X-MEN: APOCALYPSE

Pogledao sam X-MEN: APOCALYPSE Bryana Singera. Kako u šali kažu junaci filma, treći je obično najslabiji u serijalu. Ako FIRST CLASS Matta Vaughna posmatramo kao novi reboot X-MENa onda je APOCALYPSE treći, i samim tim je…

S jedne strane, APOCALYPSE je film koji ostaje unutar kanona Foxovih ekranizacija Marvela koje ja u principu volim, najpre zbog FIRST CLASSa ali i drugog WOLVERINEa, i u tom pogledu stvari zapravo “nisu loše”. Međutim, ovo je uz DAWN OF JUSTICE ovogodišnji film po stripu u kome su dramske scene odnele prevagu nad akcijom. I to ne vidim kao greh, ni kod jednog, ni kod drugog filma. Jedini problem je u tom što APOCALYPSE ima prilično kempoznog glavnog negativca koji je nedovoljno integrisan u radnju i koji se kao takav jako teško uklapa u celinu tako oslonjenu na melodramu.

Zapravo, Apocalypse kao junak ne funkcioniše naročito dobro ni vizuelno ni dramaturški i film provodi oko pola svog trajanja u genezi protivničkog superherojskog tima a tek u drugoj polovini kreće da se sprovodi plan negativca i izbija sukob. U tom strukturi, APOCALYPSE naprosto ulazi u neke stilske odluke koje su potpuno neodržive, a u centru svake od njih je naslovni negativac.

Singerov rediteljski postupak u ovom filmu donosi sofisticirani populizam koji je meni lično proradio tek u DAYS OF FUTURE PAST, ali sasvim sigurno rešenja kroz koja Singer želi da komunicira sa publikom u ovom filmu, a koja vrhune u sceni sukoba unutar Xavierove svesti u kojoj Apocalypse narasta. pokazuje kako se postiže dobar balans između “ozbiljnog” i “stripovskog”.

Uprkos tome što je Singer daleko od one nolanovse “ozbiljnosti”, njegov rediteljski postupak je svakako zreliji i sofisiticiraniji od Nolanovog i u mnogim deonicama, pre svega za razliku od Disneyevih Marvel ekranizacija, APOCALYPSE zaista izgleda kao “ozbiljan” film.

Nažalost, sve ono što Singer izgradi a Apocalypse ne uspe da razruši svojim campy elementom, razaraju neke dramaturške konvencije. Recimo, jedna od primarnih primedbi na DAWN OF JUSTICE bila je da u filmu junaci koji gledamo nisu u DC kanonu, i to je činjenica. Tamo jesmo zatekli Supermana koji je u specifičnoj životnoj fazi, Batmana koji je na zalasku, Lexa koji je na početku. Dakle, niko nije u zenitu. Međutim, u APOCALYPSEu imamo junake koji su tek delimično transformisani. Xavier nije kao u FIRST CLASS ali zato Magneto jeste na nivou DAYS OF THE FUTURE PAST. Dakle, Magneto pravi iste greške kao da ga već nismo jednom videli kako pravi te greške, ponovo se vezuje za ljude, ponovo isto reaguje kao ubica kada je povređen. Sve deluje kao sitkom u kome se ritualno ponavljaju reakcije junaka i zapleti što je u fllmu ovakvog operskog zamaha nedopustivo.

Ipak, kao neko ko se bavi filmom, u ovom ostvarenju prepoznajem Singerovu želju da unutar nečega što je “isto” napravi nešto drugačije, da stvari učini zanimljivijim i sebi i gledaocima. U tom smislu činjenica da u filmu nema baš neko obilje akcije, meni nije smetala, jer i u ovome što ima vidim određeni rediteljski integritet. 

* * 1/2 / * * * *