Reprizirao sam ČOVJEK KOGA TREBA UBITI Veljka Bulajića, njegovu interpretaciju priče o Šćepanu Malom. Sad sam ga pogledao na znatno boljoj, mada ne i idealnoj kopiju u odnosu na prvi put, i utisak je manje-više sličan. S jedne strane, ovaj film je atraktivan kao bitno trash bizarre cult ostvarenje u istoriji jugolovenskog filma pre svega zbog prikaza Pakla koji je prikazan kao birokratizovani SM klub, sa izopačenim vladarima, dizajnom koji prvoloptaški ovaploćuje neke od ranijih prikaza i opisa tog onostranog ambijenta i u Bulajićevoj interpretaciji ta vizija dobija jednu bizarnu telesnost.
S druge strane, sukob Pakla i Crkve prikazan je kao sukob dve slične strane. Obe su manipulativne, gotovo da sarađuju unutar svog neprestanog pokušaja da održe status quo. Otud ideja da se iz Pakla aranžira dolazak Šćepana Malog kako bi zloupotrebio Crnu Goru deluje kao svojevrsna kritika bipolarnog sveta. Po stepenu cinizma i samosveti učesnika, Pakao liči na kapitalizam, što znači da bi Crkva bila neka metafora socijalizma. Po tome se Bulajićev film nadovezuje na RAT i ponovo pokušava da prikaže internacionalnu političku priču, iz neutralne vizure. Doduše za razliku od RATA koji se dešava u nekoj izmišljenoj zemlji ovaj ima jasno definisano vreme i mesto, dešava se u prošlosti a ne u bliskoj budućnosti, međutim teme manipulacije između dve supersile su tu.
Da ne znamo Bulajićev stav prema Titu, delovalo bi kao da je ovo film o tome kako je Tita poslala Kominterna i on stekao samostalnost od nje jer je zavoleo narod. To bi tumačenje čak stajalo u interpretaciji samog filma sve do samog kraja, čak i da se desilo sa Titovim blagoslovom, međutim teško je verovati da se kraj u kom Šćepan strada od intrige koju pokreću njegove bivše žene iz pakla (sic!) i otac njegove sadašnje izabranice može biti odobren od Tita, upravo zato što previše liči na sumnje koje su pred kraj njegovog života postojale u vezi sa Jovankom.
Priča nije do kraja razvijena, uprkos tome što su na scenariju radili i Bruno Di Geronimo, pisac sa dosta iskustva u raznim žanrovima, i doajen naše scenaristike Ratko Đurović. Protok vremena nije sasvim jasan i nijedna situacija se dramski ne razvija u potpunosti. Čini se da u ovom filmu Bulajić bolje vlada atmosferom nego vođenjem priče.
Glumačka podela, obično jača Bulajićeva strana, nije naročito ekspresivna u ovom filmu a možda i najmanje upečatljiv glumac, Zvonimir Crnko nalazi se u glavnoj ulozi. Kompozitor Jože Pivšek, scenograf Veljko Despotović i direktor fotografije Branko Ivatović u pojedinim momentima nude dobra rešenja.
Ako imamo u vidu Bulajićevu poziciju u trenutku nastanka ovog filma, logično je da odabere priču o Šćepanu Malom. Međutim, ako imamo u vidu način na koji ju je obradio je potpuno atipičan, aluzije na Tita koje se mogu prepoznati daleko su od suptilnih, a prikaz raznih stvari u filmu daleko je učtivog i etatističkog kao u njegovim drugim filmovima. U tom smislu, ovaj film ostaje zanimljiv incident, iako ne i potpuno dobar film.
* * / * * * *
S druge strane, sukob Pakla i Crkve prikazan je kao sukob dve slične strane. Obe su manipulativne, gotovo da sarađuju unutar svog neprestanog pokušaja da održe status quo. Otud ideja da se iz Pakla aranžira dolazak Šćepana Malog kako bi zloupotrebio Crnu Goru deluje kao svojevrsna kritika bipolarnog sveta. Po stepenu cinizma i samosveti učesnika, Pakao liči na kapitalizam, što znači da bi Crkva bila neka metafora socijalizma. Po tome se Bulajićev film nadovezuje na RAT i ponovo pokušava da prikaže internacionalnu političku priču, iz neutralne vizure. Doduše za razliku od RATA koji se dešava u nekoj izmišljenoj zemlji ovaj ima jasno definisano vreme i mesto, dešava se u prošlosti a ne u bliskoj budućnosti, međutim teme manipulacije između dve supersile su tu.
Da ne znamo Bulajićev stav prema Titu, delovalo bi kao da je ovo film o tome kako je Tita poslala Kominterna i on stekao samostalnost od nje jer je zavoleo narod. To bi tumačenje čak stajalo u interpretaciji samog filma sve do samog kraja, čak i da se desilo sa Titovim blagoslovom, međutim teško je verovati da se kraj u kom Šćepan strada od intrige koju pokreću njegove bivše žene iz pakla (sic!) i otac njegove sadašnje izabranice može biti odobren od Tita, upravo zato što previše liči na sumnje koje su pred kraj njegovog života postojale u vezi sa Jovankom.
Priča nije do kraja razvijena, uprkos tome što su na scenariju radili i Bruno Di Geronimo, pisac sa dosta iskustva u raznim žanrovima, i doajen naše scenaristike Ratko Đurović. Protok vremena nije sasvim jasan i nijedna situacija se dramski ne razvija u potpunosti. Čini se da u ovom filmu Bulajić bolje vlada atmosferom nego vođenjem priče.
Glumačka podela, obično jača Bulajićeva strana, nije naročito ekspresivna u ovom filmu a možda i najmanje upečatljiv glumac, Zvonimir Crnko nalazi se u glavnoj ulozi. Kompozitor Jože Pivšek, scenograf Veljko Despotović i direktor fotografije Branko Ivatović u pojedinim momentima nude dobra rešenja.
Ako imamo u vidu Bulajićevu poziciju u trenutku nastanka ovog filma, logično je da odabere priču o Šćepanu Malom. Međutim, ako imamo u vidu način na koji ju je obradio je potpuno atipičan, aluzije na Tita koje se mogu prepoznati daleko su od suptilnih, a prikaz raznih stvari u filmu daleko je učtivog i etatističkog kao u njegovim drugim filmovima. U tom smislu, ovaj film ostaje zanimljiv incident, iako ne i potpuno dobar film.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment