CRNA LISTA

Pogledao sam TV dramu beogradske televizije CRNA LISTA koju je po tekstu poznatog američkog pisca Ernesta Kinoya režirao sava Mrmak. Ovde sam već pisao o toj praksi RTSa da realizuje strane pisce koja danas deluje kao da se dešavala ne u dugo vreme nego na drugoj planeti. Ovaj scenario je inače prilikom svoje praizvedbe na američkoj televiziji nagrađen Emmyjem.

Međutim, sama priča je još neobičnija pošto ne samo da je CRNA LISTA delo američkog pisca već je reč o drami koja se bavi temom makartijevskog Lova na veštice među kulturnim poslenicima u SAD. Ako danas deluje neverovatno da je RTB snimao strane pisce, još je neverovatnije da se bavio temom progona komunista u jednoj tako ekskluzivnoj profesiji kao što je gluma.

Naravno, dosta je lako otpisati CRNU LISTU kao antizapadnjačku propagandu koja je savršeno logična za SFRJ kada ovde ne bi bilo govora o temi koja se itekako odnosi i na jugoslovenske okolnosti u kojima je bilo dosta sličnih represivnih mehanizama te čak i ako pretpostavimo da je Mrmak snimao isključivo propagandu protiv SAD, onda je ona nesumnjivo vrlo lako mogla biti dvosekli mač.

Naravno, sklon sam mišljenju da se Mrmkova naivnost može otpisati i CRNA LISTA danas stoji kao jedan od primera snage tadašnje jugoslovenske televizije koja nije potcenjivala svoju publiku, bila je spremna da se pozabavi hermetičnim temama spajajući politički angažman sa određenom dozom provokativnosti.

Sam prevod Kinoya je dosta krut i Mrmkova režija nije uspela da prevaziđe taj problem. Mađutim, sama priča je dovoljno interesantna a dijalog je dovoljno sadržajan da ovaj program, snimljen u jednoj arhaičnoj formi, deluje neuporedivo zrelije i modernije od većine aktuelnih RTSovih serija i drama.

Ako imamo u vidu da je snimanje nečega sa ovakvim produkcionim kapacitetima u međuvremenu postalo neuporedivo jednostavnije i jeftinije, neshvatljivo je da RTS nije nastavio sa praksom ovakvih kamernih drama.

U tom smislu, CRNA LISTA stoji kao poražavajući dokaz koliko je naša televizija u međuvrmenu zaostala sama za sobom i koliko zapravo njen problem nije u tome što je ostatak medijuma napredovao.