Pogledao sam THE FAMILY FANG Jasona Batemana, još jednu indie komediju na temu disfunkcionalne porodice koja doduše ima izvanrednu glumačku podelu predvođenu samim rediteljem, Nicole Kidman i Christopherom Walkenom, ali nažalost nema dovoljno jak dramski zamajac da razigra bilo koji od uvedenih elemenata. Čini se da adaptacija Davida Lindsay-Abairea koji je dramatizovao roman Kevina Wilsona, i do sada se pokazao kao pouzdan scenarista, naprosto nije uspela da pronađe dramu u seriji maštovito koncipiranih odnosa.
Bateman i Kidman igraju brata is steru koji su odrasli sa roditlejima performans umetnicima koji su ih od malena uključivali u svoje dosta ekstremne umetničke radove. Sve to je traumatizovao deu u određenoj meri i uprkos tome što je on danas pisac a ona glumica, nisu uspeli da izađu iz senke roditelja.
Kada im jednog dana roditelji nestanu, deca naslućuju da je to možda neki njihov novi performans i kreću da ih nađu.
Nažalost, film je najefektniji onda kada se junaci prisećaju ranijih događaja, ali sve što bi trebalo da pokrene priču u “sadašnjosti” i da generiše nekakvu napetost i interesovanje publike nažalost uglavnom ne funkcioniše i ostavljaja utisak velike ukalupljenosti.
Uprkos tome što je sličan film ONE MORE TIME, takođe sa Christopher Walkenom izašao nedavno, u jednoj bitno neuglednijoj produkciji, u krajnjem skoru ostavio je mnogo ubedljiviji utisak na mene.
THE FAMILY FANG je svakako ambicionziji, ali kao i u filmu BAD WORDS, tako i ovde, Batemanu se nije “dogodio film” koji je žečeo da prizove, što ne znači da bi trebalo da prestane da pokušava, naprotiv.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment