Pogledao sam sinoć DIE FAELSCHUNG Volkera Schloenorffa. Dugo sam želeo da vdim ovaj film pošto mi je spoj priče o građanskom ratu i Bejrutu i Volkera kao iskusnog reditelja Novog nemačkog filma sa posebnim akcentom na politički film delovala obećavajuće. Posebno zanimljivo mi je delovala činjenica da je film sniman u Bejrutu i to u vreme ratnih dejstava.
Ono što sam dobio međutim ne liči na ono što sam očekivao, ali to ipak ne znači da film nije vrlo kvalitetan i interesantan. Naime, bejrutske borbe i tenzije između falangista i Palestinaca, Orijenta i Zapada i sl. služe samo kao pozadina za jednu vrlo arty priču o ličnom istraživanju dvoje Zapadnjaka i njihovim emotivnim lutanjima, upitanosti i sl.
Schloendorf međutim ne beži od političke dimenzije libanskih neprijatnosti i one su uvek tu prisutne, ali ipak više u drugom planu, i na neki način gotovo kao podrazumevani faktor, nešto što se automatski uzima u obzir kada se dotiče taj milje.
Ipak, ono što je najinteresantnije jesu same bejrutske lokacije. Film je sniman u Bejrutu ali ponekad mesto koje je stvarno razoreno više liči na scenografiju nego da je pravljen dekor ruševina, što Schloendorffovom postuipku i fotografiji Igora Luthera daje posebnu dimenziju.
Ono što je u političkom smislu zanimljivo to je da na lokaciji u Bejrutu, Schloedorf ne traži puno argumenata za političku borbu koja s vodi na Zapadu već mnogo pre nalazi povode za razmatranje intimnog života Zapadnjaka što je interesantan preokret.
Za razliku od nekih potonjih Volkerovih radova koji su sporadično delovali površno i nedovoljno ubedljivo, ponekad čak i otaljano, DIE FALSCHUNG ga prikazuje u punoj rediteljskoj formi ne samo u umetničkom nego i u tehničko-zanatskom smislu.
* * * / * * * *
Ono što sam dobio međutim ne liči na ono što sam očekivao, ali to ipak ne znači da film nije vrlo kvalitetan i interesantan. Naime, bejrutske borbe i tenzije između falangista i Palestinaca, Orijenta i Zapada i sl. služe samo kao pozadina za jednu vrlo arty priču o ličnom istraživanju dvoje Zapadnjaka i njihovim emotivnim lutanjima, upitanosti i sl.
Schloendorf međutim ne beži od političke dimenzije libanskih neprijatnosti i one su uvek tu prisutne, ali ipak više u drugom planu, i na neki način gotovo kao podrazumevani faktor, nešto što se automatski uzima u obzir kada se dotiče taj milje.
Ipak, ono što je najinteresantnije jesu same bejrutske lokacije. Film je sniman u Bejrutu ali ponekad mesto koje je stvarno razoreno više liči na scenografiju nego da je pravljen dekor ruševina, što Schloendorffovom postuipku i fotografiji Igora Luthera daje posebnu dimenziju.
Ono što je u političkom smislu zanimljivo to je da na lokaciji u Bejrutu, Schloedorf ne traži puno argumenata za političku borbu koja s vodi na Zapadu već mnogo pre nalazi povode za razmatranje intimnog života Zapadnjaka što je interesantan preokret.
Za razliku od nekih potonjih Volkerovih radova koji su sporadično delovali površno i nedovoljno ubedljivo, ponekad čak i otaljano, DIE FALSCHUNG ga prikazuje u punoj rediteljskoj formi ne samo u umetničkom nego i u tehničko-zanatskom smislu.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment