Miša Radivojević je značajan reditelj u srpskim, pa i jugoslovenskim okvirima, i njegovi filmovi su ostavili značajan trag. Ipak, teško je napraviti konsenzus oko toga koji su njegovi zapravo ključni i najznačajniji filmovi, naročito u kontekstu jugoslovenske filmske tradicije. Da li su to njegovi rani radikalniji filmovi na liniji BEZ ili TESTAMENTa, urbane melodrame poput KVARA odnosno odrazi stanja u percepciji popularne kulture (mada ne i u popularnoj kulturi samoj) kao što je DEČKO KOJI OBEĆAVA. Ipak, posle reprize njegovog filma SNOVI, ŽIVOT, SMRT FILIPA FILIPOVIĆA, rekao bih da je to njegov najznačajniji doprinos našoj, pa zašto ne i evropskoj kinematografiji.
Za početak, FILIP FILIPOVIĆ je Radivojevićev stilski najdosledniji film, a da nije reč o radikalnom konceptu "filma bez reči" i sl. Naročito je stilska doslednost važna je FILIP FILIPOVIĆ nije eksperiment već se može smestiti u kontekst priča o predratnim revolucionarima i značajnim ličnostima koji su nicali širom Evrope na "levoj" filmskoj sceni, pa i kod nas. Među tim "žitijima", FILIP FILIPOVIĆ zbilja zauzima posebno mesto. Za početak, nastao je u zemlji u kojoj se nije moglo tako lako preispitivati revolucionarno nasleđe, a naročito generacija prvih "babica" revolucije čije su priče bile rezervisane za razne hagiografske "strogo kontrolisane" televizijske projekte, između ostalog i zbog i raznih kontroverzi koje su postojale upravo unutar tih istorijskih previranja.
Nema sumnje da je na Zapadu bilo mnogo lakše, u jakoj tradiciji sartrovskog preispitivanja, praviti ovakve priče, a u Jugoslaviji su one svakako bile prisutne eventualno u formi nekakve fikcije, i sa jasnim naravoučenijima kako je nepravilnost unutar sistema prepoznata.
Tek nekoliko godina kasnije, kod Kusturice i drugih autora koji su se dotakli teme Informbiroa, počinje da prevladava taj fatalistički karakter priča o revoluciji koja jede svoju decu i da se stvara ta nova tradicija filmova o NOBu, koja je prekinuta a u stvari je reflektovala različite narative koji su se javljali u društvu.
FILIP FILIPOVIĆ je dakle napravio nekoliko krupnih koraka dalje od filmova koji su preispitivali revoluciju, bilo da su to DALEKO JE SUNCE ili filmovi Živojina Pavlovića, upravo zbog toga što se izvukao izvan tematizovanja revolucije kao prostora na kome su se mogle ispoljiti najmračnije težnje sakrivene u pojedincu i gurnuo ih u pravcu svoje osnovne autorske opsesije kojom se detaljnije bavio Ivan Velisavljević, a to je položaj intelektualca.
FILIP FILIPOVIĆ je film koji se pre svega bavi temom sukoba ideja, i u tom pogledu je sartrovski, a scenario po svojoj deklarativnosti čak i prevazilazi domen "političke drame" koja prerasta u polemičku dramu. Ovo je priča o intelektualcu koji je učestvovao u bitnim događajima, nekada pobeđivao, nekada gubio sa svojim idejama, i na kraju sve platio glavom. Dramaturgija je epizodična i vrlo dinamična što nije svojstveno Radivojevićevom opusu a scenario potpisuje čak pet pisaca - Aleksandar Popović, Milovan Vitezović, Slobodan Stojanović, Miša Stanisavljević i sam Radivojević po Damjanovićevoj knjizi o Filipoviću.
FILIP FILIPOVIĆ u svojih sto minuta trajanja uspeva da dosta pitko i ubedljivo sabije nekoliko decenija Filipovićevih aktivnosti, sa stilizovanim pasažima koji ne remete "konkretnost" izlaganja. To su pre svega zasluge izuzetno snažnog rediteljskog rukopisa Miše Radivojevića u tom trenutku, i izuzetnoj centralnoj ulozi Aleksandra Berčeka. Iako je u korenu pripovedačkog mehanizma arhaična postavka da junak piše svoju autobiografiju kako bi se uključio u partijske organe, ona zahvaljujući Radivojevićevoj egzekuciji i Berčekovoj igri deluje moderno i ne preterano mehanički, a čak u nekim situacijama, kao recimo u sceni kada Berčekov pripovedač simultano prevodi sastanak sa ruskim komunistom, čak i maestralno.
Radivojevićev tretman likova i epohe je vrlo radikalan u kontekstu načina na koji smo navikli da se epoha prikazuje, i u jugoslovenskom pa i u svetskom filmu. Umesto statičnog prikaza, punog pijeteta i ukočenosti, kamera Bože Nikolića je neprekidno u pokretu, kao u najdinamičnijem novotalasovskom filmu, agresivno se koristi širokougaona optika koja izobličuje lica, pretvara junake u pojedinim scenama u svojevrsne lutke, a u pogledu izbora lokacija i njihovog tretmana, FILIP FILIPOVIĆ ima izgrađenu likovnost.
U određenom smislu, iako FILIP FILIPOVIĆ ne vrca od revolucionarnog entuzijazma zbilja liči na film koji bi stari revolucionari, po prirodi skloni avangardi, rado voleli da gledaju.
U tom pogledu, ako možemo da kažemo da se naratiov o NOBu tokom osamdesetih raslojio na nekoliko različitih, na Đilasov, Tempov, Lekin, Kočin... onda je FILIP FILIPOVIĆ rani reprezent Kočinog pogleda na revoluciju, iako se zapravo ne bavi događajima u kojima je Koča učestvovao, ni Španijom, ni Prvom proleterskom ni posleratnom diplomatijom. Ali u sebi definitivno sadrži korene "liberalizma" i skepse prema Sovjetima koja će kasnije krasiti Kočin politički kredo.
Određeni odjek estetike FILIPA FILIPOVIĆA možemo prepoznati kasnije u filmu KAKO SU ME UKRALI NEMCI, međutim u njemu nema ni ove stilske snage niti ideološkog kreda koji je krasio rani rad.
Raslojavanje revolucionarnog narativa koje on najavljuje se dogodilo ali nešto kasnije. Ako uzmemo u obzir da su se drugim Radivojevićevim uspešnim formama bavili drugi autori, poput Makavejeva, Žilnika, Gorana Markovića ili Srđana Karanovića i Rajka Grlića, sa uporedivim rezultatima, samo FILIP FILIPOVIĆ ostaje film u kome je Radivojević praktično sam u svom dostignuću.
U jugoslovenskim okvirima, FILIP FILIPOVIĆ je bio film ispred svog vremena. U evropskim okvirima, ovo je bio film kog se ni Werner Herzog tih dana ne bi postideo.
* * * 1/2 / * * * *
Za početak, FILIP FILIPOVIĆ je Radivojevićev stilski najdosledniji film, a da nije reč o radikalnom konceptu "filma bez reči" i sl. Naročito je stilska doslednost važna je FILIP FILIPOVIĆ nije eksperiment već se može smestiti u kontekst priča o predratnim revolucionarima i značajnim ličnostima koji su nicali širom Evrope na "levoj" filmskoj sceni, pa i kod nas. Među tim "žitijima", FILIP FILIPOVIĆ zbilja zauzima posebno mesto. Za početak, nastao je u zemlji u kojoj se nije moglo tako lako preispitivati revolucionarno nasleđe, a naročito generacija prvih "babica" revolucije čije su priče bile rezervisane za razne hagiografske "strogo kontrolisane" televizijske projekte, između ostalog i zbog i raznih kontroverzi koje su postojale upravo unutar tih istorijskih previranja.
Nema sumnje da je na Zapadu bilo mnogo lakše, u jakoj tradiciji sartrovskog preispitivanja, praviti ovakve priče, a u Jugoslaviji su one svakako bile prisutne eventualno u formi nekakve fikcije, i sa jasnim naravoučenijima kako je nepravilnost unutar sistema prepoznata.
Tek nekoliko godina kasnije, kod Kusturice i drugih autora koji su se dotakli teme Informbiroa, počinje da prevladava taj fatalistički karakter priča o revoluciji koja jede svoju decu i da se stvara ta nova tradicija filmova o NOBu, koja je prekinuta a u stvari je reflektovala različite narative koji su se javljali u društvu.
FILIP FILIPOVIĆ je dakle napravio nekoliko krupnih koraka dalje od filmova koji su preispitivali revoluciju, bilo da su to DALEKO JE SUNCE ili filmovi Živojina Pavlovića, upravo zbog toga što se izvukao izvan tematizovanja revolucije kao prostora na kome su se mogle ispoljiti najmračnije težnje sakrivene u pojedincu i gurnuo ih u pravcu svoje osnovne autorske opsesije kojom se detaljnije bavio Ivan Velisavljević, a to je položaj intelektualca.
FILIP FILIPOVIĆ je film koji se pre svega bavi temom sukoba ideja, i u tom pogledu je sartrovski, a scenario po svojoj deklarativnosti čak i prevazilazi domen "političke drame" koja prerasta u polemičku dramu. Ovo je priča o intelektualcu koji je učestvovao u bitnim događajima, nekada pobeđivao, nekada gubio sa svojim idejama, i na kraju sve platio glavom. Dramaturgija je epizodična i vrlo dinamična što nije svojstveno Radivojevićevom opusu a scenario potpisuje čak pet pisaca - Aleksandar Popović, Milovan Vitezović, Slobodan Stojanović, Miša Stanisavljević i sam Radivojević po Damjanovićevoj knjizi o Filipoviću.
FILIP FILIPOVIĆ u svojih sto minuta trajanja uspeva da dosta pitko i ubedljivo sabije nekoliko decenija Filipovićevih aktivnosti, sa stilizovanim pasažima koji ne remete "konkretnost" izlaganja. To su pre svega zasluge izuzetno snažnog rediteljskog rukopisa Miše Radivojevića u tom trenutku, i izuzetnoj centralnoj ulozi Aleksandra Berčeka. Iako je u korenu pripovedačkog mehanizma arhaična postavka da junak piše svoju autobiografiju kako bi se uključio u partijske organe, ona zahvaljujući Radivojevićevoj egzekuciji i Berčekovoj igri deluje moderno i ne preterano mehanički, a čak u nekim situacijama, kao recimo u sceni kada Berčekov pripovedač simultano prevodi sastanak sa ruskim komunistom, čak i maestralno.
Radivojevićev tretman likova i epohe je vrlo radikalan u kontekstu načina na koji smo navikli da se epoha prikazuje, i u jugoslovenskom pa i u svetskom filmu. Umesto statičnog prikaza, punog pijeteta i ukočenosti, kamera Bože Nikolića je neprekidno u pokretu, kao u najdinamičnijem novotalasovskom filmu, agresivno se koristi širokougaona optika koja izobličuje lica, pretvara junake u pojedinim scenama u svojevrsne lutke, a u pogledu izbora lokacija i njihovog tretmana, FILIP FILIPOVIĆ ima izgrađenu likovnost.
U određenom smislu, iako FILIP FILIPOVIĆ ne vrca od revolucionarnog entuzijazma zbilja liči na film koji bi stari revolucionari, po prirodi skloni avangardi, rado voleli da gledaju.
U tom pogledu, ako možemo da kažemo da se naratiov o NOBu tokom osamdesetih raslojio na nekoliko različitih, na Đilasov, Tempov, Lekin, Kočin... onda je FILIP FILIPOVIĆ rani reprezent Kočinog pogleda na revoluciju, iako se zapravo ne bavi događajima u kojima je Koča učestvovao, ni Španijom, ni Prvom proleterskom ni posleratnom diplomatijom. Ali u sebi definitivno sadrži korene "liberalizma" i skepse prema Sovjetima koja će kasnije krasiti Kočin politički kredo.
Određeni odjek estetike FILIPA FILIPOVIĆA možemo prepoznati kasnije u filmu KAKO SU ME UKRALI NEMCI, međutim u njemu nema ni ove stilske snage niti ideološkog kreda koji je krasio rani rad.
Raslojavanje revolucionarnog narativa koje on najavljuje se dogodilo ali nešto kasnije. Ako uzmemo u obzir da su se drugim Radivojevićevim uspešnim formama bavili drugi autori, poput Makavejeva, Žilnika, Gorana Markovića ili Srđana Karanovića i Rajka Grlića, sa uporedivim rezultatima, samo FILIP FILIPOVIĆ ostaje film u kome je Radivojević praktično sam u svom dostignuću.
U jugoslovenskim okvirima, FILIP FILIPOVIĆ je bio film ispred svog vremena. U evropskim okvirima, ovo je bio film kog se ni Werner Herzog tih dana ne bi postideo.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment