Pogledao sam interesantan iako ne baš dobar film GOLDENGIRL Josepha Sargenta. Reč je o vrlo bizarnom ostvarenju koje je prvobitno bilo koncipirano kao mini-serija ali je onda cuttovano u regularan film zbog bizarnog spleta okolnosti da se film dešava na Olimpijadi u Moskvi 1980. i govori o američkim sportistima tamo, što je delovalo kao dobra ideja za vreme snimanja, a na kraju su međutim SAD bojkotovale ovu Olimpijadu i obesmislile takav zaplet.
Međutim, pored tog zapleta sa Olimpijadom, na granici krajnje apsurdnog je i osnovni zaplet koji govori o bivšem nacisti, genetičaru koji je usvojio devojčicu i uz terapiju je pretvorio u ultimativnu atletsku šampionku. Međutim, u pozadini ovog dosta prenaglašenog zapleta krije se zapravo jedan od prvih filmova koji ne samo da problematizuje sport nego otvara pitanje dopinga na suštinskom nivou i kontemplira o tome koliko su sami sportisti spremni da žrtvuju vlastito zdravlje radi zarade.
Ako imamo u vidu da je ovo film iz 1979. godine kada komercijalizacija sporta još nije bila na ovom nivou na kom je danas, i kada su atlete sa spektakularnim rezultatima, poput Marka Spitza još uvek bile slavljene zbog svojih sportskih dostignuća koja su se kretala u domenu ljudskog a ne nadljudskog, onda je GOLDENGIRL kroz svoju prenaglašenost zapravo anticipirao period trkačica iz DDRa ili današnjih šampiona kao što je Michael Phelps.
To da je film isceđen iz mini-serije oseća se na planu razvoja likova, pre svega naslovne junakinje, koja se povremeno ponaša kao robot a povremeno, ima i dileme, pa čak i nagoveštenu, ali ne i sasvim razvijenu romantičnu vezu sa svojim agentom kog igra James Coburn.
Coburnov lik je vrlo interesantan pošto anticipira Jerry Maguirea. On je cinični agent željan novca koji ipak želi samo da zastupa sportiste čije motive razume, makar oni bili i čista pohlepa. Njegovu sumnju u Goldengirl budi činjenica da njene motive sasvim ne razume što je i prirodno jer je njeno telo kreirao ex-Nazi usvojitelj a psihu stručni psiholozi. Njegova ideologija je dakle nešto što bi se uslovno moglo nazvati "kapitalizmom sa ljudskim likom", uživanje u besramnom interesu dok god se razumeju njegovi psihološki motivi.
Sargentova režija je kompetentna, rekonstrukcije takmičenja su prilično dobre i vešto su kombinovani televizijski snimci i rekonstrukcije, kao i vizuelna upotreba televizijskog prenosa kao segmenta sporta.
U svakom slučaju, GOLDENGIRL je baš fusnota ali mislim da može biti zanimljiv ljubiteljima sportskog filma kao primer treš postavke koja se na kraju desila u stvarnosti, i još uvek traje.
* * / * * * *
Međutim, pored tog zapleta sa Olimpijadom, na granici krajnje apsurdnog je i osnovni zaplet koji govori o bivšem nacisti, genetičaru koji je usvojio devojčicu i uz terapiju je pretvorio u ultimativnu atletsku šampionku. Međutim, u pozadini ovog dosta prenaglašenog zapleta krije se zapravo jedan od prvih filmova koji ne samo da problematizuje sport nego otvara pitanje dopinga na suštinskom nivou i kontemplira o tome koliko su sami sportisti spremni da žrtvuju vlastito zdravlje radi zarade.
Ako imamo u vidu da je ovo film iz 1979. godine kada komercijalizacija sporta još nije bila na ovom nivou na kom je danas, i kada su atlete sa spektakularnim rezultatima, poput Marka Spitza još uvek bile slavljene zbog svojih sportskih dostignuća koja su se kretala u domenu ljudskog a ne nadljudskog, onda je GOLDENGIRL kroz svoju prenaglašenost zapravo anticipirao period trkačica iz DDRa ili današnjih šampiona kao što je Michael Phelps.
To da je film isceđen iz mini-serije oseća se na planu razvoja likova, pre svega naslovne junakinje, koja se povremeno ponaša kao robot a povremeno, ima i dileme, pa čak i nagoveštenu, ali ne i sasvim razvijenu romantičnu vezu sa svojim agentom kog igra James Coburn.
Coburnov lik je vrlo interesantan pošto anticipira Jerry Maguirea. On je cinični agent željan novca koji ipak želi samo da zastupa sportiste čije motive razume, makar oni bili i čista pohlepa. Njegovu sumnju u Goldengirl budi činjenica da njene motive sasvim ne razume što je i prirodno jer je njeno telo kreirao ex-Nazi usvojitelj a psihu stručni psiholozi. Njegova ideologija je dakle nešto što bi se uslovno moglo nazvati "kapitalizmom sa ljudskim likom", uživanje u besramnom interesu dok god se razumeju njegovi psihološki motivi.
Sargentova režija je kompetentna, rekonstrukcije takmičenja su prilično dobre i vešto su kombinovani televizijski snimci i rekonstrukcije, kao i vizuelna upotreba televizijskog prenosa kao segmenta sporta.
U svakom slučaju, GOLDENGIRL je baš fusnota ali mislim da može biti zanimljiv ljubiteljima sportskog filma kao primer treš postavke koja se na kraju desila u stvarnosti, i još uvek traje.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment