Pogledao sam OMAR Hany Abu Assada, još jedan od promašaja, doduše manje neobjašnjiv od prethodnog, koji je posle oskara za PARADISE NOW snimio Abu Assad, jedna od potvrda teze da nagrada za strani film uvod u stagnaciju karijere.
OMAR je nešto između PARADISE NOW i Assadovog bizarnog DTV filma COURIER, dakle triler smešten u Palestinu. Nažalost, Assad se bavi najjednostavnijom formom trilera o mladom učesniku pobune koji biva zarobljen, postaje doušnik i potom tone sve dublje u intrige između terorista i izraelskih snaga bezbednosti ali sve to biva začinjeno i ljubavnim trouglom koji je na nivou jednostavne telenovele.
U tom pogledu, OMAR zaista deluje drugorazredno, i koliko god se Abu Assad trudio da ga "oblikuje" kao savremeni art-house sa žanrovskom svešću, jeftini elementi zapleta sve to u potpunosti degradiraju.
Jedno od zanimljivih ograničenja jeste i ta "nelagodna" pozicija Abu Assada kao reditelja palestinskog porekla koji se dotiče tamošnjih političkih prilika ali se obraća strancima. Iako se za savremeni izraelski film ne može reći da je previše ortodoksan u pogledu prikazivanja učesnika konflikta. Čak bi se moglo reći da je dosta liberalan i sa razumevanjem prema Palestincima, Assadov film svemu prilazi sa velikom dozom "balkanizacije" problema, u čemu neizbežno Izraelci postaju "pozitivci", i to ne zbog nekih naročitih moralnih gestova već zbog oslonjenosti na, nama prijemčivije, zapadne vrednosti.
Sama ideja o sukobu kultura ne bi bila loša kada svoju kulturu Assad ne bi prikazivao u konvenciji tlenovele gde ljudi svoje tragične nesporazume ne mogu da reše zbog tobožnje inhibiranosti a svi sporovi im se mogu razjasniti u tri razgovora. Da bi dočarao fatalnu nemogućnost komunikacije, Assad bi morao da se mnogo više potrudi.
* * / * * * *
OMAR je nešto između PARADISE NOW i Assadovog bizarnog DTV filma COURIER, dakle triler smešten u Palestinu. Nažalost, Assad se bavi najjednostavnijom formom trilera o mladom učesniku pobune koji biva zarobljen, postaje doušnik i potom tone sve dublje u intrige između terorista i izraelskih snaga bezbednosti ali sve to biva začinjeno i ljubavnim trouglom koji je na nivou jednostavne telenovele.
U tom pogledu, OMAR zaista deluje drugorazredno, i koliko god se Abu Assad trudio da ga "oblikuje" kao savremeni art-house sa žanrovskom svešću, jeftini elementi zapleta sve to u potpunosti degradiraju.
Jedno od zanimljivih ograničenja jeste i ta "nelagodna" pozicija Abu Assada kao reditelja palestinskog porekla koji se dotiče tamošnjih političkih prilika ali se obraća strancima. Iako se za savremeni izraelski film ne može reći da je previše ortodoksan u pogledu prikazivanja učesnika konflikta. Čak bi se moglo reći da je dosta liberalan i sa razumevanjem prema Palestincima, Assadov film svemu prilazi sa velikom dozom "balkanizacije" problema, u čemu neizbežno Izraelci postaju "pozitivci", i to ne zbog nekih naročitih moralnih gestova već zbog oslonjenosti na, nama prijemčivije, zapadne vrednosti.
Sama ideja o sukobu kultura ne bi bila loša kada svoju kulturu Assad ne bi prikazivao u konvenciji tlenovele gde ljudi svoje tragične nesporazume ne mogu da reše zbog tobožnje inhibiranosti a svi sporovi im se mogu razjasniti u tri razgovora. Da bi dočarao fatalnu nemogućnost komunikacije, Assad bi morao da se mnogo više potrudi.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment