Pogledao sam dugo očekivani film HANNA Joe Wrighta, pokušaj ovog britanskog reditelja ambicioznih literarnih adaptacija da se predstavi u jednom relaksiranijem izdanju, sa offbeat akcionim trilerom o devojčici ubici, nekom vrstom arty varijante LEONa i KICK ASSa. Nažalost, HANNA uprkos prvoklasnoj ekipi zaostaje i za KICK ASSom a naročito za LEONom, a osnovna krivica za to pripada Wrightu koji je previše potcenjivački prišao akcionom trileru, radio ga bez pravog uverenja, sa previše ekscentričnosti bez pokrića i na kraju je time uspeo da ozbiljno uzdrma izvornu jednostavnost i efikasnost svoje postavke.
Wrightova lutanja međutim ne znače da je HANNA bezvredan film i sasvim sigurno da je ovo jedan dosta simpatičan dodatak žanrovskoj ponudi u ovoj sezoni. Uostalom, na hardverskom nivou, Wright ovde raspolaže fotografijom Alwina Zuchlera, koreografijama Jeffa Imade, sjajnom glumačkom podelom u kojoj Eric Bana pravi come back na minhensko mesto zločina i to sve čini da se razna rediteljska lutanja manje osete.
Prvo rediteljsko lutanje jeste insistiranje na muuzici Chemical Brothersa kao podlozi za događaje, naročito akciju. U pojedinim momentima film počinje da liči na montažnu sekvencu baziranu na muzici što bi bilo u redu da Chemicalsi nisu toliko već prevaziđeni. Njihov zvuk je bio aktuelan pre deset-petnaest godina i danas to sve deluje kao da je retro a ja ne bih rekao da je to bila Wrightova namera. Samo angažovanje Chemicalsa je problematično ne zbog toga što su oni sami po sebi stari, već pre svega zato što nisu ostali relevantni pa samim tim ni taj rediteljski izraz oslonjen na njih nije toliko hip koliko misli da jeste već više deluje kao relikt jednog prošlog vremena.
Zatim, Wright u pojedinim deonicama pravilno a u pojedinim oportuno uživa u lokacijama, naročito u Maroku i Španiji gde potpuno zaluta sa prikazivanjem lokalnog kolorita koji ima funkciju u prikazivanju Hanninih tegoba da se prilagodi na spoljni svet ali te scene nisu jasno date iz njene vizure već vrlo često deluje da ona dosta usputno participira u njima tako da se taj efekat gubi.
Isto važi i za scene sa porodicom gde Hanna ponekad posmatra stvari a ponekad se Wright bavi likovima nezavisno od nje i to deluje kao problematična digresija.
Čini se da je Wright iznenađujuće neprecizan u procenjivanju i određivanju kako će pozicionirati određene detalje u odnosu na glavni tok i da u određenom smislu tom razbarušenošću pokušava da naruši sklad filma ne bi li dokazao kako on uprkos tome što snima BOURNE s devojčicom zapravo i dalje stvara umetnost.
Međutim, umetnost teško da proizilazi iz nesklada koji povremeno upadljivo liči na grešku.
No, kako rekoh, dovoljno elemenata u ovom filmu ima visoku klasu i ne može se reći da HANNA nije film koji s pravom evocira uspomenu na slične pokušaje spojeva arty reditelja sa žanrovskim formulama kao što je recimo bio izvanredno zanimljivi BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella.
* * * / * * * *
Wrightova lutanja međutim ne znače da je HANNA bezvredan film i sasvim sigurno da je ovo jedan dosta simpatičan dodatak žanrovskoj ponudi u ovoj sezoni. Uostalom, na hardverskom nivou, Wright ovde raspolaže fotografijom Alwina Zuchlera, koreografijama Jeffa Imade, sjajnom glumačkom podelom u kojoj Eric Bana pravi come back na minhensko mesto zločina i to sve čini da se razna rediteljska lutanja manje osete.
Prvo rediteljsko lutanje jeste insistiranje na muuzici Chemical Brothersa kao podlozi za događaje, naročito akciju. U pojedinim momentima film počinje da liči na montažnu sekvencu baziranu na muzici što bi bilo u redu da Chemicalsi nisu toliko već prevaziđeni. Njihov zvuk je bio aktuelan pre deset-petnaest godina i danas to sve deluje kao da je retro a ja ne bih rekao da je to bila Wrightova namera. Samo angažovanje Chemicalsa je problematično ne zbog toga što su oni sami po sebi stari, već pre svega zato što nisu ostali relevantni pa samim tim ni taj rediteljski izraz oslonjen na njih nije toliko hip koliko misli da jeste već više deluje kao relikt jednog prošlog vremena.
Zatim, Wright u pojedinim deonicama pravilno a u pojedinim oportuno uživa u lokacijama, naročito u Maroku i Španiji gde potpuno zaluta sa prikazivanjem lokalnog kolorita koji ima funkciju u prikazivanju Hanninih tegoba da se prilagodi na spoljni svet ali te scene nisu jasno date iz njene vizure već vrlo često deluje da ona dosta usputno participira u njima tako da se taj efekat gubi.
Isto važi i za scene sa porodicom gde Hanna ponekad posmatra stvari a ponekad se Wright bavi likovima nezavisno od nje i to deluje kao problematična digresija.
Čini se da je Wright iznenađujuće neprecizan u procenjivanju i određivanju kako će pozicionirati određene detalje u odnosu na glavni tok i da u određenom smislu tom razbarušenošću pokušava da naruši sklad filma ne bi li dokazao kako on uprkos tome što snima BOURNE s devojčicom zapravo i dalje stvara umetnost.
Međutim, umetnost teško da proizilazi iz nesklada koji povremeno upadljivo liči na grešku.
No, kako rekoh, dovoljno elemenata u ovom filmu ima visoku klasu i ne može se reći da HANNA nije film koji s pravom evocira uspomenu na slične pokušaje spojeva arty reditelja sa žanrovskim formulama kao što je recimo bio izvanredno zanimljivi BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment