TERMINAL ENTRY

John Kincade je 1987. godine snimio film TERMINAL ENTRY, zanimljiv B-film u kom deluje kao da su autori odlučili da sa malim budžetom pomešaju WAR GAMES i INVASION USA, i u tom pokušaju su napravili nešto što nije dobro ali je zanimljivo.

U pionirskim danima interneta, klinci igraju online igre i nailaze na jednu neobičnu, koja nema pravila i deluje neobično, kao da se u njoj vodi neka pobuna. U stvari, to je kanal preko kog se koordinira veliki napad džihadista samoubica prebačenih iz Meksika u SAD.

Za to vreme Nacionalna garda pokušava da izađe na kraj sa napadačima i nemoćno prati razmenu na internet kanalu, dok klinci nehotice samo rasplamsavaju haos.

Nažalost, film je zanimljiviji kad se prepričava i deluje potentnije nego što zaista jeste pošto se mnogo toga o čemu ja ovde pričam ne vidi ili je vrlo skromno urađeno.

Otud, nema ovde zapravo mnogo toga da se vidi, sem jedne interesantne hibridne idele i Yapheta Kottoa i Kabira Bedija u manjim ali važnim ulogama.

* 1/2 / * * * *

MONKEY HUSTLE

MONKEY HU$TLE Arthura Marksa je relativno bitan Blaxploitation film u kom Yaphet Kotto igra simpatičnu verziju Fagina u getu, Rudy Ray Moore igra jednog od lokalnih prevaranata, i potencijala za dobar film ima. Nažalost, na kraju, Arthur Marks ne uspeva da kontroliše digresivan, haotičan narativ u kome nema dovoljno jasne priče i naznaka celine a istovremeno ima viškova napretek.

Kada je film takav da onoga što je u njemu važno nema dovoljno, onda sve praktično postaje višak, pa danas MONKEY HUSTLE vredi pogledati samo kao istorijski dokument ako vas zanima istorija Blaxploitaiona.

DREAM TEAM

Whitney Horn i Lev Kalman snimili su film DREAM TEAM, jednu underground parafrazu krimi procedurala iz devedesetih smeštenih na plaži kao što su bili TROPICAL HEAT ili BAYWATCH NIGHTS, sa zapletom u kom par detektiva Interpola istražuje da li je moguće sa postoji globalna zavera otrovnih korala. Morao sam malo da se kaznim posle gledanja MEGDANA i da se podvrgnem ovom naslovu sa prošlogodišnjeg roterdamskog festivala ali nažalost po ko zna koji put od underground filma nisam dobio ništa. Autori se trude da izbegnu "veštinu" da bi se opirali "konvencijama" ali na kraju ako išta drži film na okupu jeste ta banalna struktura kojom su uzeli da parodiraju žanr, a ni o čemu na kraju nisu imali šta da kažu.

MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE

Možda nekoga zanima šta o filmu MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE, srpskom MMA fight movieju misli autor JESENI SAMURAJA.

Iskreno, bio sam pomalo zbunjen zašto se u kritikama MEGDANA ne pominje praktično nikad JESEN SAMURAJA iako je to bio upečatljiv film od pre osam godina koji je jednim delom takođe bio MMA fight movie. Međutim, kada sam pogledao MEGDAN shvatio sam razlog - iako vrlo slični, ti filmovi su fundamentalno različiti.

Naime, JESEN SAMURAJA je film koji uzima strukturu MMA borilačkog filma i onda je dekonstruiše u raznim aspektima uvodeći čitave nove slojeve kao što je film o odrastanju, porodična komedija, socijalna kritika, psihološka studija mačizma dovedenog do apsurda, da bi konačno i samu strukturu izneverili i završili je porazom u ringu i pobedom u ljubavi.

JESEN SAMURAJA "is about a lot of things" što bi rekle slavne kolege kad su ih pitali o čemu je GAME OF THRONES i može se percipirati da je film o borcu koji nalazi život van ringa ali i o man childu koji će sada preuzeti brigu o tuđem detetu i time perpetuirati lanac infantilnog mačizma koji nosi oz svoje kuće.

Rečju, JESEN SAMURAJA je ono što bi srpski MMA film trebalo da bude, uključivanje sa nekim srpskim amandmanima u kulturni dijalog koji na globalnom nivou omogućuje bavljenje žanrovskim filmom.

U tom smislu, JESEN SAMURAJA je A-film za naše uslove koji u sebe delimično integriše obrasce B-filma ali ih onda reinterpretira na A-nivou.

MEGDAN međutim nije to, iako ima jedan određeni broj praktično istih scena koje su iste - da se odmah razumemo - jer su tropey a ne zato što je neko nešto od nekoga video.

MEGDAN je MMA fight movie u jednom klasičnom B-ozračju, bez ikakve namere da vrši dekonstrukciju žanra, da ga subvertira i sl. Naprotiv, scenarista i producent i praktično osnovni autor filma Aleksa Balašević uložio je snagu u to da napravi pravi DTV film sa svim zakonitostima i u tome je uspeo što nije nimalo lako.

Otud je zanimljivo da je kritika prepoznala da JESEN SAMURAJA i MEGDAN nisu filmovi iz "istog sveta" ali da nije ipak dovoljno cenila njegovu DTV ortodoksiju.

Ono što "iz lokala" Balašević unosi jesu glumci, lokalni etno-ornamentalni milje i u izvesnom smislu možemo reći da je MEGDAN karakterno "bolje glumljen" nego tipičan DTV ali likovi su tipski i trojica glavnih protagonista - Viktor Savić, Enis Bešlagić i Vojin Ćetković donose - u najboljem smislu posrbljenu - varijaciju na likove koje bi inače igrali Scott Adkins, John Cusack i Sylvester Stallone u nekom filmu koji bi Avi Lerner producirao danas.

Da li sad nama teško pada da nešto što bismo bez problema prihvatili na engleskom slušamo na srpskom, jeste isključivo naš problem i ispit da li smo baš tako estetski otvoreni kao što se pravimo da jesmo.

Film je na nivou kreacije briljantno produciran. Režirao ga je Todor Čapkanov, prekaljeni bugarski pomoćnik režije kome je Avi Lerner odavno dao ključeve nekih projekata i učinio ga rediteljem, između ostalog i solidnog četvrtog filma u serijalu o BOYKI. Dovođenje Čapkanova je moram reći idejni masterstroke najvišeg ranga jer on je pravi čovek za ovaj zadatak i lako bih mogao zamisliti da ovaj film radi i u "pravoj" odnosno američkoj varijanti.

Čapkanov donosi tu propulzivnost naracije, čini da se stvari prosto kreću od tačke A do tačke B, nema nikakve filozofije osim onda kad žanr nalaže da je ima i jedino gde je podbacio jesu scene borbe gde sam iskreno očekivao više. Mada, istini za volju, ni Čapkanov nema uporediv solo rediteljski opus vrhunskih borbi u odnosu na one kad je bio pomoćnik.  No, te scene ipak jesu polje njegove ekspertize i ovde je mogao da pruži više s tim što nemamo sve informacije o teškoćama koje je imao - počev od toga da je Viktor Savić, inače odličan i ubedljiv u ovoj ulozi ipak četrdesetogodišnjak kome je ovo realno prva ovakva uloga.

Naprosto, akcija zavisi od ljudi kad je o borbama reč, i od onih ispred kamere i od onih iza. Pošto ovde ipak nije radio sa kadrovima poput Scotta Adkinsa ili pak fizički izuzetno spremnog Petra Strugara u mladim godinama, Čapkanov sigurno nije imao onoliko opcija na koje smo kao gledaoci navikli.

Ključna stvar koja razlikuje moju percepciju ovog filma jeste to što sam ga ja gledao onako kako se DTV gleda, na malom ekranu. I to Toško tako i snima i on svoje filmove kad je solo reditelj uglavnom ni nema u bioskopima. Film je kod nas imao solidan skor na blagajnama ali verujem da sada zapravo kreće njegov život.

