Pogledao sam BLOOD AND BONE Bena Ramseya. Posle jako dugo vremena pojavio se jedan bending DTV film koji odstupa od suštinskih klišea ove podvrste i zato se izdvaja kao jedan od najboljih izdanaka ove produkcije. Ben Ramsey po vokaciji nije reditelj. Njegov prethodni film LOVE AND A BULLET je imao DTV sudbinu ali je po svom pristupu više bio indie, i bio je odličan jer je prišao formi hitman filma iz jedne sveže vizure čime je nadoknadio Ramseyev relativno rudimentaran pristup vizuelnosti. I BLOOD AND BONE je negde na granici između indie i DTV filma, ako gledamo iz današnje vizure i podele, premda suštinski, da su sada sedamdesete ili osamdesete bio bi to naprosto B-film.
Ono po čemu se BLOOD AND BONE izdvaja je prvo podela. Michael Jai White je imao jedan shot at glory kao theatrical glumac. Nije uspeo da ga iskoristi, međutim, nikada nije utonuo ni u DTV konfekciju. U izvesnom smislu, reklo bi se da nije imao ni sreće, njegove scene koje znamo iz KILL BILL trejlera nisu ušle u taj film, i možda je baš Tarantino bio onaj ko ga je mogao vratiti u bioskop. Ove jeseni, ipak Michael Jai White bi trebalo da se vrati u bioskope sa indie blaxploitation omažom BLACK DYNAMITE koji je posle Sundancea dobio major distribuciju.
Ono što Michael Jai White ima, a Seagal i Van Damme su izgubili (Snipes se još manje-više drži) jeste ulični kredibilitet. Kao što se nekada govorilo o Seagalovim doživljajima i poznavanju borilačkih veština, tako se danas govori o Whiteu. Za razliku od njih dvojice, White je relevantan na ulicama, na forumima se polemiiše da li više radi full contact ili druge vrste karatea. Same scene borbe u BLOOD AND BONE koreografisao je J.J. Perry sa kojim je White već radio u Isaac Florentineovom filmu UNDISPUTED 2. Kao što je poznato UNDISPUTED 2 se smatra možda najboljim DTV nastavkom u istoriji, a mnogima je Florentineov film čak i bolji od Hillovog, što mislim da je ipak preterana tvrdnja. U svakom slučaju, u BLOOD AND BONE, Perry poseže za žicom, ali je uveliko smanjio doživljaj u odnosu na UNDISPUTED 2 ili druge radove sa Florentineom, i borbe su dosta realističnije.
Međutim, BLOOD AND BONE nije film koji se iscrpljuje previše u borbama. U suštini film donosi samo dve duže borbe, u svim ostalim White dominira i pobeđuje protivnike vrlo lako, a te dve koje su duže su onako čist MMA na silu, krv i cimanje i vrlo su efektne.
Sam setting je vrlo 80s. Film je snimljen sa malim budžetom i blago su stilizovani settinzi. Dakle, to je spoj glamura, hip-hop undergrounda. Na borbama se pojavljuje gomila gangbangera, choloa, tu je uvek i DJ sa gramofonima da prati situaciju, sve ima neku hillovsku 80s atmosferu iz njegovih stilizovanijih naslova. Film na koji BLOOD AND BONE možda i najviše podseća jeste Brian Helgelandov/Paul Abascalov PAYBACK po svojoj scenografiji i dizajnu.
White je naravno totalni badass. Uz Stathama, on je jedan od retkih savremenih akcionih heroja koji ima neverovatno fizičku pojavu i kada takva gromada nekoga šutne, gledaocu nije svejedno, a takav ugođaj odavno nismo videli. White je, kao što znamo poznat i kao solidan glumac tako da vrlo efektno isporučuje svoju man of few words personu.
Film donosi i neobično razvijen lik negativca koga odlično igra Eamonn Walker koji je već dobijao priliku u biopskopskim filmovima. Iako, ovo nije film u kome se Whiteov i Walkerov lik suštinski direktno sučeljavaju sve do trenutka kada zaplet u drugoj polovini ne pođe tim putem, njihove priče prikazane su paralelno u jednom mannovskom maniru. Odavno na filmu, ne samo DTV nego i inače, nije viđen ovako razvijen lik negativca. Pored toga, uz sve očekivane klišee koji mogu postojati u liku negativca, scenarista Michael Andrews i Ben Ramsey dodaju neke vrlo zanimljive detalje. Jedan od njih je da Walkerov lik želi da se probije u svet high rolling belih mahera i tu se pojavljuj element rasne tenzije koji aposlutno dokazuje da je BLOOD AND BONE u svojoj suštini punokrvni blaxploitation.
Tokom špice, sa negativcem se desi sjajan detalj koji neću spoilovati, ali potpuno je transgresivan.
Ko je na osnovu second billinga očekivao Julian Sandsa u ovom filmu, neće ga se nagledati. Čini se da kinky Englez nije imao više od tri snimajuća dana, tako da Walker zalužuje second billing a Sandsa bi pre trebalo potpisati kao "and Julian Sands".
Ulični kredibilitet Whitea i ekipe potvrđuje i gostovanje mnogih stvarnih MMA zvezda među kojima je i Gina Carano koja će igrati glavnu ulogu u sledećem filmu Stevena Soderbergha.
Ben Ramsey kako rekoh nije redtelj visoke vizuelne kulture i film je prilično nedosledan u svom vizuelnom stilu. Akcione scene su rađene sa dosta kamere iz ruke ali ne shaky cam tipa nego više sa ulaženjem u akciju dok su dramske scene ponekad i previše oslonjene na kadar-sekvnce i generalno duge kadrove. U smislu inscenacije, dakle, ima daleko veštijih DTV reditelja od Ramseya. Međutim, ono što je suštinska prednost ovog filma na planu režije jeste Ramseyev pristup priči. Iako on nije najveštiji DTV reditelj, ovoj priči prilazi potpuno ozbiljno i ne snima "DTV film", ne snima neki konvencionalan proizvod već zaista priča priču. U STV filmovima, a često i u nekim major filmovima, oseća se kako se reditelji previše drže formule, ne samo na nivou sadržaja nego i u režiji. Ramsey zaista "priča priču" i ovaj film, možda baš zbog Ramseyevog neiskustva, iako je u suštini reč o prilično generic postavci, deluje potpuno kao pokušaj pričanja originalne priče. Ramsey režira film kao da niko ranije nije snimio neku borilačku priču, i ta energija je zaista neodoljiva.
Mnogi vrlo vešti reditelji su zarobljeni u DTV svetu i njihov duh biva slomljen upravo tim formulama. Ramsey je osveženje jer on uprkos tome što radi DTV film pokušava da se izrazi i ispriča nešto što je sjajno i vraća nas na liniju starih B-filmova.
Zahvaljujući toj arhaičnosti, BLOOD AND BONE prevazilazi svoje nedostatke i u DTV milje donosi ono što smo svi priželjkivali a to su reditelji koji zaista žele da se iskažu i ispričaju nešto u toj formi. Drago mi je da je to prepoznato.
* * * / * * * *
Ono po čemu se BLOOD AND BONE izdvaja je prvo podela. Michael Jai White je imao jedan shot at glory kao theatrical glumac. Nije uspeo da ga iskoristi, međutim, nikada nije utonuo ni u DTV konfekciju. U izvesnom smislu, reklo bi se da nije imao ni sreće, njegove scene koje znamo iz KILL BILL trejlera nisu ušle u taj film, i možda je baš Tarantino bio onaj ko ga je mogao vratiti u bioskop. Ove jeseni, ipak Michael Jai White bi trebalo da se vrati u bioskope sa indie blaxploitation omažom BLACK DYNAMITE koji je posle Sundancea dobio major distribuciju.
Ono što Michael Jai White ima, a Seagal i Van Damme su izgubili (Snipes se još manje-više drži) jeste ulični kredibilitet. Kao što se nekada govorilo o Seagalovim doživljajima i poznavanju borilačkih veština, tako se danas govori o Whiteu. Za razliku od njih dvojice, White je relevantan na ulicama, na forumima se polemiiše da li više radi full contact ili druge vrste karatea. Same scene borbe u BLOOD AND BONE koreografisao je J.J. Perry sa kojim je White već radio u Isaac Florentineovom filmu UNDISPUTED 2. Kao što je poznato UNDISPUTED 2 se smatra možda najboljim DTV nastavkom u istoriji, a mnogima je Florentineov film čak i bolji od Hillovog, što mislim da je ipak preterana tvrdnja. U svakom slučaju, u BLOOD AND BONE, Perry poseže za žicom, ali je uveliko smanjio doživljaj u odnosu na UNDISPUTED 2 ili druge radove sa Florentineom, i borbe su dosta realističnije.
Međutim, BLOOD AND BONE nije film koji se iscrpljuje previše u borbama. U suštini film donosi samo dve duže borbe, u svim ostalim White dominira i pobeđuje protivnike vrlo lako, a te dve koje su duže su onako čist MMA na silu, krv i cimanje i vrlo su efektne.
Sam setting je vrlo 80s. Film je snimljen sa malim budžetom i blago su stilizovani settinzi. Dakle, to je spoj glamura, hip-hop undergrounda. Na borbama se pojavljuje gomila gangbangera, choloa, tu je uvek i DJ sa gramofonima da prati situaciju, sve ima neku hillovsku 80s atmosferu iz njegovih stilizovanijih naslova. Film na koji BLOOD AND BONE možda i najviše podseća jeste Brian Helgelandov/Paul Abascalov PAYBACK po svojoj scenografiji i dizajnu.
White je naravno totalni badass. Uz Stathama, on je jedan od retkih savremenih akcionih heroja koji ima neverovatno fizičku pojavu i kada takva gromada nekoga šutne, gledaocu nije svejedno, a takav ugođaj odavno nismo videli. White je, kao što znamo poznat i kao solidan glumac tako da vrlo efektno isporučuje svoju man of few words personu.
Film donosi i neobično razvijen lik negativca koga odlično igra Eamonn Walker koji je već dobijao priliku u biopskopskim filmovima. Iako, ovo nije film u kome se Whiteov i Walkerov lik suštinski direktno sučeljavaju sve do trenutka kada zaplet u drugoj polovini ne pođe tim putem, njihove priče prikazane su paralelno u jednom mannovskom maniru. Odavno na filmu, ne samo DTV nego i inače, nije viđen ovako razvijen lik negativca. Pored toga, uz sve očekivane klišee koji mogu postojati u liku negativca, scenarista Michael Andrews i Ben Ramsey dodaju neke vrlo zanimljive detalje. Jedan od njih je da Walkerov lik želi da se probije u svet high rolling belih mahera i tu se pojavljuj element rasne tenzije koji aposlutno dokazuje da je BLOOD AND BONE u svojoj suštini punokrvni blaxploitation.
Tokom špice, sa negativcem se desi sjajan detalj koji neću spoilovati, ali potpuno je transgresivan.
Ko je na osnovu second billinga očekivao Julian Sandsa u ovom filmu, neće ga se nagledati. Čini se da kinky Englez nije imao više od tri snimajuća dana, tako da Walker zalužuje second billing a Sandsa bi pre trebalo potpisati kao "and Julian Sands".
Ulični kredibilitet Whitea i ekipe potvrđuje i gostovanje mnogih stvarnih MMA zvezda među kojima je i Gina Carano koja će igrati glavnu ulogu u sledećem filmu Stevena Soderbergha.
Ben Ramsey kako rekoh nije redtelj visoke vizuelne kulture i film je prilično nedosledan u svom vizuelnom stilu. Akcione scene su rađene sa dosta kamere iz ruke ali ne shaky cam tipa nego više sa ulaženjem u akciju dok su dramske scene ponekad i previše oslonjene na kadar-sekvnce i generalno duge kadrove. U smislu inscenacije, dakle, ima daleko veštijih DTV reditelja od Ramseya. Međutim, ono što je suštinska prednost ovog filma na planu režije jeste Ramseyev pristup priči. Iako on nije najveštiji DTV reditelj, ovoj priči prilazi potpuno ozbiljno i ne snima "DTV film", ne snima neki konvencionalan proizvod već zaista priča priču. U STV filmovima, a često i u nekim major filmovima, oseća se kako se reditelji previše drže formule, ne samo na nivou sadržaja nego i u režiji. Ramsey zaista "priča priču" i ovaj film, možda baš zbog Ramseyevog neiskustva, iako je u suštini reč o prilično generic postavci, deluje potpuno kao pokušaj pričanja originalne priče. Ramsey režira film kao da niko ranije nije snimio neku borilačku priču, i ta energija je zaista neodoljiva.
Mnogi vrlo vešti reditelji su zarobljeni u DTV svetu i njihov duh biva slomljen upravo tim formulama. Ramsey je osveženje jer on uprkos tome što radi DTV film pokušava da se izrazi i ispriča nešto što je sjajno i vraća nas na liniju starih B-filmova.
Zahvaljujući toj arhaičnosti, BLOOD AND BONE prevazilazi svoje nedostatke i u DTV milje donosi ono što smo svi priželjkivali a to su reditelji koji zaista žele da se iskažu i ispričaju nešto u toj formi. Drago mi je da je to prepoznato.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment