama na prvo loptu, i na sve šutira iz prve. Film je baziran na ispovestima junaka u raznim formama, scenario je napisan u maniru političke drame, svaki lik ima neku svoju životnu, klasnu, samim tim ideološku poziciju, a tako je koncipiran i zaplet.

U hotelu EVROPA se organizuje proslava EU, to su dani diskusije o EU i Gavrilu Principu. Na krovu hotela, televizija snima izjave raznih sagovornika koji bukvalno iznose teze o Gavrilu Principu. U podrumskim prostorijama hotela se sprema štrajk radnika hotela koji hoće da se pobune baš pred TV kamerama. Upravnik hotela verujući da će moći da isplati plate radnicima odlučuje da se obrati za pomoć lokalnom kriminalcu koji iznajmljuje prostor hotela za svoju kockarnicu i striptiz klub… A uporedo, u hotel stiže francuski glumac Jacques Weber koji se priprema da uveče izvede monodramu Bernard Henri Levyja.

Svi ovi elementi deluju potencijalno antisrpski ali kako rekoh, Danis Tanović više nije bošnjačka žrtva, on je sada levičar, pa je i sam Bernard Henri Levy sa svojom predstavom na određeni način potkačen u filmu jer je glumac izvodi na nekom besmislenom, uzaludnom EU skupu, koji film zapravo osuđuje i ismeva.

U jednom momentu se pojavi lik Srbina koji se zove Gavrilo Princip i iznosi srpsko viđenje rata u Bosni, i u principu ne samo da se dobro drži, već na kraju postaje pozitivni lik, i to ne zato što je odustao od svog ratnog nacionalizma, nego zato što je spoznao da su sada drugi problemi aktuelni a na vrhuncu filma, on i gine, u jednoj dosta stupidnoj sceni koju samo reditelj ograničenog talenta poput Danisa Tanovića može smatrati klimaksom bilo čega…

Tanović je međutim u svom levičarenju inkluzivan i mudro shvata kako je to sadašnji bubble na kom treba insistirati, pa očigledno ni rezultati nisu izostali. Jasno je da će i srpski film u predstojećem periodu preći iz autošovinističke faze u socijalno angažovanu fazu, ponovo kaskajući za Bosnom.

Inače, Tanović sada kao ima novi rediteljski koncpet, a to je imitiranje ovih festivalskih filmova u kojima se kamera kreće za junakom dok hoda, snimajući ga s leđe. Međutim, u većini slučajeva kada se kamerqa končano zaustavi za jednu razmenu dijaloga, Tanović odustaje od kadar-sekvence i snima klasičnu plan-kontraplan strukturu. Dakle, ovo je film koji pretenduje da bude stilski upečatljiv, fluidan, da povezuje likove i prostora ali u tome nije konzistentan. 

* 1/2 / * * * *