Naša industrija nema još uvek kapacitet da se postavi prema ovoj vrsti žanrovskog filma, zato je moguće da jedan potpuni kolaps i ruženje publike kao što je napabirčena VOLJA SINOVLJEVA bude percipirana kao ozbiljnije ostvarenje od MEGDANA koji je narativno i produkciono izmislio film za to.

Slično POSLEDNJEM STRELCU od kog je MEGDAN bolji i žanrovski tačniji, svedočimo nastanku vrlo zanimljive B-scene kojoj ne pripadaju recimo naslovi kao KO ŽIV KO MRTAV jer je to parodija žanra, iako bi se lako omaškom mogli grupisati, ali za tu vrstu produkcije mi još uvek nemamo izgrađene kriterijume pošto smo navikli da nam naši autori prikazuju isključivo remek-dela, jelte?

MEGDAN u tom smislu istupa iz primordijalne supe zvane srpski film u kojoj je svaki film teorijski za svakoga i zapravo čuva žanrovski ekskluzivitet. To jeste iskorak koji je zbunjujući za našu kritiku i deo publike može se osetiti prevarenom ali to je iskorak koji treba da se napravi.

Ne mislim da u MEGDANu ima samo po sebi nešto neshvatljivo ili odbojno čak i najširoj publici kojoj kameo Remy Bonjaskog ne znači ništa (ali je vrlo subverzivno da 1.1.2025. na Telekomovom kanalu Superstar u dijalogu iz filma bude pomenut Bačulov) ali svakako je može zbuniti kada vidi tipičan DTV imaginarijum Istočne Evrope sa sve Kišinjevom kao poprištem ključnog turnira.

Product-placementi uključujući i sam Balaševićev turnir Megdan mi nisu smetali jer je ovo film o sportu i potpuno mi je u redu da junaci nastupaju na turniru koji zaista postoji i da se u sve umešaju stvarne ličnosti. UFC je igrao ulogu u Limanovom ROAD HOUSE, kao brend, ne vidim razlog da Megdan ne zaigra u ovom - sticajem okolnosti istoimenom filmu.

Pišući o ovom filmu stavio sam akcenat na ono što je dobro jer sve ostalo što nije ljudi očekuju unapred zbog raznih negativnih predrasuda koje su iz raznih razloga formirane.

BLINK TWICE Zoe Kravitz i MEGDAN su negde u slično vreme stigli u bioskope. Zoe se pokazala kao izvrsna rediteljka ali bogami i Aleksa Balašević se pokazao kao vrlo interesantan producent za kog se nadam da će na tom putu istrajati.

* * 1/2 / * * * *

THE END

Da 2024. godine nije izašla EMILIA PEREZ, pa čak i da se nije pojavio JOKER - JOLIE A DEUX, verujem da bi zahvaljujući filmu THE END, ona bila smatrana godinom mjuzikla.

Ovo je prvi igrani film, mada ne i prvi igrani zahvat Joshue Oppenheimera, i reč je o ambicioznom i veoma zrelom filmu koji je višeslojan, u intelektualnom pogledu blizak vrhunskom savremenom pozorištu ali u egzekuciji apsolutno sinestetičan. Film je neobičan, i svakako po mnogo čemu jeste eksces, međutim ovo ni u kom slučaju nije neko nesputano iživljavanje čuvenog dokumentariste koji je toliko daleko otišao u svojoj osnovnoj formi da je dobio carte blanche u najekskluzivnijoj, a to je igrani film.

Naprotiv, THE END je film koji ima svoje mesto i apsolutno korespondira sa nečim što već postoji, a potom donosi mnogo toga svežeg.

Ako bismo smeštali THE END u okvir nekih postojećih dela, recimo da je to SNOWPIERCER iz pera Dušana Kovačevića.

Reč je o postapokaliptičnoj priči visoke vizuelne ekspresivnosti i estetizacije koja se fokusira na naizgled "malu" i gotovo prozaičnu porodičnu melodramu, a onda iz toga gradi jednu veliku osudu sveta, pre svega kapitalizma, klasnog poretka i drugih odnosa dominacije.

Priča je kako rekoh vrlo jednostavna u odnosima - porodica koju čine bogati otac, mentalno načeta supruga i sin, sa dvoje sluga već četvrt veka živi u podzemnom skloništu u jednom rudniku soli i tamo su preživeli apokalipsu, čije detalje ne znamo u potpunosti ali shvatamo da je reč o ishodu uništenja prirode u kom je učestvovao sam otac. Porodica se zavetovala da nikoga ne prima više jer je svako pre ili kasnije pokušao da ih ubije, ali kada nađu jednu uplašenu mladu afroamerikanku, otac predloži da se prekrši zavet jer bi, jasno, ona u perspektivi mogla biti nevesta za njegovog sina. Ulazak nove žene u već postavljenu dinamiku, sa ludom majkom, naravno dovodi do očekivano visokih tenzija, ali i mnogih drugih neočekivanih stvari.

Kovačevića sam baš pomenuo zbog toga što scenario koji potpisuju Joshua Oppenheimer i Rasmus Heisterberg (inače vrhunski danski stručnjak i gospodin koji je potpisao neke od njihovih najboljih filmova u proteklih dvadesetak godina) umnogome podseća na njegove svetski priznate komade, ne samo po toj strukturi porodičnog zapleta iz kog se crpi kritika sveta, već i po tom odnosu gde se tipskim likovima pridaju atributi karaktera, odnosno karakterima svojstva tipskih, ali sama mehanika razvoja priče gde se kreće od apsurdne premise a onda se ona razvija krajnje racionalno, sa vrlo blagom dozom apsurda.

Ovo nije komedija, mada je film izuzetno duhovit, i u tom aspektu je takođe kovačevićevski, s tim što smo mi malo zaboravili na taj aspekt njegovog rada. Ni mjuzikl kao žanr u stvari nije izvan opsega njegovih interesovanja jer ovde imamo ono što su kod njega u dramama songovi samo izvedeno kao klasični holivudski mjuzikl.

Porodicu igraju Michael Shannon, Tilda Swinton i George Mackay i nasuprot njiihovoj izafektiranoj igri grupe ljudi koji su izolovani i okrenuti sami sebi, stoji Moses Ingram u ulozi devojke koju su prihvatili i donosi opet jednu izuzetno harizmatičnu rolu, sa jednom dozom životne topline zahvaljujući kojoj vrlo sugestivno deluje kao uljez iz drugog sveta.

THE END funkcioniše na jako mnogo nivoa, on jeste uspela melodrama o porodičnim odnosima u neobičnim okolnostima, jedna priča zatvorene situacije, ali je istovremeno i dekonstrukcija klasnih odnosa kroz pitanje pripadnosti, kao i kapitalizma kroz definisanje tačke u kojoj tačno fazi stoji drumski razbojnik - da li samo na početku ili kroz celo trajanje tog sistema na čijem kraju stoje veoma bogate elite.

Muzičke numere je kao ko-autor radio sam Oppenheimer i vrlo su uspele, mada nemaju pop dimenziju i funkcionišu isključivo unutar narativa i celine. Moses Ingram verovatno najbolje peva od cele podele, ali iz svih Oppenheimer izvlaču uverljivu izvedbu pesama i emociju što je na kraju krajeva najvažnije. Pesme iz ovog filma neće živeti među onma koji ga nisu gledali ali hoće među onima koji jesu.

Joshua Oppenheimer da nije snimio sve ono dokumentarno, sa ovim igranim filmom bi se mogao nametnuti da autor sa jednim veoma značajnim delom. Naravno, ko je gledao Joshuu zna da on nije neki talking heads televizijski ispovednik i da su njegovi dokumentarni filmovi imali u sebi razne "igrane" intervencije na mestu traume itd. Dakle, daleko je on debitanta, međutim, u jednoj ovako ipak klasičnoj strukturi pokazao je zavidnu zrelost.

Svaki novi Oppenheimerov film je praznik, u kojoj god formi da se izražava. Svakako da bih posle ovog voleo da ga ponovo vidim sa ambicioznim igrenjakom koji se savršeno uklopio u big cinema trend na festivalima ove godine, ali je morao da se skloni s puta Audiardu. Ipak, vratiće se on na put i naći svoje mesto.

* * * 1/2 / * * * *