Posle duže potrage, konačno sam pogledao film OPERACION OGRO Gilla Pontecorva. Ovaj film je izuzetno zanimao ne samo zato što ga je radio jedan od rodonačelnika savremenog političkog filma, preteča Coste Gavrasa i sličnih reditelja, već i zato što govori o vrlo zanimljivom slučaju atentata na Carrera Blanca koji je bio predviđen za Francovog naslednika i sa njegovom smrću je praktično okončana vladavina frankizma jer frakcije nisu više mogle da se dogovore.
Pontecorvo u ovom filmu pokušava da prikaže kako nije samo ETA imala simpatije za ideju ubistva Carrera Blanca, što je u prinicpu tačno jer je Carrerovu smrt prigrlila i opozicija koja je zbog fašizma pobegla iz zemlje. On u nekoliko scena koje su dosta neubedljive pokazuje kako su se maltene spontano u Madridu povezali ETA i sindikalisti i to na čisto privatnom nivou što ne deluje previše verovatno, ako imamo na umu da je ETA bila u deep coveru. Isto tako, Pontecorvo prikazuje da je ETA imala antifašističku agendu, iako ne treba smetnuti s uma ni teoriju da je zapravo Blancovo ubistvo isto tako moglo biti iskorišćeno kao neka vrsta provokacije koja bi dodatno radikalizovala Baskijce.
OPERACION OGRO je od svih Pontecorvovih filmova možda i najviše u tradiciji političkog filma, sa vrlo jasnom aproprijacijom filmske mehanike kako bi se ispričala priča i camusovsko-sartreovskim dijalozima. Unutar te priče, osnovne dileme i jesu delimično vezane za to koju agendu treba da ima ETA, pošto određeni njeni nacionalistički nastrojeni članovi smatraju da bi ukidanje fašizma, izvodljivo kroz Blancovo ubistvo svakako olakšalo stvari u Baskiji ali da ne bi dovelo do nacionalnog oslobođenja te da bi i posle njegove smrti bila nužna oružana borba, dočim mejnstrim struja smatra da posle ukidanja fašizma, ETA može da izađe u javnost i da se bori za svoja prava kroz javnost. Na kraju, lik nacionaliste biva prikazan kao romantična figura, a mejnstrim linija kao mudra ali pragmatična, nacionalista gine a ovi koji su izašli u javnost ostaju upitani ko je bio u pravu.
Sam Pontecorvo ne daje taj odgovor, i reklo bi se da je njemu borba protiv fašizma veći prioritet od baskijske nacionalne borbe, iako film u pojedinim deonicama svakako fetišizuje njihova snažna nacionalna osećanja.
Sam rediteljski postupak je vrlo hladan i klinički, do detalja je prikazan radni proces njihovih priprema, prvo za otmicu, zatim za ubistvo Carrera Blanca. Ono gde se najpre vide konceptualna ograničenja političkog filma jesu dijalozi koji su vrlo deklarativni u pojedinim situacijama i Pontecorvo se zajedno sa glumcima nije do kraja izborio sa tim problemom iako je među scenaristima filma bio i čuveni italijanski pisac Ugo Pirro (između ostalog radio i u jugoslovenskoj kinematografiji). Isto tako, gluma povremeno odudara od Pontecorvovog hladnog pristupa i postaje sentimentalna. Sporan je i kraj koji je Pontecorvo morao da mnjea pošto je film izašao u vreme otmice Alda Mora. U dramaturškom smislu postoje izvesne sumnjive stvari i čini se da je to iznuđeno u post-produkciji.
Iako OPERACION OGRO nije onoliko virilan kao Pontecorvov BATTLE OF ALGIERS, reč je o vrlo interesantnom filmu koji sasvim solidno funkcioniše uprkos svojim formalnim ograničenjima i političkom opterećenju. Ipak, nisam siguran da bi mogao biti zanimljiv ikome koga ne zanimaju ovaj žanr i tema. Isto tako, treba imati na umu da su izvesne odmazde prema učesnicima atentata počinjene 1978. godine a da je film izašao 1979. godine te da ih nije mogao uzeti u obzir.
* * 1/2 / * * * *
Pontecorvo u ovom filmu pokušava da prikaže kako nije samo ETA imala simpatije za ideju ubistva Carrera Blanca, što je u prinicpu tačno jer je Carrerovu smrt prigrlila i opozicija koja je zbog fašizma pobegla iz zemlje. On u nekoliko scena koje su dosta neubedljive pokazuje kako su se maltene spontano u Madridu povezali ETA i sindikalisti i to na čisto privatnom nivou što ne deluje previše verovatno, ako imamo na umu da je ETA bila u deep coveru. Isto tako, Pontecorvo prikazuje da je ETA imala antifašističku agendu, iako ne treba smetnuti s uma ni teoriju da je zapravo Blancovo ubistvo isto tako moglo biti iskorišćeno kao neka vrsta provokacije koja bi dodatno radikalizovala Baskijce.
OPERACION OGRO je od svih Pontecorvovih filmova možda i najviše u tradiciji političkog filma, sa vrlo jasnom aproprijacijom filmske mehanike kako bi se ispričala priča i camusovsko-sartreovskim dijalozima. Unutar te priče, osnovne dileme i jesu delimično vezane za to koju agendu treba da ima ETA, pošto određeni njeni nacionalistički nastrojeni članovi smatraju da bi ukidanje fašizma, izvodljivo kroz Blancovo ubistvo svakako olakšalo stvari u Baskiji ali da ne bi dovelo do nacionalnog oslobođenja te da bi i posle njegove smrti bila nužna oružana borba, dočim mejnstrim struja smatra da posle ukidanja fašizma, ETA može da izađe u javnost i da se bori za svoja prava kroz javnost. Na kraju, lik nacionaliste biva prikazan kao romantična figura, a mejnstrim linija kao mudra ali pragmatična, nacionalista gine a ovi koji su izašli u javnost ostaju upitani ko je bio u pravu.
Sam Pontecorvo ne daje taj odgovor, i reklo bi se da je njemu borba protiv fašizma veći prioritet od baskijske nacionalne borbe, iako film u pojedinim deonicama svakako fetišizuje njihova snažna nacionalna osećanja.
Sam rediteljski postupak je vrlo hladan i klinički, do detalja je prikazan radni proces njihovih priprema, prvo za otmicu, zatim za ubistvo Carrera Blanca. Ono gde se najpre vide konceptualna ograničenja političkog filma jesu dijalozi koji su vrlo deklarativni u pojedinim situacijama i Pontecorvo se zajedno sa glumcima nije do kraja izborio sa tim problemom iako je među scenaristima filma bio i čuveni italijanski pisac Ugo Pirro (između ostalog radio i u jugoslovenskoj kinematografiji). Isto tako, gluma povremeno odudara od Pontecorvovog hladnog pristupa i postaje sentimentalna. Sporan je i kraj koji je Pontecorvo morao da mnjea pošto je film izašao u vreme otmice Alda Mora. U dramaturškom smislu postoje izvesne sumnjive stvari i čini se da je to iznuđeno u post-produkciji.
Iako OPERACION OGRO nije onoliko virilan kao Pontecorvov BATTLE OF ALGIERS, reč je o vrlo interesantnom filmu koji sasvim solidno funkcioniše uprkos svojim formalnim ograničenjima i političkom opterećenju. Ipak, nisam siguran da bi mogao biti zanimljiv ikome koga ne zanimaju ovaj žanr i tema. Isto tako, treba imati na umu da su izvesne odmazde prema učesnicima atentata počinjene 1978. godine a da je film izašao 1979. godine te da ih nije mogao uzeti u obzir.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment