Industrijska špijunaža dovela me je do bizarnog filma CANCIONS DE AMOR EN LOLITA'S CLUB Vicente Arrande. Ne mogu da kažem da ne bih i inače bio zainteresovan da vidim film u kome Eduardo Noriega igra nadrkanog klišetiziranog pandura koji je pravičan i zbog svoje principijelnosti suspendovan i često u sukobu sa procedurama svojih šefova slabića, no čini mi se da za ovaj film nikada ne bih čuo da me čudne poslovne okolnosti nisu dovele do njega.
No kad sam ga već pogledao, ne mogu da kažem da mi je žao jer reč o jednom neobično i upadljivo kretenskom filmu. Vicente Arranda je veteran. Reditelj iz doba poznog frankizma koji je ovaj film snimio u 86. godini, i zaslužuje veliku pohvalu za vitalnost, s tim što za čoveka tih godina opterećenost seksom ne treba da čudi. Aranda režira kao da mu je poslednje a količina žena i golotinje u kadru ozbiljno narušava ideju toga o čemu je film.
Međutim, sam zaplet, baziran na romanu Juana Marsea podseća na manje inspirisanu forumašku parodiju - opaki policajac iz Viga koji je svoj imidž i etiku preuzeo iz američkog filma osamdesetih biva suspendovan i dolazi u rodnu varošicu (rodnu u smislu da je u njoj rođen, ne u gender smislu) i tamo zatiče sledeću situaciju - njegov retardirani brat blizanac zaposlen je u javnoj kući i zaljubljen je u jednu od seksualnih radnica. Porodici je to okej pošto je reč o retardiranom momku pa je svejedno druži li se sa kurvom, ali policajcu nije.
Policajac odlazi da izbavi brata iz kandži perverzne strasti sa seksualnom radnicom ali se i on zaljubljuje u nju.
Prikaz odnosa dvojice braće je parodičan na više nivoa. Prvo, naravno obojicu igra Eduardo Noriega, međutim kao što ni njegov policajac nije uverljiv tako ni retardirani brat nije ništa više od vesele parodije poput Oskara. Sasvim je moguće da je u ovakvim zahvatima Aranda pokušao da postigne nešto od Almodovarove sposobnosti da neobične situacije prikaže svakodnevnim ali u tome definitivno nije uspeo.
Tako ovaj film pre svega deluje dementno, ali ne u nekom čisto senilnom smislu. Ima u svemu ovome nečeg gotovo tintobrassovskog, neke naivne ubeđenosti da prikazuje nešto jako perverzno iako je sve to zapravo samo bezveze i infantilno.
U tehničkom smislu, LOLITA'S CLUB je ispod visokog nivoa španske kinematografije ali definitivno ne odaje utisak da je režirao čovek stariji od Šotre što svedoči o generalno visokom nivou tamošnje produkcije. Ipak, sasvim sigurno je upravo Arandino ime i privuklo high-profile glumca kao što je Noriega da uopšte radi ovakav projekat.
Siguran sam da na ovom forumu ima sladokusaca koji nalaze uživanje u gledanju radova autora koji su formirali Vladimira Paskaljevića i da će njima sasvim sigurno ovaj film biti ultrazanimljiv.
* 1/2 / * * * *
No kad sam ga već pogledao, ne mogu da kažem da mi je žao jer reč o jednom neobično i upadljivo kretenskom filmu. Vicente Arranda je veteran. Reditelj iz doba poznog frankizma koji je ovaj film snimio u 86. godini, i zaslužuje veliku pohvalu za vitalnost, s tim što za čoveka tih godina opterećenost seksom ne treba da čudi. Aranda režira kao da mu je poslednje a količina žena i golotinje u kadru ozbiljno narušava ideju toga o čemu je film.
Međutim, sam zaplet, baziran na romanu Juana Marsea podseća na manje inspirisanu forumašku parodiju - opaki policajac iz Viga koji je svoj imidž i etiku preuzeo iz američkog filma osamdesetih biva suspendovan i dolazi u rodnu varošicu (rodnu u smislu da je u njoj rođen, ne u gender smislu) i tamo zatiče sledeću situaciju - njegov retardirani brat blizanac zaposlen je u javnoj kući i zaljubljen je u jednu od seksualnih radnica. Porodici je to okej pošto je reč o retardiranom momku pa je svejedno druži li se sa kurvom, ali policajcu nije.
Policajac odlazi da izbavi brata iz kandži perverzne strasti sa seksualnom radnicom ali se i on zaljubljuje u nju.
Prikaz odnosa dvojice braće je parodičan na više nivoa. Prvo, naravno obojicu igra Eduardo Noriega, međutim kao što ni njegov policajac nije uverljiv tako ni retardirani brat nije ništa više od vesele parodije poput Oskara. Sasvim je moguće da je u ovakvim zahvatima Aranda pokušao da postigne nešto od Almodovarove sposobnosti da neobične situacije prikaže svakodnevnim ali u tome definitivno nije uspeo.
Tako ovaj film pre svega deluje dementno, ali ne u nekom čisto senilnom smislu. Ima u svemu ovome nečeg gotovo tintobrassovskog, neke naivne ubeđenosti da prikazuje nešto jako perverzno iako je sve to zapravo samo bezveze i infantilno.
U tehničkom smislu, LOLITA'S CLUB je ispod visokog nivoa španske kinematografije ali definitivno ne odaje utisak da je režirao čovek stariji od Šotre što svedoči o generalno visokom nivou tamošnje produkcije. Ipak, sasvim sigurno je upravo Arandino ime i privuklo high-profile glumca kao što je Noriega da uopšte radi ovakav projekat.
Siguran sam da na ovom forumu ima sladokusaca koji nalaze uživanje u gledanju radova autora koji su formirali Vladimira Paskaljevića i da će njima sasvim sigurno ovaj film biti ultrazanimljiv.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment