Pogledao sam UNITED Jamesa Stronga, po scenariju Chrisa Chibnalla, priču o Manchesterovoj tragediji u Minhenu na povratku sa Utakmice u kojoj su igrali nerešeno za Zvezdom ali propšli dalje,. Ovaj događaj je naravno dobro poznat i navijačima Zvezde i navijačima Manchetsera a sam TV film pokušava da osvetli uticaj samog događaja na klub i ljude u njemu.
Priče o tragedijama koje zadese sportske ekipe, dakle kolektive koji su po definiciji zavisni od konkretnih i nezamenjivih pojedinaca prilično su česte. Zar filmovi poput WE ARE MARSHALL i REMEMBER THE TITANS ne govore o sličnim pričama? UNITED je britanska verzija toga koja nekako u skladu sa britanskim mentalitetom, sa dosta stiffupperlipperyja prevazilazi kritičnu situaciju.
James Strong režira UNITED pod velikim uticajem Tom Hooperovog remek-dela DAMNED UNITED ali nažalost Chibnallov scenario nije toliko zreo kao Peter Morganov te iza događaja i njihove rekonstrukcije nema jake priče a uprkos Stronogovom gaženju po sentimentalnosti ni previše emocije. Reklo bi se da je Stronga kao reditelja toliko ponela simulacija ZHooperovog stila da je usput zaboravio da igradi likove pa na kraju Matt Busby, Jimmy Murphy i Bobby Charlton deluju kao nekakvi tipski likovi iz ne naročito razvijene fikcije.
Rekonstrukcija epohe je solidna, opet na tragu DAMNED UNITEDa, ali Beograd je recimo u par scena potpuno neubedljiv i više podseća na SSSR nego na SFRJ deset godina posle istorijskog NE. Čak su i kostimi policije i naoružanje kojim raspolažu neuverljivi i prenaglašeni. Detalji koji ne liče na Jugoslaviju su do te mere brojni i to ne na planu same autentičnosti koliko na planu poimanja tadašnje Jugoslavije da se postavlja pitanje ne samo ozbiljnosti ralizacije već i ozbiljnosti samog promišljanja i literature korišćene u pripremi.
UNITED u krajnjoj liniji, sam po sebi, barem meni kao ljubitelju fudbala, ipak funkcioniše kao osrednji ali gledljiv televizijski rad. Šteta je što nimalo ne odskače od britanskog proseka, a ponegde pada i ispod tog nivoa.
Priče o tragedijama koje zadese sportske ekipe, dakle kolektive koji su po definiciji zavisni od konkretnih i nezamenjivih pojedinaca prilično su česte. Zar filmovi poput WE ARE MARSHALL i REMEMBER THE TITANS ne govore o sličnim pričama? UNITED je britanska verzija toga koja nekako u skladu sa britanskim mentalitetom, sa dosta stiffupperlipperyja prevazilazi kritičnu situaciju.
James Strong režira UNITED pod velikim uticajem Tom Hooperovog remek-dela DAMNED UNITED ali nažalost Chibnallov scenario nije toliko zreo kao Peter Morganov te iza događaja i njihove rekonstrukcije nema jake priče a uprkos Stronogovom gaženju po sentimentalnosti ni previše emocije. Reklo bi se da je Stronga kao reditelja toliko ponela simulacija ZHooperovog stila da je usput zaboravio da igradi likove pa na kraju Matt Busby, Jimmy Murphy i Bobby Charlton deluju kao nekakvi tipski likovi iz ne naročito razvijene fikcije.
Rekonstrukcija epohe je solidna, opet na tragu DAMNED UNITEDa, ali Beograd je recimo u par scena potpuno neubedljiv i više podseća na SSSR nego na SFRJ deset godina posle istorijskog NE. Čak su i kostimi policije i naoružanje kojim raspolažu neuverljivi i prenaglašeni. Detalji koji ne liče na Jugoslaviju su do te mere brojni i to ne na planu same autentičnosti koliko na planu poimanja tadašnje Jugoslavije da se postavlja pitanje ne samo ozbiljnosti ralizacije već i ozbiljnosti samog promišljanja i literature korišćene u pripremi.
UNITED u krajnjoj liniji, sam po sebi, barem meni kao ljubitelju fudbala, ipak funkcioniše kao osrednji ali gledljiv televizijski rad. Šteta je što nimalo ne odskače od britanskog proseka, a ponegde pada i ispod tog nivoa.
No comments:
Post a Comment