Guillaume Niclaux je snimio svoj treći film u trilogiji o "otmici" Houellebecqa i njenim posledicama.
U novom filmu, pisac ide da promoviše svoju knjigu na svetkovini posvećenoj njemu na Antilima, i tamo sa dvojicom otmičara koji su mu u međuvremenu postali drugari upada u neke nove nevolje.
Michel Houellebecq se opet bespoštedno šali na svoj račun i ovde igra jednu blago dementnu, hipovigilnu verziju sebe koja u nekoj polusvesti luta kroz život koji vremenom postaje sve složeniji za njega.
Zaplet je jednostavan, u maniru braće Coen ali naravno bez onog intenziteta koji nosi američki film, i u tom jednom neobaveznom štimungu zapravo raznih peripetija ima i previše.
Houellebecq je strašno filmičan u toj svojoj depresiji i ruiniranosti i on čini film, ali Nicloux ništa oko njega ne uspeva da nadgradi dovoljno. I u suštini, posle nekakve high concept ideje da imamo film u kom se ono što je bila prozna intervencija u Houellebecqovim romanima ostvari u novoj formi a to je pojavljivanje njega kao ličnosti, imenom i prezimenom, glavom i bradom, sada imamo ulazak toga svega u neku čudnu dekadenciju.
DANS LA PEAU DE BLANCHE HOUELLEBECQ je i dalje film koji vredi videti zbog ovog pisca koji se u njemu iznova dokazuje kao performer, možda više nego kao glumac, a to je onda na kraju krajeva pitanje ukusa.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment