Pogledao sam THE MAN WHO WOULDN'T DIE televizijski film Billa Condona, iz faze kada se bavio žanrovskim filmom, pre nego što je prešao u Oscar-bait teme. za Condona je od momenta kada je prešao u Oscar-baiting često postavljano pitanje "mračne žanrovske prošlosti" međutim, meni se čini da je on u ovoj fazi podjednako pokazivao neke od svojih kasnijih rediteljskih tendencija. Naime, njegovi žanrovski radovi nisu imali značajnijeg uspeha, ali su pokazivali rediteljski rukopis po kome će on kasnije biti prepoznatljiv a to je mešavina vrlo konvencionalnog storytelling na nivou dramaturgije i evropeiziranog flah pristupa vizuelnosti. Koliko je taj "evopski" pristup pristajao filmovima kao što je KINSEY, tako je u žanrovskim radovima nedostajalo te ubedljivosti, glume sa pokušajem stvaranja pokrića i dinamike.
Međutim, ono što je s druge strane postigao u TV filmu THE MAN WHO WOULDN'T DIE jeste da ovaj film liči na neku francusku žanrovsku kontemplaciju koja nema puno šanse u poređenju sa mišićavijim snažnijim američkim radovima ali u sebi ima nešto drugo, veliki stepen metafilmskog u izrazu, izvesnu distancu i artificijelnost.
THE MAN WHO WOULDN'T DIE je film koji već na nivou podele koju prevode Roger Moore, Malcolm McDowell i Nancy Allen čini gledanje potpuno opravdanim činom za svakog filmofila koji je ukačio barem nešto od bitnih radova ovih ljudi a da ne govorimo o onima koji ih sve zajedno cene. Naravno, Condon vrlo svesno vlada pojavama kao što su ovi glumci i bez ikakve sumnje niko nije tu greškom.
Televizijska forma omogućuje Condonu da se razmahne u raznim zahvatima kojima želi da se pozabavi i tu u pojdinim momentima uprkos suštinskoj dramaturškoj konvencionalnosti dolazi do lutanja na nivou vođenja priče. Ipak, tu mu pomaže činjenica da je reč o TV projektu gde se takvo lutanje može oprostiti,
U produkcionom smislu, reč je o ozbiljnijem tlevizojskom radu sa početka devedesetih, ali Condonov prepoznatljivi arhaični pristup mnogo više evocira postmoderne krimiće iz sedamdesetih poput TIME AFTER TIME nego što korespondira sa devedesetim. Otud ta količina retro detalja čini da je THE MAN WHO WOULDN'T DIE bio relativno nezapažen eksces u vreme premijere ali danas deluje kao itekako zanimljiv curio.
Inače, sama priče se dosta oslanja na neke od kanonskih priča o Sherlock Holmesu, naročito recimo na THE VALLEY OF FEAR koja je vrlo često reciklirana u raznim krimićima pa i u drugoj epizodi SHERLOCKa na BBCu. Sam scenario je u priličnoj meri oslonjen na mit o Holmesu i Moriartyu pa je čini mi se i ovaj uticaj osvešćen.
Međutim, ono što je s druge strane postigao u TV filmu THE MAN WHO WOULDN'T DIE jeste da ovaj film liči na neku francusku žanrovsku kontemplaciju koja nema puno šanse u poređenju sa mišićavijim snažnijim američkim radovima ali u sebi ima nešto drugo, veliki stepen metafilmskog u izrazu, izvesnu distancu i artificijelnost.
THE MAN WHO WOULDN'T DIE je film koji već na nivou podele koju prevode Roger Moore, Malcolm McDowell i Nancy Allen čini gledanje potpuno opravdanim činom za svakog filmofila koji je ukačio barem nešto od bitnih radova ovih ljudi a da ne govorimo o onima koji ih sve zajedno cene. Naravno, Condon vrlo svesno vlada pojavama kao što su ovi glumci i bez ikakve sumnje niko nije tu greškom.
Televizijska forma omogućuje Condonu da se razmahne u raznim zahvatima kojima želi da se pozabavi i tu u pojdinim momentima uprkos suštinskoj dramaturškoj konvencionalnosti dolazi do lutanja na nivou vođenja priče. Ipak, tu mu pomaže činjenica da je reč o TV projektu gde se takvo lutanje može oprostiti,
U produkcionom smislu, reč je o ozbiljnijem tlevizojskom radu sa početka devedesetih, ali Condonov prepoznatljivi arhaični pristup mnogo više evocira postmoderne krimiće iz sedamdesetih poput TIME AFTER TIME nego što korespondira sa devedesetim. Otud ta količina retro detalja čini da je THE MAN WHO WOULDN'T DIE bio relativno nezapažen eksces u vreme premijere ali danas deluje kao itekako zanimljiv curio.
Inače, sama priče se dosta oslanja na neke od kanonskih priča o Sherlock Holmesu, naročito recimo na THE VALLEY OF FEAR koja je vrlo često reciklirana u raznim krimićima pa i u drugoj epizodi SHERLOCKa na BBCu. Sam scenario je u priličnoj meri oslonjen na mit o Holmesu i Moriartyu pa je čini mi se i ovaj uticaj osvešćen.
No comments:
Post a Comment