Konačno se pojavio TV film a možda i prva epizoda serije MODERNO ROPSTVO koja je deo velikog projekta o trgovini ljudima.
TV film režirao je Vladimir Paskaljević koji je već pokazao svoje tintobrassovske sklonosti u filmu ĐAVOLJA VAROŠ, u kome nažalost ceo sadržaj nije bio usklađen sa onim što je njemu očigledno jača strana a to je nestašni, pubertetski pristup filmu sa akcentom na prljavu, naivnu erotiku i popriličan nemar prema tehničkoj realizaciji u jednom gonzo maniru za koji je odgovoran naš poznati DP Milan Spasić Papi. Iako je ovde reč o TV filmu, SESTRE su ipak kudikamo zahtevnija forma, naprosto reč je didaktičkom filmu koji treba da ukaže na zastrašujuće razmere i opasnosti trgovine ljudima.
Međutim, Paskaljević u najboljim delovima svog filma postiže efekat cormanovskog exploitationa, i u najefektnijim momentima deluje kao campy film "moralne panike" u kome se moralna panika stvara oko trgovine ljudima i tržišta seksa.
Ispovesti žrtava trgovine ljudima generalno u sebi nose izvesnu dozu neuverljivosti, delimično i zato što žrtve ponekad prenebregavaju određene detalje koji su doprineli da nasednu na ponude trgovaca ljudima. U ovakvim slučajevima život ume da bude znatno bizarniji od neke dramske konvencije na koju smo navikli. Sa ovako niskim stepenom ubedljivosti, otud ceo uvod u svet prostitucije deluje apsolutno eksploatatorski, iako jasno to nije bila namera. Prosto okolnosti koje dovode do toga da devojke postanu žrtve same po sebi su na granici uverljivosti a u Paskaljevićevoj realizaciji deluje podjednako kao i pijetet koji može osećati Pam Grier dok se tušira i razmišlja o ubijenom ljubavniku koga planira da osveti.
I u tom domenu javne kuće, moralne panike, seedy erotike i sl. Paskaljević najbolje funkcioniše. Međutim, kada iskorači izvan prenaglašene prljavštine u svet policije (tradicionalni problem srpskog filma) i suda, onda sve postaje manje ili više negledljivo.
Otud, SESTRE deluje kao i sama ĐAVOLJA VAROŠ kao dosta svež zaokret u odnosu na tipične "pitome" programe koji se kod nas nude. U tom smislu, čini mi se da će imati svoje mesto na TVu. Naše televizije odavno nisu snimale serije koje govore o nečem ozbiljnom, a reklo bi se da ni TV filmovi nemaju veće pretenzije uz NEKO ME IPAK ČEKA kao izuzetak.
U poređenju sa NEKO ME IPAK ČEKA, može se reći da su SESTRE znatno življe i zabavnije za gledanje, pa čak i da im je poruka jasnija od onog dosta neubedljivog pro life poetskog prenemaganja. S druge strane, SESTRE isto tako jesu ipak manje uglađenje i zastarele od NEKO ME IPAK ČEKA a to je nešto što naša publika ume da ceni.
Ipak, ono što je mene ponajviše razgalilo i inspirisalo jeste scena u kojoj Dušan Premović, glumac i scenarista, koga sam svojevremeno definisao kao rodonačelnika "ginekološkog neorealizma" zbog svojih radova NEKO ME IPAK ČEKA i FLEŠBEK, prisustvuije sceni abortusa. To je u ravni uzimanja Cronenberga da igra obducenta ili lekara u filmovima kao što su THE FLY ili EXTREME MEASURES. Taj touch je onac koji delo krasi, čak i da je potpuno slučajan!
Što se glumaca tiče, Ljubiša bandović je ostvario odličnu ulogu kao Tadija Tasić, ozloglašeni pimp dok su Ivana Vuković i Ana Mandić u naslovnim ulogama solidne s tim što Vuković ima od starta izraz žrtve dok Ana Mandić uspeva da ponudi nešto intrigantniji i bolje transformisan lik, u čemu joj je doduše pomogao i scenario.
Ostatak ekipe manje više ne zaslužuje pažnju izuzev zabavnih kameo pojavljivanja Strongmana Jovanovića i Krčmarika iz SRPSKOG FILMA u ulogama ozloglašenih pimpova-siledžija.
Vlada Paskaljević je ponovio svoju formulu iz ĐAVOLJE VAROŠI sa svim njenim problemima. Nadam se da će se uskoro opredeliti da se pozabavi nekim nepretencioznijim formama gde će ta opipljiva energija sa kojom prilazi stvarima doći do izražaja...
TV film režirao je Vladimir Paskaljević koji je već pokazao svoje tintobrassovske sklonosti u filmu ĐAVOLJA VAROŠ, u kome nažalost ceo sadržaj nije bio usklađen sa onim što je njemu očigledno jača strana a to je nestašni, pubertetski pristup filmu sa akcentom na prljavu, naivnu erotiku i popriličan nemar prema tehničkoj realizaciji u jednom gonzo maniru za koji je odgovoran naš poznati DP Milan Spasić Papi. Iako je ovde reč o TV filmu, SESTRE su ipak kudikamo zahtevnija forma, naprosto reč je didaktičkom filmu koji treba da ukaže na zastrašujuće razmere i opasnosti trgovine ljudima.
Međutim, Paskaljević u najboljim delovima svog filma postiže efekat cormanovskog exploitationa, i u najefektnijim momentima deluje kao campy film "moralne panike" u kome se moralna panika stvara oko trgovine ljudima i tržišta seksa.
Ispovesti žrtava trgovine ljudima generalno u sebi nose izvesnu dozu neuverljivosti, delimično i zato što žrtve ponekad prenebregavaju određene detalje koji su doprineli da nasednu na ponude trgovaca ljudima. U ovakvim slučajevima život ume da bude znatno bizarniji od neke dramske konvencije na koju smo navikli. Sa ovako niskim stepenom ubedljivosti, otud ceo uvod u svet prostitucije deluje apsolutno eksploatatorski, iako jasno to nije bila namera. Prosto okolnosti koje dovode do toga da devojke postanu žrtve same po sebi su na granici uverljivosti a u Paskaljevićevoj realizaciji deluje podjednako kao i pijetet koji može osećati Pam Grier dok se tušira i razmišlja o ubijenom ljubavniku koga planira da osveti.
I u tom domenu javne kuće, moralne panike, seedy erotike i sl. Paskaljević najbolje funkcioniše. Međutim, kada iskorači izvan prenaglašene prljavštine u svet policije (tradicionalni problem srpskog filma) i suda, onda sve postaje manje ili više negledljivo.
Otud, SESTRE deluje kao i sama ĐAVOLJA VAROŠ kao dosta svež zaokret u odnosu na tipične "pitome" programe koji se kod nas nude. U tom smislu, čini mi se da će imati svoje mesto na TVu. Naše televizije odavno nisu snimale serije koje govore o nečem ozbiljnom, a reklo bi se da ni TV filmovi nemaju veće pretenzije uz NEKO ME IPAK ČEKA kao izuzetak.
U poređenju sa NEKO ME IPAK ČEKA, može se reći da su SESTRE znatno življe i zabavnije za gledanje, pa čak i da im je poruka jasnija od onog dosta neubedljivog pro life poetskog prenemaganja. S druge strane, SESTRE isto tako jesu ipak manje uglađenje i zastarele od NEKO ME IPAK ČEKA a to je nešto što naša publika ume da ceni.
Ipak, ono što je mene ponajviše razgalilo i inspirisalo jeste scena u kojoj Dušan Premović, glumac i scenarista, koga sam svojevremeno definisao kao rodonačelnika "ginekološkog neorealizma" zbog svojih radova NEKO ME IPAK ČEKA i FLEŠBEK, prisustvuije sceni abortusa. To je u ravni uzimanja Cronenberga da igra obducenta ili lekara u filmovima kao što su THE FLY ili EXTREME MEASURES. Taj touch je onac koji delo krasi, čak i da je potpuno slučajan!
Što se glumaca tiče, Ljubiša bandović je ostvario odličnu ulogu kao Tadija Tasić, ozloglašeni pimp dok su Ivana Vuković i Ana Mandić u naslovnim ulogama solidne s tim što Vuković ima od starta izraz žrtve dok Ana Mandić uspeva da ponudi nešto intrigantniji i bolje transformisan lik, u čemu joj je doduše pomogao i scenario.
Ostatak ekipe manje više ne zaslužuje pažnju izuzev zabavnih kameo pojavljivanja Strongmana Jovanovića i Krčmarika iz SRPSKOG FILMA u ulogama ozloglašenih pimpova-siledžija.
Vlada Paskaljević je ponovio svoju formulu iz ĐAVOLJE VAROŠI sa svim njenim problemima. Nadam se da će se uskoro opredeliti da se pozabavi nekim nepretencioznijim formama gde će ta opipljiva energija sa kojom prilazi stvarima doći do izražaja...
No comments:
Post a Comment