Pogledao sam DYLAN DOG: DEAD OF NIGHT Kevina Munroa i mogu da se složim sa svim dosadašnjim gnušanjima nad ovim filmom. Iako volim strip DYLAN DOG, ne mogu da kažem da sam die hard fan u smislu da bih bio nasilan prema nekome ko se surovo poigrao sa ovim naslovom, a opet ne mogu da kažem ni da nisam sa uživanjem pročitao svaku epizodu ovog stripa koja mi je pala pod šake. Dakle, meni je to kvalitetan property ali prosto nisam baš toliki fan da bih bacao fatvu na nekoga ko se nešto ogrešio o taj strip, između ostalog i zato što znajuči Italijane, sasvim je sigurno da ni oni, pa čak ni autori lično, ne bi preduzimali neke naročito ambiciozne korake u smislu realizacije. Italijani su poznati po exploitationu i slabo šta kod njih je reinterpretirano sa nekom velikom pažnjom ili ljubavlju tako da to što je sada njima neko upropastio property ne treba da čudi ako imamo u vidu kako su oni sami bili nemarni i prema vlastitim ili tuđim propertyijima.
S druge strane, drastične izmene napravljene na Dylanu Dogu nisu ništa veće od onih koje je Warner napravio na HELLBLAZERu kada je snimio film CONSTANTINE. Dakle, i pored jako velikih imena koja su smislila HELLBLAZERa, nije bio pošteđen potpunog unakaženja u cilju pravljenja nekakvog komercijalno isplativog filma. Ako DCjev odnosno Vertigov property tako prolazi, zašto bi Bonelli prošao drugačije?
Konačno, mislim da je pre svega pitanje za DušMana, koliko je zapravo Dylan Dog relevantan property u svetskim okvirima? Znam da ga je u Americi izdavao Dark Horse ali isto tako verujem da je tamo potpuno marginalan spram vrlo sličnog HELLBLAZERa. Što se ostatka sveta tiče, ja ne znam u koliko se još zemalja ljudi baš kunu u Dylana Doga kao kod nas, dakle, ne samo na planu eventualnog gneva fanova što je nešto iznevereno nego uopšte koliko je on na svim tim tržištima izrastao u junaka koji treba da dobije film.
U poslednje vreme se uostalom čak i sa velikim superherojima iz Marvela i DCa suočavamo sa tim da se mnogi poput Green Lanterna ispostavljaju kao nedorasli da o njima bude film a za neke uspehe bazirane na manjim junacima poput BLADEa ili REDa zapravo možemo reći da je postojanje stripa bilo od marginalnog značaja za uspeh samog filma.
Ovo su neka pitanja na koja ne znam odgovor, ali ona me baš zato sprečavaju da se izjasnim oko toga o kom stepenu blasfemije je reč.
No, zbilja, u odnosu na strip izmene su zbilja krupne i lišavaju stripovski predložak ne samo nekih kvaliteta već i bitnih stvari oko samog identiteta junaka po kojima se izdvaja.
U odbranu filma se može reći samo jedna jedina stvar. Naime, film je slab i ja moram priznati da sam ga jedva pogledao uz najveći entuzijazam. Ne pamtim kada sam poslednji put gledao film koji me je tako slabo vezao za priču i likove na nekom najelementarnijem nivou. DEAD OF NIGHT spada u red onih filmova koji se zaista najbolje mogu gledati uz neku paralelnu aktivnost pošto ono što postoji na ekranu nije dovoljno da elementarno zadovolji pažnju savremenog gledaoca.
No, ta jedna stvar koja se može reći u odbranu, jeste da je Munroe pokušao da na malom budžetu snimi film koji će pokušati da uspostavi neki novi svet i rekao bih da u tom pokušaju izgradnje nekog novog sveta i nekog origin storyja i oduševljavanja raznim detaljima vezanim za milje, on zapravo gubi konce priče koju vodi. Dakle, ni to što je za pohvalu, nije baš u korist filma, ali eto možda zaslužuje pohvalu što je pokušao da bude nekakva priča o nekom izmenjem svetu a ne tipično by the numbers žanrovsko eksploatisanje.
Nažalost, Munroe za svoje namere nije imao ni dovoljan budžet tako da DEAD OF NIGHT pokušava da deluje glossy koliko god je to moguće i Munroe koristi svoj background iz sveta animacije kako bi sve bilo što preciznije kadrtirano, međutim, ta preciznost ne može prikriti tešku oskudicu, prazne setove sa nedovoljnim brojem statista, kratko snimanje koje je onemogućilo da se scene istinski razrade i ridikulozan make up čudovišta koje u najboljim momentima izgleda kao Đavo iz Tarsemove čuvene reklame za Nike kada ga u Koloseumu raznese Eric Cantona.
Očigledno je iz ovog viđenja da dakle autore ovog filma više doživljavam kao svojevrsne žrtve nego kao neke bezobraznike koji su odlučili da namerno obesmisle naš omiljeni strip. Pre bih rekao da su ovo bili ljudi koji nisu baš u potpunosti ni bili svesni da Dylan Dog ikome išta znači, da su radili u skladu sa svojim skromnim umetničkim sposobnostima, sa minimalnim budžetom, i da će konačno, oni sami imati najviše štete od toga.
Ali s druge strane, ja ne znam da li u svetu u kome su ljudi sposobni da skupe desetak miliona dolara za film uopšte postoji svest o bilo kojoj vrsti značaja Dylan Doga koja bi se mogla porediti sa ovim što se oseća kod nas?
Ako imamo u vidu da je ovo snimljeno po scenariju koji je Miramax svojevremeno pripremao, plašim se da bi i neka skuplja holivudska verzija bila slična samo verovatno tehnički bolja i pripovedački stabilnija.
* 1/2 / * * * *
S druge strane, drastične izmene napravljene na Dylanu Dogu nisu ništa veće od onih koje je Warner napravio na HELLBLAZERu kada je snimio film CONSTANTINE. Dakle, i pored jako velikih imena koja su smislila HELLBLAZERa, nije bio pošteđen potpunog unakaženja u cilju pravljenja nekakvog komercijalno isplativog filma. Ako DCjev odnosno Vertigov property tako prolazi, zašto bi Bonelli prošao drugačije?
Konačno, mislim da je pre svega pitanje za DušMana, koliko je zapravo Dylan Dog relevantan property u svetskim okvirima? Znam da ga je u Americi izdavao Dark Horse ali isto tako verujem da je tamo potpuno marginalan spram vrlo sličnog HELLBLAZERa. Što se ostatka sveta tiče, ja ne znam u koliko se još zemalja ljudi baš kunu u Dylana Doga kao kod nas, dakle, ne samo na planu eventualnog gneva fanova što je nešto iznevereno nego uopšte koliko je on na svim tim tržištima izrastao u junaka koji treba da dobije film.
U poslednje vreme se uostalom čak i sa velikim superherojima iz Marvela i DCa suočavamo sa tim da se mnogi poput Green Lanterna ispostavljaju kao nedorasli da o njima bude film a za neke uspehe bazirane na manjim junacima poput BLADEa ili REDa zapravo možemo reći da je postojanje stripa bilo od marginalnog značaja za uspeh samog filma.
Ovo su neka pitanja na koja ne znam odgovor, ali ona me baš zato sprečavaju da se izjasnim oko toga o kom stepenu blasfemije je reč.
No, zbilja, u odnosu na strip izmene su zbilja krupne i lišavaju stripovski predložak ne samo nekih kvaliteta već i bitnih stvari oko samog identiteta junaka po kojima se izdvaja.
U odbranu filma se može reći samo jedna jedina stvar. Naime, film je slab i ja moram priznati da sam ga jedva pogledao uz najveći entuzijazam. Ne pamtim kada sam poslednji put gledao film koji me je tako slabo vezao za priču i likove na nekom najelementarnijem nivou. DEAD OF NIGHT spada u red onih filmova koji se zaista najbolje mogu gledati uz neku paralelnu aktivnost pošto ono što postoji na ekranu nije dovoljno da elementarno zadovolji pažnju savremenog gledaoca.
No, ta jedna stvar koja se može reći u odbranu, jeste da je Munroe pokušao da na malom budžetu snimi film koji će pokušati da uspostavi neki novi svet i rekao bih da u tom pokušaju izgradnje nekog novog sveta i nekog origin storyja i oduševljavanja raznim detaljima vezanim za milje, on zapravo gubi konce priče koju vodi. Dakle, ni to što je za pohvalu, nije baš u korist filma, ali eto možda zaslužuje pohvalu što je pokušao da bude nekakva priča o nekom izmenjem svetu a ne tipično by the numbers žanrovsko eksploatisanje.
Nažalost, Munroe za svoje namere nije imao ni dovoljan budžet tako da DEAD OF NIGHT pokušava da deluje glossy koliko god je to moguće i Munroe koristi svoj background iz sveta animacije kako bi sve bilo što preciznije kadrtirano, međutim, ta preciznost ne može prikriti tešku oskudicu, prazne setove sa nedovoljnim brojem statista, kratko snimanje koje je onemogućilo da se scene istinski razrade i ridikulozan make up čudovišta koje u najboljim momentima izgleda kao Đavo iz Tarsemove čuvene reklame za Nike kada ga u Koloseumu raznese Eric Cantona.
Očigledno je iz ovog viđenja da dakle autore ovog filma više doživljavam kao svojevrsne žrtve nego kao neke bezobraznike koji su odlučili da namerno obesmisle naš omiljeni strip. Pre bih rekao da su ovo bili ljudi koji nisu baš u potpunosti ni bili svesni da Dylan Dog ikome išta znači, da su radili u skladu sa svojim skromnim umetničkim sposobnostima, sa minimalnim budžetom, i da će konačno, oni sami imati najviše štete od toga.
Ali s druge strane, ja ne znam da li u svetu u kome su ljudi sposobni da skupe desetak miliona dolara za film uopšte postoji svest o bilo kojoj vrsti značaja Dylan Doga koja bi se mogla porediti sa ovim što se oseća kod nas?
Ako imamo u vidu da je ovo snimljeno po scenariju koji je Miramax svojevremeno pripremao, plašim se da bi i neka skuplja holivudska verzija bila slična samo verovatno tehnički bolja i pripovedački stabilnija.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment