CANIBAL Manuela Martina Cuence prosto vapi za tim da se naglasi kako je naslovna tema stvar ukusa. Međutim, pored lenje šale sa naslovom u tome ima i dosta istine. Naime, Cuencin film ima tempo koji neće prijati publici inače senzibiliziranoj da relativno lagodno prihvati ovakve sadržaje. Cuenca se ponaša kao da je najveći reditelj na svetu, nimalo se ne obazire na ritam i troši jako puno vremena kako bi nas ubedio u prozaičnu rutinu krojača-ljudoždera iz Granade. Potom film dobija crnohumornu dimenziju kada iz priče o usamljenom serijskom ubici-kanibalu postane bizarna melodrama o njegovom odnosu sa sestrom jedne od žrtava, ali zapravo uprkos pokušaju da nam pokaže da je "drugačiji", ni suštinski a ni formalno nikada ne iskoračuje iz forme trilera.
Taj katatonični tempo u kome su predstavljene svakodnevne aktivnosti glavnog junaka više stoji kao znak rediteljeve slabosti i bezidejnosti, nego kao primer autorskog integriteta i hrabrosti (kako Cuenca verovatno vidi sebe). Veštiji reditelj bi isto to umeo da prikaže u znatno dinamičnijoj egzekuciji.
Oni koji vole kada se žanrovski sadržaji pošto-poto "oplemenjuju" art-house zahvatima, možda mogu naći nešto za sebe u CANIBALu. Ipak, verujem da će velikom delu kako žanrovske tako i art-house publike ovo biti priličan promašaj.
* * / * * * *
Taj katatonični tempo u kome su predstavljene svakodnevne aktivnosti glavnog junaka više stoji kao znak rediteljeve slabosti i bezidejnosti, nego kao primer autorskog integriteta i hrabrosti (kako Cuenca verovatno vidi sebe). Veštiji reditelj bi isto to umeo da prikaže u znatno dinamičnijoj egzekuciji.
Oni koji vole kada se žanrovski sadržaji pošto-poto "oplemenjuju" art-house zahvatima, možda mogu naći nešto za sebe u CANIBALu. Ipak, verujem da će velikom delu kako žanrovske tako i art-house publike ovo biti priličan promašaj.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment