Pogledao sam PROIE Antoine Blossiera, francuski niskobudžetni horor o porodici ruralnih industrijalaca koji odlaze da uhvate ogromnog divljeg vepra u zagađenoj močvari i nailaze na niz iznenađenja.
Premisa je jednostavna, i Blossier je realizuje u filmu od 75 minuta. Uz vrlo glossy fotografiju, i dobar osećaj za jump scare od kog se ne gadi, name of the game u ovom filmu je spielbergovski tretman veprova. Dakle, film je kadriran konvencionalno, bez ikakvih found footage intervencija i sl. a opet Blossier na poprilično zadovoljavajući način uspeva da ne prikazuje veprove u većem delu trajanja premda, srećom, uspeva da kroz niz vrlo sočnih detalja unese njihovo fizičko prisustvo onda kada zatreba.
U tom smislu less is more pristup ovde stvarno funkcioniše jer Blossier nema problema sa tim da bude gadan ali ima problem sa tim da ispadne glup sa eventualnim neuverljivim ili nedovoljno pretećim veprovima, tako da tenziju manje-više drži uvek na nivou.
Interakcija među karakterima je na vrlo solidnom nivou, i uprkos tome što ima izvesnih grešaka u podeli (zet i tast toliko liče da sam ja mislio da su otac i sin) i određenih pretencioznih detalja na nivou subplota sa trovanjem močvare za koje je kriva sama familija, Blossier pokazuje da ume da vlada i likovima a ne samo napetošću i jump scareovima.
PROIE nije veliki film ali je izuzetno pošten i efektan niskobudžetni žanrovski programmer koji tačno zna šta treba da postigne i koliko treba da traje. Kao takav stoji jako dobro i ukazuje pažnju na Blossiera i njegove eventualne sledeće projekte. Poređenja sa Mulcahyjevim RAZORBACKom su neumitna ali PROIE je u toj meri rigidniji na nivou rediteljskog koncepta da zapravo jako teško možemo da poredimo ove naslove. Mulcahyjev odnos i prema prirodi i prema monstrumu je upadljivo drugačiji od Blossierovog.
* * * / * * * *
Premisa je jednostavna, i Blossier je realizuje u filmu od 75 minuta. Uz vrlo glossy fotografiju, i dobar osećaj za jump scare od kog se ne gadi, name of the game u ovom filmu je spielbergovski tretman veprova. Dakle, film je kadriran konvencionalno, bez ikakvih found footage intervencija i sl. a opet Blossier na poprilično zadovoljavajući način uspeva da ne prikazuje veprove u većem delu trajanja premda, srećom, uspeva da kroz niz vrlo sočnih detalja unese njihovo fizičko prisustvo onda kada zatreba.
U tom smislu less is more pristup ovde stvarno funkcioniše jer Blossier nema problema sa tim da bude gadan ali ima problem sa tim da ispadne glup sa eventualnim neuverljivim ili nedovoljno pretećim veprovima, tako da tenziju manje-više drži uvek na nivou.
Interakcija među karakterima je na vrlo solidnom nivou, i uprkos tome što ima izvesnih grešaka u podeli (zet i tast toliko liče da sam ja mislio da su otac i sin) i određenih pretencioznih detalja na nivou subplota sa trovanjem močvare za koje je kriva sama familija, Blossier pokazuje da ume da vlada i likovima a ne samo napetošću i jump scareovima.
PROIE nije veliki film ali je izuzetno pošten i efektan niskobudžetni žanrovski programmer koji tačno zna šta treba da postigne i koliko treba da traje. Kao takav stoji jako dobro i ukazuje pažnju na Blossiera i njegove eventualne sledeće projekte. Poređenja sa Mulcahyjevim RAZORBACKom su neumitna ali PROIE je u toj meri rigidniji na nivou rediteljskog koncepta da zapravo jako teško možemo da poredimo ove naslove. Mulcahyjev odnos i prema prirodi i prema monstrumu je upadljivo drugačiji od Blossierovog.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment