PLANETE B

Aude Lea Rapin je posle svog dosta bezveznog ali ipak uspešnog kanskog izdanja u nekom filmu sa dokumentarističkim vajbom i nekim psihološko-okultnim zanimanjem za prostor oko Srebrenice, za Veneciju prošle godine snimila suštinski žanrovski film.

PLANETE B je antiutopijska futuristička priča koja se dešava "za koji dan", gde u društvu korodiralom od raznih kriza, buntovnici bivaju zatvoreni u virtuelne zatvore u kojima se nad njima vrši "vrlo stvarna" tortura.

Film paralelno prati dve žene. Jedna je eko-teroristkinja koju igra Adele Exarchopoulos i ona završava u virtuelnom zatvoru a druga je izbeglica iz Iraka koju igra Souheila Yacoub i ona iz pozicije ilegalne migrantkinje čisti vojno postrojenje u kome slučajno dolazi do VR uređaja kojim ulazi u zatvor i u tome vidi dve mogućnosti, da pomogne zatočenima i da se izbavi iz Francuske tako što će otiči u Kanadu i napisati članak o tome.

U suštini, PLANETE B je zapravo jedna razrada priče o Guantanamu, samo uz upotrebu nove tehnologije, koja doduše na filmu nije baš nova, i do sada je mahom korišćena za neke varijacije na temu dobrovoljno zatočenosti u prijatnoj iluziji.

Inovacija u odnosu prema VRu i njegovoj deeply immersive SF verziji jeste u tome što je on ovde korišćen za represiju i torturu i kontrolori ne žele da zatočenici u tome uživaju već naprotiv da im kroz preoblikovanje stvarnosti zagorčaju život i nateraju ih na priznanje.

Aude Lea Rapin dolazi iz festivalskog realizma, i to je možda njen najinteresantniji doprinos izgledu filma. Kad je reč o žanrovskim scenama, o poterama, suspenseu i sl. ona je dosta konvencionalna. Ovde nema bioskopskog spektakla, ali ima tenzije koliko treba. I ta žanrovska dimenzija je konvencionalna i korektna.

Ali festivalski realizam doprinosi tome da u filmu ni u jednoj ravni nema glamura, da je svet budućnosti oronuo i istinski deluje kao propala verzije današnjeg koja će uslediti ubrzo. To filmu daje jednu određenu dozu sirovosti koja je dobrodošla.

Klatno očekivanja, pa i rediteljskog postupka ipak prelaze više na stranu upmarket žanrovskog filma, i u tom pogledu ovaj film se nadovezuje na mnoge pokušaje evropskih autora da spoje pulpy SF elemente sa političkim angažmanom, i na tom nivou je u redu.

Aude Lea Rapin ne pokušava da iznova smisli pravila žanrovskog filma, ali je dovoljno nepretenciozna da se iz cele stvari izvuče nepovređena sa vrlo solidnim filmom i predanim nastupom jedne zvezde u njemu.

* * * / * * * *