Reprizirao sam TAJVANSKU KANASTU Gorana Markovića, jedan od filmova koji su anticipirali moralnu krizu post-titoizma i definisali konzumerizam poznog titoizma. U jednoj ravni, TAJVANSKU KANASTU možemo nadovezati na filmove DEČKO KOJI OBEĆAVA Miše Radivojevića i NEŠTO IZMEĐU Srđana Karanovića a zašto ne i DAVITELJ PROTIV DAVITELJA Slobodana Šijana koji su kanalisali nezadovoljstvo rane srednje generacije kroz prizmu Novog talasa. Zanimljivo je da Novi talas upadljivo interesuje generaciju reditelja koji su nešto ispred njegovih učesnika i u njemu oni prepoznaju potentan simbol. Kod Radivojevića Novi talas je visokoestetizovan, stoji u opoziciji sa socrealističkom svakodnevicom i nudi autentičan prostor za intimnu avanturu glavnog junaka, ambijent u kome on može da se izgubi i ponovo pronađe. Kod Karanovića je Novi talas a pre svega pank obeležje nove generacije koja bezobzirno okreće leđa generaciji-autora, a delimično ga percipira i klasno, kao simbol urbane srednje klase. Kod Šijana je klasno obeležje još karakterističnije kao vid dekadencije građanske klase koja se ispoljava drugačije od frustracije koju ima naslovni lik. Ipak, i kod Radivojevića i kod Karanovića i kod Šijana, Novi talas je tretiran kao autentično umetničko ispoljavanje nekog društvenog ili generacijskog problema.
Kod Markovića međutim, prilično viozionarski Novi talas biva prikazan kao nova zabluda. Stariji brat Saša Belopoljanski je propali šezdesetosmaš koji još uvek može da živi u svojim iluzijama bez ikakve odgovornosti prema okolini. Koliko god je on plod vlastitih slabosti i doslovnog shvatanja šezdesetosmaških ideja, on je produkt i sistema koji sebi dopušta da, fromovski rečeno, proizvodi takve "škartove". Međutim, njegova mlađa sestra Dragana Belopoljanski, koju igra Margita Stefanović (sic!) oličava Novi talas koji je jedna nova vrsta uzaludne pobune, praćene heroinom.
Scene u kojima policija privodi Draganu i pretražuje stan u potrazi za narkoticima su naročito vibrantne, a naročit odjek imaju danas kada smo upoznati sa sudbinom grupe EKV. Inače, zanimljivo je da su članovi EKV u dve godine imali nastupe u dva filma, i ako imamo u vdu koliko je tada film bio bitan kao sredstvo masovne komunikacije, jasno je da su bili vrlo afirmisani i daleko od statusa potpunih alternativaca što samo govori u prilog verovatno spontano prepoznatoj tezi Gorana Markovića da se Novi talas već kompromitovao i da u njemu nije nikakvo rešenje niti atmosfera pobune.
Za razliku od DEČKA KOJI OBEĆAVA koji govori o esteti na visokoestetizovan način, Markovićev film više evocira atmosferu američke socijalne melodrame sedamdesetih. Lako bih mogao da zamislim Waltera Matthaua, pa čak i Paul Newmana u ulozi ovako beznadežnog junaka, a Dustin Hoffman, De Niro i Pacino su se time jako puno bavili samo bez tako izražene komične i groteskne dimenzije. Iako Saša Belopoljanski ima u sebi jako puno tragike nekog Schlesingerovog junaka recimo, on je ipak komičan, otud mi je Matthau i prvi pao na um.
U ovoj fazi Markovićevog rada, i dalje više volim MAJSTORE MAJSTORE i NACIONALNU KLASU jer su oni unutar ubedljivije male priče uspeli da zarobe veliku priču - Belopoljanski je lik na granici uverljivosti. Međutim, užasna i duboko komična situacija u kojoj se on nalazi svakako jeste na liniji ova dva filma, i njen pesimizam je ravnopravan. Štaviše, u određenom smislu, TAJVANSKA KANASTA praktično više ni ne percipira samoupravljanje kao ključni problem, već se ponaša kao da je ono već nestalo, kao da SFRJ još uvek samo tehnički egzistira, o čemu najbolje svedoči mahinacija u koju Belopoljanski biva uvučen.
Naime, takav veliki građevinski projekat kao što je novo naselje s jedne strane jeste simbol samoupravne izgradnje, odnosno državnih investicija i samim tim prikaz kako je ta oblast ušla u fazu beskrupulozne privatne pljačke ukazuje na ozbiljnu i verovatno neizlečivu krizu sistema.
Markovićev postupak je u ovom filmu sveden, dosta akademski, sa bravuroznim rešenjima u pogledu rada sa glumcima.
Zanimljiv je način na koji u ovom filmu Marković tretira svog "stalnog" glumca Bogdana Diklića. Naime, u ovom filmu on već postaje tipski junak impotentnog radnika slabog karaktera, u odnosu na smušenog ali disciplinovanog junaka iz MAJSTORA.
TAJVANSKA KANASTA je stekla status kultnog filma, i u određenom smislu, spada u red naslova kroz koje se može pratiti kontinuitet tipičnog "Markovićevog junaka", filmova koji se fokusiraju na junaka a ne na priču ili događaje oko njih, u koje svakako spadaju i NACIONALNA KLASA i TITO I JA, kao svojevrsni prequeli TAJVANSKE KANASTE.
* * * / * * * *
Kod Markovića međutim, prilično viozionarski Novi talas biva prikazan kao nova zabluda. Stariji brat Saša Belopoljanski je propali šezdesetosmaš koji još uvek može da živi u svojim iluzijama bez ikakve odgovornosti prema okolini. Koliko god je on plod vlastitih slabosti i doslovnog shvatanja šezdesetosmaških ideja, on je produkt i sistema koji sebi dopušta da, fromovski rečeno, proizvodi takve "škartove". Međutim, njegova mlađa sestra Dragana Belopoljanski, koju igra Margita Stefanović (sic!) oličava Novi talas koji je jedna nova vrsta uzaludne pobune, praćene heroinom.
Scene u kojima policija privodi Draganu i pretražuje stan u potrazi za narkoticima su naročito vibrantne, a naročit odjek imaju danas kada smo upoznati sa sudbinom grupe EKV. Inače, zanimljivo je da su članovi EKV u dve godine imali nastupe u dva filma, i ako imamo u vdu koliko je tada film bio bitan kao sredstvo masovne komunikacije, jasno je da su bili vrlo afirmisani i daleko od statusa potpunih alternativaca što samo govori u prilog verovatno spontano prepoznatoj tezi Gorana Markovića da se Novi talas već kompromitovao i da u njemu nije nikakvo rešenje niti atmosfera pobune.
Za razliku od DEČKA KOJI OBEĆAVA koji govori o esteti na visokoestetizovan način, Markovićev film više evocira atmosferu američke socijalne melodrame sedamdesetih. Lako bih mogao da zamislim Waltera Matthaua, pa čak i Paul Newmana u ulozi ovako beznadežnog junaka, a Dustin Hoffman, De Niro i Pacino su se time jako puno bavili samo bez tako izražene komične i groteskne dimenzije. Iako Saša Belopoljanski ima u sebi jako puno tragike nekog Schlesingerovog junaka recimo, on je ipak komičan, otud mi je Matthau i prvi pao na um.
U ovoj fazi Markovićevog rada, i dalje više volim MAJSTORE MAJSTORE i NACIONALNU KLASU jer su oni unutar ubedljivije male priče uspeli da zarobe veliku priču - Belopoljanski je lik na granici uverljivosti. Međutim, užasna i duboko komična situacija u kojoj se on nalazi svakako jeste na liniji ova dva filma, i njen pesimizam je ravnopravan. Štaviše, u određenom smislu, TAJVANSKA KANASTA praktično više ni ne percipira samoupravljanje kao ključni problem, već se ponaša kao da je ono već nestalo, kao da SFRJ još uvek samo tehnički egzistira, o čemu najbolje svedoči mahinacija u koju Belopoljanski biva uvučen.
Naime, takav veliki građevinski projekat kao što je novo naselje s jedne strane jeste simbol samoupravne izgradnje, odnosno državnih investicija i samim tim prikaz kako je ta oblast ušla u fazu beskrupulozne privatne pljačke ukazuje na ozbiljnu i verovatno neizlečivu krizu sistema.
Markovićev postupak je u ovom filmu sveden, dosta akademski, sa bravuroznim rešenjima u pogledu rada sa glumcima.
Zanimljiv je način na koji u ovom filmu Marković tretira svog "stalnog" glumca Bogdana Diklića. Naime, u ovom filmu on već postaje tipski junak impotentnog radnika slabog karaktera, u odnosu na smušenog ali disciplinovanog junaka iz MAJSTORA.
TAJVANSKA KANASTA je stekla status kultnog filma, i u određenom smislu, spada u red naslova kroz koje se može pratiti kontinuitet tipičnog "Markovićevog junaka", filmova koji se fokusiraju na junaka a ne na priču ili događaje oko njih, u koje svakako spadaju i NACIONALNA KLASA i TITO I JA, kao svojevrsni prequeli TAJVANSKE KANASTE.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment