Pogledao sam FROST/NIXON Rona Howarda, još jedan u nizu filmova po Peter Morganovim scenarijima koje catching upujem u poslednje vreme. Ovaj film je baziran na Peter Morganovoj pozorišnoj drami o Nixonovom intervjuu sa David Frostom.
Uprkos izvanrednom Stoneovom NIXONu koji je dao jedan vrlo uravnotežen pogled na njegov politički rad, ovaj predsednik je daleko od filmski iscrpljene teme. Štaviše, pre bi se moglo reći da je Stoneov NIXON ključna referenca ali ne i definitivni film koji obesmišljava sve ostale.
U tom smislu FROST/NIXON dodaje jednu novu dimenziju Nixonovom liku i delu, i što je još važnije pokazuje jednu krajnje paradoksalnu dimenziju Nixonove ličnosti u igranom filmu. Naime, iako je Nixon sve do mlađeg Busha bio smatran za najgoreg predsednika u američkoj istoriji, nekoga ko je za svog mandata upropastio zemlju i narušio ugled svoje funkcije, filmovi o njemu prikazuju jednu tragičnu figuru koja je jako daleko od demona kakvim je inače predstavljen. Štaviše, čini mi se da srećem sve više ljudi koji imaju simpatije prema Nixonu kao uzoru "narodnjačkog" političara u savremenoj kinematografiji kojima je Stoneov NIXON sveti spis.
Ponekad se čini da je u stvari Nixon tipičan primer onog paradoksa filma koji kroz svoju problematizaciju Amerike zapravo veliča Ameriku, da kroz akcentovanje njene mračne strane pokazuje njenu širkogrudost oličenu u tome što je spremna sa time da se suoči. A uostalom zar Nixon nije upravo i bio na čelu države u periodu kada su se dešavali svi ključni punktovi poput Vijetnama, zavera i sl.
Međutim, na kraju, Nixonova sudbina sa sve strahovitim padom, sa njegovom antipatičnošću koja se graniči sa hendikepom, na neki način pokazuje kao da sistem funkcioniše, i da količina, energija i kvalitet filmskih junaka koji se bore protiv njega, njemu paradoksalno podižu cenu.
U tom smislu, Langellin Nixon nije izuzetak. I kod Howarda je on tragična figura, predsednik kome svinjarije nisu uspele jer je bio antipatičan, čovek sa gotovo šarmantnim ličnim idiosinkrazijama.
Međutim, pored prilično interesantne priče, lepe rekonsrukcije epohe i odlične glume, FROST/NIXON postiže još jednu stvar. Naime, on uspeva da prikaže jednu vrlo specifičnu retoričku sposbnost političara koji su na visokim mestima. U scenama snimanja intervjua u kojima Nixon dominira, Frostov lik, koji misli da je video sve i pričao sa svakim, biva bukvalno samleven Nixonovom rečitošću.
Moram priznati da sam u par navrata imao slično iskustvo u suretu sa ljudima koji se bave politikom i od tada više nikada ne gunđam kako bih nekome od njih pokazao u duelu kada nešto gledam na TVu. Ta verbalna i mentalna snaga ozbiljnih političara i atmosfera koju umeju da stvore je neverovatna i Morganov tekst to savršeno prenosi.
Howardova režija je nenametljiva, scenario i gluma su stavljeni u prvi plan tako da Ron nije imao mnogo prostora za grešku. Dobra stvar na nivou scenarija je i to što se i oni koji ne poznaju Nixonov slučaj lako mogu uključiti i razumeti suštinu Frostovog problema i impacta koji je doneo intervju.
* * * 1/2 / * * * *
Uprkos izvanrednom Stoneovom NIXONu koji je dao jedan vrlo uravnotežen pogled na njegov politički rad, ovaj predsednik je daleko od filmski iscrpljene teme. Štaviše, pre bi se moglo reći da je Stoneov NIXON ključna referenca ali ne i definitivni film koji obesmišljava sve ostale.
U tom smislu FROST/NIXON dodaje jednu novu dimenziju Nixonovom liku i delu, i što je još važnije pokazuje jednu krajnje paradoksalnu dimenziju Nixonove ličnosti u igranom filmu. Naime, iako je Nixon sve do mlađeg Busha bio smatran za najgoreg predsednika u američkoj istoriji, nekoga ko je za svog mandata upropastio zemlju i narušio ugled svoje funkcije, filmovi o njemu prikazuju jednu tragičnu figuru koja je jako daleko od demona kakvim je inače predstavljen. Štaviše, čini mi se da srećem sve više ljudi koji imaju simpatije prema Nixonu kao uzoru "narodnjačkog" političara u savremenoj kinematografiji kojima je Stoneov NIXON sveti spis.
Ponekad se čini da je u stvari Nixon tipičan primer onog paradoksa filma koji kroz svoju problematizaciju Amerike zapravo veliča Ameriku, da kroz akcentovanje njene mračne strane pokazuje njenu širkogrudost oličenu u tome što je spremna sa time da se suoči. A uostalom zar Nixon nije upravo i bio na čelu države u periodu kada su se dešavali svi ključni punktovi poput Vijetnama, zavera i sl.
Međutim, na kraju, Nixonova sudbina sa sve strahovitim padom, sa njegovom antipatičnošću koja se graniči sa hendikepom, na neki način pokazuje kao da sistem funkcioniše, i da količina, energija i kvalitet filmskih junaka koji se bore protiv njega, njemu paradoksalno podižu cenu.
U tom smislu, Langellin Nixon nije izuzetak. I kod Howarda je on tragična figura, predsednik kome svinjarije nisu uspele jer je bio antipatičan, čovek sa gotovo šarmantnim ličnim idiosinkrazijama.
Međutim, pored prilično interesantne priče, lepe rekonsrukcije epohe i odlične glume, FROST/NIXON postiže još jednu stvar. Naime, on uspeva da prikaže jednu vrlo specifičnu retoričku sposbnost političara koji su na visokim mestima. U scenama snimanja intervjua u kojima Nixon dominira, Frostov lik, koji misli da je video sve i pričao sa svakim, biva bukvalno samleven Nixonovom rečitošću.
Moram priznati da sam u par navrata imao slično iskustvo u suretu sa ljudima koji se bave politikom i od tada više nikada ne gunđam kako bih nekome od njih pokazao u duelu kada nešto gledam na TVu. Ta verbalna i mentalna snaga ozbiljnih političara i atmosfera koju umeju da stvore je neverovatna i Morganov tekst to savršeno prenosi.
Howardova režija je nenametljiva, scenario i gluma su stavljeni u prvi plan tako da Ron nije imao mnogo prostora za grešku. Dobra stvar na nivou scenarija je i to što se i oni koji ne poznaju Nixonov slučaj lako mogu uključiti i razumeti suštinu Frostovog problema i impacta koji je doneo intervju.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment