DONATOR Veljka Bulajića je poslednji film koji je snimio u SFRJ. Izašao je 1989. godine. Govori o Erihu Šlomoviću, čuvenom kolekcionaru slika koji je proveo deo svog života u Parizu kao štićenik i saradnik Ambroise Vollarda, najznačajnijeg trgovca slikama u periodu modernog francuskog slikarstva. Pod njegovim mentorstvom, Šlomović je i sakupio znatan deo svoje kolekcije koja je delom pohranjena u sefu Societe Generale, delom doneta u Srbiju.
Šlomović je zanimljiva tema i bio je predmet više umetničkih obrada. Bulajić je snimio film po scenariju Iva Brešana. Brešanov scenario je zanimljivo koncipiran - govori o potrazi nemačkog eksperta za umetnost (lik se zove Handke, igra ga Peter Carsten) za Šlomovićem ne bi li locirao njegovu kolekciju a naročito jednu od slika iz nje koja zanima Goeringa.
Potom sledi struktura CITIZEN KANEa u kojoj Handke susreće razne ljude iz čijih priča kroz flešbekove rekonstruiše priču o Šlomoviću.
Brešan pokušava da ovu priču punu reminiscencija dramski oživi ali Bulajić ne uspeva da u potpunosti aktivira svaki od dramskih sukoba koje mu Brešan postavlja u scenariju. Otud iako se ne može reći da je DONATOR besprekorno napisan, ipak je mogao biti mnogo ubedljivije režiran.
Sa samom istorijom Šlomovićevog života i rada, Brešan i Bulajić uzimaju dosta sloboda, i promene koje su izvršene doprinose filmičnosti, premda recimo aluzija da su Vollard i Šlomović, iako aktivni heteroseksualci, bili u nekoj vrsti homoerotske veze ostaje nedorečena i uprkos svom nesumnjivom prisustvu u filmu, podrazumeva nešto veće poznavanje Šlomovićeve biografije.
U određenom smislu, rekao bih da je Šlomović tema koja bi pre legla nekom reditelju sa Lordanovim senzuibilitetom nego tada već dosta istrošenom Bulajiću.
No, Bulajićev nerv za prepoznavanje atraktivne i internacionalne teme je ponovo besprekoran. Ipak, rekao bih da u ovoj fazi on više nije mogao da mobiliše dovoljno zanimljive strane zvezde i finansijere iako je baš ovo projekat koji bi bio idealan za internacionalni plasman. Nažalost, po produkcionim ambicijama, DONATOR više liči na televizijski film sa vrlo svedenom rekonstrukcijom života u Parizu.
Očigledno se Veljko Bulajić nije oporavio posle produkcionog kraha VELIKOG TRANSPORTA i nije uspeo da napravi kambek sa ovom potentnom pričom. Međutim, ponovo ima nedostataka u domenu glumačke podele što se pretvorilo u hroničan problem Bulajićeve pozne rediteljske faze.
Ljubomir Todorović naprosto nije uspeo da iznese tu ulogu iako je jasno šta je Bulajić pokušavao da nađe u njemu. Svi ostali su manje ili više na autopilotu bez upečatljivijih glumačkih kreacija.
Nažalost, DONATOR iako korektna ekranizacija priče o Šlomoviću nije ni približno definitivni film o toj temi. Postoji veliki prostor da se snimi nešto još bolje.
* * / * * * *
Šlomović je zanimljiva tema i bio je predmet više umetničkih obrada. Bulajić je snimio film po scenariju Iva Brešana. Brešanov scenario je zanimljivo koncipiran - govori o potrazi nemačkog eksperta za umetnost (lik se zove Handke, igra ga Peter Carsten) za Šlomovićem ne bi li locirao njegovu kolekciju a naročito jednu od slika iz nje koja zanima Goeringa.
Potom sledi struktura CITIZEN KANEa u kojoj Handke susreće razne ljude iz čijih priča kroz flešbekove rekonstruiše priču o Šlomoviću.
Brešan pokušava da ovu priču punu reminiscencija dramski oživi ali Bulajić ne uspeva da u potpunosti aktivira svaki od dramskih sukoba koje mu Brešan postavlja u scenariju. Otud iako se ne može reći da je DONATOR besprekorno napisan, ipak je mogao biti mnogo ubedljivije režiran.
Sa samom istorijom Šlomovićevog života i rada, Brešan i Bulajić uzimaju dosta sloboda, i promene koje su izvršene doprinose filmičnosti, premda recimo aluzija da su Vollard i Šlomović, iako aktivni heteroseksualci, bili u nekoj vrsti homoerotske veze ostaje nedorečena i uprkos svom nesumnjivom prisustvu u filmu, podrazumeva nešto veće poznavanje Šlomovićeve biografije.
U određenom smislu, rekao bih da je Šlomović tema koja bi pre legla nekom reditelju sa Lordanovim senzuibilitetom nego tada već dosta istrošenom Bulajiću.
No, Bulajićev nerv za prepoznavanje atraktivne i internacionalne teme je ponovo besprekoran. Ipak, rekao bih da u ovoj fazi on više nije mogao da mobiliše dovoljno zanimljive strane zvezde i finansijere iako je baš ovo projekat koji bi bio idealan za internacionalni plasman. Nažalost, po produkcionim ambicijama, DONATOR više liči na televizijski film sa vrlo svedenom rekonstrukcijom života u Parizu.
Očigledno se Veljko Bulajić nije oporavio posle produkcionog kraha VELIKOG TRANSPORTA i nije uspeo da napravi kambek sa ovom potentnom pričom. Međutim, ponovo ima nedostataka u domenu glumačke podele što se pretvorilo u hroničan problem Bulajićeve pozne rediteljske faze.
Ljubomir Todorović naprosto nije uspeo da iznese tu ulogu iako je jasno šta je Bulajić pokušavao da nađe u njemu. Svi ostali su manje ili više na autopilotu bez upečatljivijih glumačkih kreacija.
Nažalost, DONATOR iako korektna ekranizacija priče o Šlomoviću nije ni približno definitivni film o toj temi. Postoji veliki prostor da se snimi nešto još bolje.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment