K.O.

Ako imamo u vidu da su Francuzi patentirali film u formi u kojoj ga danas poznajemo, ponekad zaista ume da iznenadi kako ne umeju da snime nešto najjednostavnije.

Antoine Blossier je reditelj čiji sam jedan film gledao ranije i moram priznati bio je to razorback horor sa domišljatim i snalažljivim prevazilaženjem malog budžeta. U svom Netflix akcijašu K.O. nažalost deluje kao da je to danas neki drugi čovek, svojevrsni žanorvski analfabeta koji je MOŽDA čak i imao neku zanimljivu svedenu stripovsku ideju, ali je u realizaciji napravio potpuni fijasko.

Ako imamo u vidu da čak i Srbi umeju da naprave pristojan MMA film, za početak je nestvarno koliko je K.O. mlak pa čak i pogrešan u tom segmentu. Kad se apsolvira trauma glavnog junaka koji je ubio protivnika u oktagonu, srećom u MMA se ne vraćamo već kreće storija o njegovoj potrazi za pravdom u ime udovice ubijenog protivnika. Na tom putu mu se pridružuje uporna policajka koja naravno popije suspenziju ali to doživi kao krunski dokaz da radi pravu stvar.

Naizgled, imamo sve sastojke za jedan garden variety zaplet koji može prerasti u prijatan B-rad.

Ako se podela u kojoj su džinovski Ciryl Gane i mala Alice Belaidi, neka stripovska zamisao, da je on ogroman a ona sitna, onda je šteta što to nije snimljeno kako treba tako da sve ovo više izgleda kao neki od onih vanity projekata patuljastih karatista poput Rona Marchinija koji je hteo da bude akcioni heroj ali je bio drastično manji od suparnika, pa je izgledao smešno.

Ovo nije problem ni Ganea ni Belaidi, ali ako je ideja bila takva, stripovska, morala se izvesti. A ako nije, onda je ovo najgrotesknija moguća podela.

U prilog tome da to možda nije bila ideja, govori igra Alice Belaidi (koju ja inače volim da vidim i nemam negativnu predrasudu) gde se ona ponaša maltene kao da igra Serpica, iako su joj dijalozi kao da ih smišlja na licu mesta za potrebe spota Beastie Boysa SABOTAGE.

Akcija je smeštena u supergeneric prostore, drugorazredno izabrane i napravljene, i sama po sebi nije naročito uzbudljivo izvedena, a i to što je izvedeno, nije baš sjajno snimljeno.

Ako imamo u vidu da je K.O. film kakav se pravi za DTV, njegov izlazak na Netflix je prava premija iz prostog razloga što filmove za Netflix prave ljudi koji bi umeli da prave i bioskop. U pogledu estetike, strimeri jesu razvili svoju, i ona je malo drugačija od bioskopske ali nju sledi.

Ovo nije to, nije ta vrsta ozbiljnog striminga. Ovo je drugorazredni DTV, koji je na Netflix stigao naprosto zato jer je namenjen francuskom tržištu koje nema klasičan DTV.

* 1/2 / * * * *

COLD COPY

Roxine Helberg je francuska rediteljka (doduše školovana u Americi) koja je pre Coralie Fargeat odlučila da snimi verhoevenovski film u Americi i tako debituje. Za razliku od Coralie opredelila se za formu indie trilera ali sa jednom bezmalo sapunskom pričom koje se SHOWGIRLS ne bi postideo.

U stilskom pogledu, Helberg se razlikuje od Fargeat utoliko što nema vizuelnog ekscesa oslonjenog na underground i B-film, ali je veoma slična u tome da voli da zakiva svoje poente kroz jak dijalog i kroz upečatljivu estetizaciju.

U spoju sa glavnom ulogom Bel Powley koja ovde ima onu funkciju koju je imala Margaret Qualley u SUBSTANCE, i izvodi je sa drugačijom ali podjednakom karakternom ubedljivošću, ovo je izvrstan primer filma koji uspeva da preskoči nekonzistentnosti likova, pa čak i da na neki način pruži jouissance gledaocima u tupljim razvojima priče.

COLD COPY je jedan od onih američkih filmova kojima evropski reditelji donose posebnu dimenziju cinizma u same likove, i uspevaju da nam omoguće da u tome uživamo.

Sledeći film koji je Roxine Helberg snimila pozvao je na direktnija poređenja sa Coralie Fargeat ali o tome nekom drugom prilikom.

* * * / * * * *

THE ACCOUNTANT 2

Kao hardkor fan filma THE ACCOUNTANT kome teško nalazim manu i kao lojalista Gavina O'Connora, jednog od retkih preostalih reditelja u savremenom Holivudu sa izraženim Y-hromozomom i u postupku, i u ciljnoj grupi, veoma me je ražalostilo ono što sam zatekao u nastavku ovog filma sa kojim je što se mene tiče O'Connor onomad doktorirao.

Čini se da Ben Affleck ali i sam O'Connor nisu razumeli snagu vlastitiog filma gde je to bila priča smeštena u povišenu realnost umiruće vrste, srednjebudžetnog akcijaša a u stvari kompaktna verzija reboota Batmana.

Dok su izvesni comicbookish elementi očuvani u ovom nastavku koji stiže skoro devet godina kasnije, ili barem osam i po, ali izvedeni na način koji izazva "susramlje" (primer: kako je snimljen štab autistične dece koja vrše inkluziju kroz štabnu podršku glavnom junaku) za razliku od prvog izdanja, mnoge stvari su potpuno drugačije.

Prvo, prošli put je podela bila bez greške, jaka na svim mestima. Ovde se neki ponovljeni glumci veoma loše snalaze. Recimo, Cynthia Addai-Robinson koja je u prvom filmu imala svoje mesto, ovde ima proširenu ulogu kojoj nije dorasla jer u međuvremenu prosto nije dovoljno napredovala od televizijske Amande Waller iz ARROWa do žene koja treba da nosi film od 60 miliona.

Zatim, u filmu začuđujuće nema akcije, čak do tačke da se sam Gavin O'Connor ismeva tome. U par situacija nam akcioni prizor daje u elipsi, dakle, ne vidimo samu akciju već samo njenu posledicu ili samo završni deo. Otud, za razliku od prvog filma koji ima barem tri izvanredna akciona set-piecea ovaj nema nijedan izvanredan a ukupno ih ima dva.

Film je skaredno montiran. U jednom momentu sam pomislio da gledam neki workprint u kom je montažer uradio samo assemblage snimljenog materijala i koji reditelj tek treba da krene da delje, da mu daje ritam, da izbacuje neuspele stvari i da pokaže kako ima ukusa. A to je Gavin O'Connor umeo.

Ovde ima nekih nestvarno montiranih scena, nekih beskrajnih dijaloga koji imaju nadrealne minutaže. Recimo, ima scena u kojoj Affleck i Bernthal nešto bezveze i nevažno za priču razgovaraju ŠEST MINUTA. Šest minuta na filmu je nenormalno mnogo. Onda ide rez na scenu u salunu, gde pričaju još dva minuta, što u nekom dvoplanu što sa nekim neveštim pokrivanjem naroda koji se veseli. Onda se Affleck uključi nekom narodnom kolu da bi izbila kavga i onda ide rez, elipsa, poražena dva učesnika tuče naglavačke izbačena iz saluna.

Dakle, to su neverovatne stvari koje razotkrivaju čudna i lenja i rediteljska rešenja. Međutim, većina filmova izgleda ovako bezveze kad je nemontirana i uveren sam da je ovaj mogao biti izguran do nivoa pristojnog, možda čak i solidnog, samo da je izmontiran.

Ovako je predug, konfuzan u tim trajanjima, u pričama o stvarima koje nemaju veze ili možda i imaju ali toliko se bistre da gledalac ne može da se fokusira, malo je akcije. I prosto, onda ni Affleck ni Bernthal nisu oblikovani u glumačkom smislu do kraja u montaži kroz izbacivanje onoga što nije dobro.

Ovaj film su napravili znalci. Dakle, uz ekipu sa prvog filma tu je još i Matt Damon kao producent. Bilo je primedaba da je Damonov film INSTIGATORS koji je režirao Doug Liman bio previše sveden, previše stripped down, i to možda jeste tačno i možda fale neki ukrasi, ali THE ACCOUNTANT 2 je suprotnost toga i nažalost pokazuje da je na filmu redukcija uvek bolja od hipertrofije. 

Kako je pokojni Billy Wilder govorio, u životu ništa nije prekratko sem penisa i života samog. Ovaj film međutim nije samo predug, on je prosto nemontiran i kao takav nije dorastao ne samo prvom delu koji je izuzetan već i većini neke ozbiljno realizovane konkurencije.

* 1/2 / * * * *

TURN ME ON

Andrea Bourassa je postigla nezaslužen uspeh sa scenarijem za high concept SF dramediju IF YOU WERE THE LAST, a Michael Tyburski je režirao njen sledeći film tog profila TURN ME ON.

Kao neko ko jede isti hleb, mogu reći da oba filma imaju iste adute i probleme. Imaju odlične glumce, TURN ME ON ima Bel Powley veoma nadahnutu da se potrudi ali sa svojim high conceptom ne odlazi nikuda.

Naime, ovde imamo klasičnu postavku ljudi iz bliske budućnosti koji piju "vitamine" neophodne za opstanak, koji su zapravo sedativi kojim ih vlast drži u miru i onda kad to prestanu da uzimaju, otkrivaju svoja osećanja i sl.

I ovde se desi upravo to. Jedan par prestane da pije a onda u to inicira i neke svoje prijatelje i po prvi put se suoče sa svojim osećanjima. I onda ne bude ništa.

Da se razumemo, meni taj čehovljevski ishod gde se ne desi nikakav krupan zaokret, ni melodramski ni generalno, to što ne izbije revolucija i sl. nimalo nije problem. Jer smo takve narative već gledali od BRAVE NEW WORLDa naovamo.

Ipak, ovde kao da su likovi prestali sa sedativima a autori nisu. Kada konačno otkriju svoje emocije, potrebe, nemire, strahove i sl. ne desi se ništa bitno jer - logično - to su stvari koje nikada ranije nisu susreli i zanimljivo je da vidimo kako su emotivno osakaćeni, ali prosto toliko se ništa ne desi da na kraju imam utisak da nema povoda za film.

Možda je problem što to Ništa nije dovoljno istaknuto, što nas žanrovska pismenost vuče ka nekoj kulminaciji koju ovde ne treba tražiti, ali ako je to poetika onda se to ne radi ovako.

U ostatku ovog napora, imamo dobre uloge, počev od Bel Powley, film je spor i nema mnogo dešavanja ali nije dosadan, nikada nije manje nego umereno interesantan, no na kraju svega ipak je ovo u potpunosti promašena prilika.

* * /  * * * *

WILDLING

WILDLING Fritza Boehma je brižljivo estetizovani horor o devojčici koja odrasta uz oca koji je drži izolovanu u podrumu jer napolju luta čudovište koje jede decu.

Kada policija pronađe zatočenu devojčicu, ispostavlja se da čovek koji je ju je čuvao nije njen otac i da je ona zapravo čudovište. Što nije neko veliko iznenađenje za ljude koji inače češće gledaju horor.

Međutim, Bel Powley u glavnoj ulozi i režija Fritza Boehma sa uspelim audiovizuelnim rešenjima, uspevaju da dignu ovaj spoj B-horora i indie filma na jedan viši nivo, i da nečemu što je korektno daju određenu klasu.

Film u svojoj ideji nosi svoje limite, ali u glavnoj glumici i egzekuciji ima taman dovoljno svežine da ih prevaziđe i da se nametne kao interpretacija nečega dobro poznatog što ipak treba videti.

* * * / * * * * 

THUMPER

Oni koji su gledali filmove Lorda i Millera na temu 21 JUMP STREET ne znaju da je ta serija, kada sam ja bio klinac, tretirana kao nešto zapravo ozbiljno, i da su to bile prave kriminalističke priče smeštene u milje srednje škole gde se kao tajni agenti ubacuju mladoliki policajci.

Naravno, sve se to može tretirati i kao campy premisa i estetika kraja osamdesetih i početka devedesetih nije baš savršeno starila, ali da sećam se tog vremena i tog odnosa prema toj seriji.

THUMPER Jasona Rossa se bavi zapravo tom premisom kao nečim "ozbiljnim" i prikazuje mladoliku policajku koja se ubacuje u krug maturanata srednje škole u malom gradu suočenom sa epidemijom overdoziranja i pokušava da otkrije ko je lokalni kuvar metha.

Uporedo sa hormonima koji rade, i neizbežnom dimenzijom romantičnih i erotskih nagoveštaja kojom ona rukovodi situacijom sa momčadijom u koju se ubacuje, Jason Ross paralelno otvara ambis njenog privatnog života, zjapeću prazninu u kojoj su ostali njen bivši muž i mali sin koji je više ne prepoznaje i počinje da maćehu zove "mama".

Jason Ross dakle ima nekoliko različitih slojeva priče ovde i zanimljivo je kako zapravo taj policijski aspekt, iako je ovaj film u osnovi zapravo triler, ne razrađuje u klasičnom smislu. Priča počinje kao ubacivanje detektivke u malu sredinu gde se ona pravi da je obična devojka i kao obična devojka do kraja ona i završi tu priču.

Policija je prisutna ali nikada kao konjica koja će se pojaviti i rešiti stvar.

Zanimljiva je isto tako i inverzija gde imamo majku koja napušta porodicu zbog policijskog posla, što inače obično rade policajci/očevi. 

THUMPER nikada ne prelazi granicu onoga što Jason Ross sa svojom ekipom ume da savlada, i sve vreme ostaje jedan "mali" indie krimić u suštini. Ovo nije film formata Kusaminog DESTROYERa ili pretenzije RUSHa Lili Fini Zanuck. Međutim, sve što radi, radi veoma stabilno i dobro. U tom smislu ne čudi da ga je kao izvršni producent potpisao Cary Fukunaga, autor koji je kapitalno doprineo krimiću, ali na sasvim drugi način od ovoga.

* * * / * * * *

DIPLOMATIC COURIER

Ekranizacija romana Petera Cheyneya napisanog 1945. godine, apdejtovana je za potrebe filma iz 1952. i scenarista Casey Robinson je ovu storiju o sukobu dve grupe špijuna na ruševinama posleratne Evrope smestio u hladnoratovski Trst. Samim tim je film DIPLOMATIC COURIER koji potpisuje Henry Hathaway postao zanimljiviji za nas jer je Trst tog vremena centar jugoslovenske obaveštajne aktivnosti, koja se u ovom filmu pominje ali se ne tematizuje.

Kao predstavnik naše strane, tu je Karl Malden u ulozi američkog oficira koji se pojavljuje kao anđeo čuvar američkom špijunu kod igra Tyrone Power kad god ovaj upadne u nevolje sledeći fatalnu ženu u ovom kriminalističkom zapletu.

Film je snimljen toliko davno da se u njemu nepotpisani pojavljuju Lee Marvin i Charles Bronson, ali deluje mi da je i u svoje vreme već bio derivativan u odnosu na superiorna dela koja su na ovu temu ostvarili Alfred Hitchcock i Billy Wilder.

Naprosto, misterija sa rasporedom sovjetskog napada na Jugoslaviju, nikada ne odlazi dalje i od suštinskog ali i od formalnog McGuffina. Kao što pokretač radnje nije bitan sam po sebi, Hathawayu izmiče i ono što bi trebalo da bude. I napetost i intriga i psihološka igra ovde deluju unapred dogovoreno i kao da iza svega treba da se nekako dođe do onoga zbog čega ovaj film postoji - i da su ga režirali Argento ili De Palma, to bi bile vizuelne bravure, dakle ima takvih postupaka - ali na kraju ispostavlja se da ničega nema.

Otud, moj doživljaj ovog filma u izvesnom smislu odstupa od kritičke recepcije od izlaska do danas koja je prema njemu mnogo blagonaklonnija.

On je nama važan zbog doticanja naše istorijske pozicije i njenog promišljanja u američkom filmu ali rekao bih da ni po čemu drugom nije.

* * 1/2 / * * * *

SHADOW FORCE

Jedan već snimljen film deli Joe Carnahana od verovatne poslednje velike meč lopte u karijeri a to je film RIP u kom glavne uloge igraju Ben Affleck i Matt Damon, okruženi superzanimljivom ekipom glumaca.

Teško je objasniti kako je on uopšte uspeo da se dokopa tog projekta, moj wild guess je da ga je Gavin O'Connor, Affleckov čovek od poverenja ali i višegodišnji saradnik, preporučio.

U pripremi za taj film, sigurno su Affleck i Damon mogli pogledati film SHADOW FORCE koji je Carnahan režirao i dugo čekao da ga pusti u bioskope. I sigurno da ga na osnovu tog filma nisu mogli angažovati.

SHADOW FORCE je licemerno napasti iz ugla TRUE LIES/MR AND MRS SMITH rip-offa jer sam ja čovek kome je FAMILY PLAN bio fenomenalan. Dakle, itekako u rezervoaru te superpotrošene postavke ima goriva. Ali, SHADOW FORCE prosto ni približno nije onoliko maštovit i svež da bi mogao da se okoristi ovako raubovanom premisom.

Štaviše, SHADOW FORCE je slabiji čak i u odnosu na grozan nedavni vehicle Jamie Foxxa i Cameron Diaz BACK IN ACTION u režiji inače eratičnog Setha Gordona koji ipak zbog minulog rada zaslužuje pažnju.

Za početak, Omar Sy u glavnoj ulozi ima ozbiljan problem sa engleskim jezikom. Pokušaji ubacivanja dijaloga na francuskom za njega deluju iznuđeno i na neki drugi način besmisleno. Ali, u vreme AI korekcije govora glumca i sl. ovo je prosto bizarno naprezanje.

Kerry Washington kao njegova partnerka, ne nudi gotovo ništa kao lik, iako nema sumnje da ima potencijala. No, rezultata nema. On je upečatljiv na loš način, ali ipak je upečatljiv, njen lik je tu ali kao da se nije pojavio.

Mark Strong kao negativac ovakve uloge već igra "u snu", što bi se kolokvijalno reklo, pa je tako i sa ovom. Liman u MR AND MRS SMITH imao je rešenje bez negativaca, prosto nije ih prikazao, i film je na taj način prodisao, ovde ih ima, i ne smetaju koliko bi mogli, samo zato jer su protagonisti užasni.

Ali, sve to realno nisu bitne stavke jer je akcija bar dobra. Mislim, tu Carnahan ne promašuje, zar ne?

Ovog puta, ne. Promašuje. Ovde prvo akcije ima jako malo, a to što ima je veoma generic, nemaštovito, bez one alfa energije koju Carnahan donosi čak i kad se ponaša kao slon u staklarskoj radnji.

SHADOW FORCE nije slučajno toliko dugo čekao na premijeru, i ako mu se išta može reći u korist - to je da izgleda kao veoma loš bioskopski film, a ne kao DTV, ili barem kao ambiciozan DTV koji je izrazito neuspeo u realizaciji.

Ne znam tačno kako se do ove propasti došlo, ako imamo u vidu da ovde nema apsolutno nijednog elementa koji bi mogao privući bilo kog od ovih kreativaca - osim ako Joe Carnahan kao ko-scenarista ovoga nema prosto slučaj zaljubljenosti u svoj slab i minoran skript a nadam se da nije to.

Kako su se ovi ljudi skupili da baš ovo rade, ostaje misterija. Nije ovo strano Omaru Syu koji je snimio nekoliko notornih francuskih buddy cop copywooda, ali ovo nije francuski blokbaster. Kerry Washington svoju karijeru isto ne usmerava na ovaj put. Joe Carnahan bi svakako morao bolje.

No, šta je bilo-bilo je. Desilo se. Nadamo se poboljšanju.

* 1/2 / * * * *

THE BURIAL OF KOJO

THE BURIAL OF KOJO je debitantski celovečernji film sa kojim je Blitz Bazawule krenuo iz Gane put svoje američke karijere.

O ovom fllmu nemam šta mnogo da kažem, trudim se da ispratim afrički art house ali ga ne poznajem dovoljno da bih sve ovo mogao da pozicioniram i da do kraja razumem.

Čitao sam odličan Bazawuleov roman THE SCENT OF BURNT FLOWERS i on je bio u svojoj suštini jedna staromodna pustolovna romansa sa lokalnim uplivom magijskog realizma jer u Africi magija naprosto predstavlja svakodnevicu ali je strukturalno to bio roman koji jeste bio literaran ali jeste nesumnjivo služio i kao IP iz koga treba da izraste film ili serija, i kao takav je kasnije i kupljen.

U tom romanu sam se inicijalno upoznao sa ovim autorom i pre svega shvatio koliko on vešto vlada klasičnim narativnim strukturama. Otud, ovaj film sa svojom vrlo arty strukturom predstavlja njega u nekom drugom svetlu, meni priznajem manje prijemčivom, do tačke da o tome čak ni ne mogu da zauzmem stav, sem da konstatujem da je ovo ambiciozan i visokoestetizovan film realizovan relativno skromnim ali ne i zanemarljivim sredstvima.

A LOT OF NOTHING

Mo McRae se upustio u nešto zanimljivo i pomalo rizično u filmu A LOT OF NOTHING praveći priču o bračnom pru iz afroameričke više srednje klase koji jednog napornog i frustrirajućeg dana, spletom okolnosti kidnapuje komšiju policajca koji je upucao dečaka pre neki dan.

Supruga ubeđena da treba da ispuni neku svoju ljudsku emancipatorsku misiju, i muž koji je je nesposoban da se odupre njenim hirovima otimaju policajca i potom upadaju u neprilike jer im uto stižu u goste muževljevi brat i žena.

Mo McRae pravi film u kom se odvija nekoliko različitih stvari. Prvo on pravi jednu visokoestetizovanu celinu i pokušava da od svake scene koje može napravi set-piece što je hvale vredno i često uspeva. Zatim se bavi jednom radikalizacijom urbane anksioznosti crne visoke srednje klase koja sada već ima kapital ravan belcima ali se i dalje bori sa svojim identitetom i pozicijom u odnosu na belu većinu koja je sada dominantna na jedan drugi način. Konačno bavi se pitanjem klase gde crnci koji su klasno iznad komšije belca ipak misle da mogu da sprovedu određeni vid terora nad njim ali onda shvate da ih rasa ipak ne čini dovoljno klasno nadmoćnim. Konačno, kritikuje akcenat na pitanje rase kao sveprisutno i previše korišćeno u društvenim tokovima.

Mo McRae se u tom smislu itekako razlikuje od autora koji su se poslednjih desetak godina dohvatali rasnog pitanja u američkom filmu, naročito žanrovskom jer problematizuje razne elemente.

Nažalost, u scenariju koji praktično ima jedinstvo mesta, vremena i radnje, ulazi u neke teatralne odnose koji su se možda mogli izbeći i na kraju sama okosnica na koju nadograđuje svoj angažman i značenja ipak ne uspeva da bude dovoljno dobra.

To je šteta jer glumačka podela je raspoložena da se iznese i sa tekstom i sa McRaeovim vizuelnim zahtevima.

U svakom slučaju, ovo je film u kom ima šta da se vidi i tumači i siguran sam da ga oni koji poslednjih godina pratili Jordana Peelea recimo obavezno treba da ga pogledaju.

* * 1/2 / * * * *

IZOLACIJA

IZOLACIJA Marka Backovića je rediteljski debi našeg uspešnog scenariste po scenariju koji je napisao u saradnji sa producentom (ali sve češće i piscem) Markom Jocićem.

Rezultati sa blagajni iz jednog istorijski nepovoljnog trenutka za naš narod pa samim tim i naše bioskope pokazali su da su Jocić i Backović posle filma TAKSI BLUZ i dalje jak repertoarski adut kao i da je Miloš Biković, sam za sebe, dovoljno velika zvezda da izvuče jedan zakučast film do solidnog rezultata.

Sam film se može podeliti na dva dela, od kojih je prvi kao neki kriptični američki indie horor u kome gledamo neke visokoestetizovane scene u kojima se ne dešava ništa bitno ali su nam pitke i prijemčive jer su nekako neinvazivne i ređaju se u jednom prijatnom ritmu, da bi onda počelo nešto da se dešava što sugeriše stravu, da bismo odna shvatili da glavni junak nije usamljeni biolog na planini već učesnik rijalitija koji je te činjenice svestan.

Film podeljen tako na dva dela, može da se posmatra kao jedna deonica u kojoj nas autori navode na pogrešan zaključak šta gledamo, i druge deonica u kojoj gledamo ono što film jeste.

Nažalost, kao i junak samog filma, postajemo zbunjeni onim što se ispostavi da "jeste". Jer na kraju, koliko god raznih primedaba možemo da imamo na prvi deo filma gde je to jedan relativno uneventful atmosferični backwoods chiller, to je mnogo uspelije nego kad na kraju postane kritika rijalitija, naprosto zato što je rijaliti mnogo veća strava od one koju prikazuje ovaj film.

Rijaliti šou je već bitna tema naše kinematografije, a tek će biti. Pokojni Debeli je snimio film PATULJCI S NASLOVNIH STRANA o tome, i nije uspeo da obuhvati ceo problem a ovde čak i igra reditelja rijalitija u svesnom omažu samome sebi, ne samo kao reditelju PATULJAKA već i protagoisti estradizacije dramske umetnosti kod nas.

Veoma je dragoceno da je rijaliti postao bitan deo naše kinematografije naročito u žanru horora, i tek će biti. Međutim, još čekamo na VIDEODROME pa i na SUBSTANCE.

Problem ovog filma je u tome što se on kreće jednom sferom zloupotrebe ljudi i nekih primalnih emocija radi postizanja gledanosti i zarađivanja novca. A mi imamo jednu kontra situaciju u društvu. Kod nas ne uživa narod u maltretiranju nekih ljudi koji nisu privilegovani već narod biva maltretiran i kontrolisan od grupe marginalaca koji su prosto preuzeli kontrolu nad stvarima.

U tom smislu, IZOLACIJA ne otvara samo pitanje da li se slažu i koliko su skladna ova dva segmenta filma (i odmah da kažem, taj prelaz je toliko jednostavan da mi je baš u tome što nema nekog objašnjavanja ta datost bila prodata bez problema, premda mi je bilo jasno da od tog trenutka kreče manje zanimljiv film) već pre svegaf da li je društvena kritika dovoljno ubitačna i da li razotkriva stravu.

I tu je odgovor nažalost, ne.

Međutim, kada se horor suoči sa stvarnošću i stravom realnog socijalnog problema, nije baš lako obuhvatiti ga iz prve.

Otud, IZOLACIJA je pokušaj koji je kod mene probudio simpatije, i uprkos tome što mi mnogo šta oko njega nije skroz jasno.

Recimo glumačka koncepcija Miloša Bikovića mi je bila zanimljiva jer u njoj ima nešto neobično što se logički može reverse engineerovati ali mi žanrovski predznak te igre ostaje pomalo nejasan. To je čest problem filmova koji imaju preokret (iako ovde to tehnički baš i nije preokret već integralni deo premise) a to je koliko glumac pokazuje svest o tome šta se zbiva u odnosu na ono što znaju gledaoci. To su neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo kad gledamo strane filmove ali ne znači da je to lako uraditi.

Ono što raduje svakako jeste kompaktnost filma, sa 80 minuta trajanja apsolutno shvata svoj format i kapacitete svoje zamisli, i za to zaslužuje posebne pohvale.

* * / * * * *

YAKUZA PRINCESS

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam YAKUZA PRINCESS Vicentea Amorima u kom je ekranizovao strip svog scenariste Danila Beyrutha, inače strip autora.

Nisam čitao strip SHIRO po kom je nastao ovaj film ali bilo bi mi interesantno da ga savladam ako bude bilo prilike.

Imali smo brazilski upliv u yakuza film u više navrata, najpoznatije kod Takashi Miikea, a ovde imamo brazilski film koji pravi jednu internacionalnu yakuza akcionu extravaganzu i to radi na jedan dostojan način.

Dvadesetak godina ranije se desio masakr u Osaki u kući moćnog čoveka. Njegova kćer danas živi u Sao Paolu u najvećoj zajednici Japanaca van Japana. Kada uticajni Yakuza sazna gde je ona, u njen život ulaze ubice klana iz Osake, belac ronin sa amnezijom i njen enigmatični zaštitnik.

Stilski kameleon Vicente Amorim ovde uspeva da u Sao Paolu napravi jedan vibrantan noćni neonski svet u kome se evocira atmosfera kako noćnog Tokija tako i noćnog Hong Konga iz filmova Wong Kar Waija, premda naravno sa ovim autorom dešavanja nemaju veze. Međutim, iako se i ranije bavio pitanje japanske zajednice u prošlosti, ovde u sadašnjosti uspeva da je mnogo bolje rekonstruiše i stvori jedan zanimljiv ambijent koji se nalazi u okvirima gledalačkih žanrovskih očekivanja.

Ronin belac sa amnezijom kog igra Jonathan Rhys Meyers je stripovski detalj dat u prilog globalnom plasmanu filma, Masumi u glavnoj ulozi je senznacionalna, a svi zajedno su okruženi iskusnim japanskim njuškama koje znamo iz savremenog japanskog filma.

Akcija je vrlo solidna. Ništa spektakularno ali ono što jeste urađeno napravljeno je sa sigurnošću i što je još važnije sa dozom japanskog nihilizma. U tom pogledu, Amorim se zaista pokazao kao neko ko je savladao gradivo i napravio je ono što treba.

YAKUZA PRINCESS je brazilski film u kom direktor Gustavo Hadba ume da simulira Christophera Doylea kada zatreba ali i da isprati akcione prizore i njihovu visceralnost i geografiju, i dobacuje do nečega što je punokrvni globalni žanrovski proizvod. 

Otud ne treba da vas prevari relativno skromna recepcija kod kritike. Ovo je film koji zaslužuje pažnju ljubitelja i poznavalaca.

* * * / * * * * 

CORACOES SUJOS

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam film CORACOES SUJOS Vicentea Amorima, film za koji je gotovo neverovatno da je ispao tako loše.

Film govori o brazilskoj koloniji Japanaca, koja je inače izuzetno velika i koja je i dovela do vrlo prisnih odnosa dva naroda. Elem, u Drugom svetskom ratu, Brazil je bio najznačajnija južnoamerička država koja se uključila na strani Saveznika, slala trupe itd.

Japanci su u Brazilu već živeli izolovano u svojoj zajednici, a tokom rata za raziku od SAD gde su bili internirani, ta izolacija se samo pojačala i javili su se razni pritisci na zajednicu.

Kada se rat završio, ova izolovana zajednica je delom odbila da poveruje da je Japan kapitulirao i da se Car predstavio kao čovek tako da je unutar nje krenula da se stvara podela na rodoljube i izdajnike, a pomalo da radi i katana prema onima koji su priznavali poraz.

Imati film o ljudima koji ne znaju ili ne priznaju ili ne prihvataju da je rat gotov i kreću da tradicionalnim mačevima ubijaju svoje neistomišljenike, kako god da ga snimiš ne može biti loš.

Vicente Amorim je u tome uspeo.

Događaju su trajali godinu-dve posle rata i nažalost iz nekog razloga ovaj film izgleda kao da je snimljen u to vreme. Kadriranje je kruto, montaža je povremeno nenamerno smešna u svojoj naivnosti. Kolor koji vuče na neku sepiju izgleda kao neki flešbek u jugoslovenskom muzičkom spotu.

Priča je nejasna, spora i nažalost dosadna, a kad se dođe do onoga što smo mislili da je tema, tada gledaocima već odavno nije ni do čega.

Teško je ipak ne pogledati ovaj film, naprosto tema je ekskluzivna ali razočarao me je baš duboko.

* 1/2 / * * * *

MOTORRAD

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam film MOTORRAD Vicentea Amorima, spoj motorciklističkog road rage suspensera i horora.

Naravno, kada imate film o grupi mladih ljudi na kros-motorima u brazilskoj pustari koje progoni grupa maskiranih psihopata na dvotočkašima, naravno da se mora ukalkulisati doza brutalnosti i samim tim strave. Međutim, Amorim odlazi korak dalje i sve vreme stvara jednu zlokobnu i začudnu atmosferu sa očigledno namerom da svemu tome doda nešto više od uobičajenih pretnji koje nose saobračajne traume, lanci, čelik i benzin.

U tome, Amorim uspeva, s tim što nema dovoljno zanimljive likove, da bi film zaista ostvario svoj puni emotivni impact. Čini mi se, doduše, da Amorim donekle želi da priđe stvarima hladnije i klinički i da je ta začudnost deo toga.

U svakom slučaju, uprkos tome što meni ti neki drugi slojevi nisu "proradili", lokacije su dobre, aktivnosti negativaca su neprijatne i zadatak je u suštini ipak obavljen.

* * 1/2 / * * * *

THE HELSINKI EFFECT

THE HELSINKI EFFECT  Arthura Francka ima odličnu temu i vrhunsku arhivu i zato mu se oprostiti prilično bajata, usiljeno vickasta i naivno rusofobna (pod krinkom opšteg otpora prema čvrstoj ruci) naracija reditelja koji nažalost samo uspeva da ispuni tu obaveznu figuru savremenog autorskog dokumentarca, da nas povrh objektivno neverovatno zanimljive teme eto malo i autor ličnim angažmanom mora inicirati.

Valjda u pokušaju da se diferenciraju od televizijskih emisija koje se na informativan i utemeljen način kroz zanimljivu formu koja drži pažnju bave uzbudljivim temama, autori tih dokumentarnih filmova sa umetničkim pretenzijama su razvili mnoge poštapalice kojima zapravo beže od onoga što je standard dokumentarne produkcije. Ponekad slažu neke kadrove čisto radi galerijskog efekta, nekad pokušavaju da spoje nespojivo, prave neke nebuloze bežeći od slagalice sa činjenicama, nekad fikcionalizuju, a nekad pokušavaju da nam pokažu kako je eto nešto imalo dodira sa njima lično.

Ovde imamo čoveka koji je Finac i koji je bio dete na samo dva kilometra vazduđnom linijom od mesta gde se odigrao čuveni Helsinški samit iz koga su proistekle Helsinški sporazumi koji su umnogome služili da spreče da se desi ovo što se desili sa Kosovom ili Ukrajinom, ali isto tako i da pomognu da se raspadne Varšavski pakt.

Elem, eto, zainteresovao se dečko za nešto što je bilo na dva kilometra dalje od mesta gde se on kasnije rodio, tako da ima malo gluposti u naraciji, ima malo nepotrebnih slika iz detinjstbva, ali ono što je krtina to su Kissinger, Brežnjev, razni bećari, i taj materijal je prosto živ klan-nedoklan, i uprkos tome što ovog momka zanimaju outtakeovi i sve moguće budalaštine, i to je relevantno jer, hteo on to da prizna ili ne, kvalitetna i bogata arhiva i zanimljiv događaj su prosto jači od autorskog naboja nekog nadraženog dokumentariste novog kova.

I zato je THE HELSINKI EFFECT nešto što prosto mora da se vidi ako vas zanima tema. Ipak, ne mogu savremeni reditelji biti toliki moroni,koliko su ljudi kojima se ovde bave bili veliki bećari.

* * 1/2 / * * * *

THE DEVIL TO PAY

Ruckus i Lane Skye su u vreme pandemije imali uspeh sa neo-grindhouse filmom BECKY koji je bio svojevrsni fenomen jer je doveo do revitalizacije Drive In bioskopa. Međutim, sam po sebi, BECKY nije bio neki naročit film, i na kraju možda mu je i ključni gimmick bio to što Kevin James, kog znamo iz porodičnih komedija, igra negativca u jednoj mračnoj parafrazi HOME ALONE.

Međutim, u svom rediteljskom filmu THE DEVIL TO PAY koji kao i svaki pravi Grindhouse ima i drugi naslov RECKONING, Ruckus i Lena prave istinsku rekonstrukciju Grindhouse filma onakvog kakav je on bio. Tarantino je celu tu Grindhouse estetiku i pojam oživeo i njegov DEATH PROOF u izvesnom smislu jeste rekonstruisao neke aspekte te estetike više nego drugi.

Ipak, u suštini, THE DEVIL TO PAY nudi jednu punu rekonstrukciju Grindhouse filma čija se suština u znatnoj meri naprosto izgubila u raznim formama visoke estetizacije koje je otpočeo i sam Tarantino.

THE DEVIL TO PAY je možda svestan a možda čak i nije, u kojoj meri je rekonstruisao suštinu Grindhousea. Ja bih rekao da ipak jeste, i da Ruckus i Lena nisu nesvesni svog poduhvata, ali u krajnjoj liniji nije ni bitno jer svest o postupku ne umanjuje vrednost dela.

Dakle, THE DEVIL TO PAY jeste film snimaljen u pasivnom kraju, o pasivnom kraju, uz pomoć štapa i kanapa, dovitljivosti itd. Da li je on zaista sniman u skromnim uslovima, zbilja ne znam, ali ako nije, hvale je vredan taj utisak da jeste. I upravo u tom punom utisku da ovo jeste veoma jeftin film, ali produkciono i rediteljski domišljat, leži prvi suštinski podvig - naime forma i sadržaj su usklađeni. Grindhouse snimljen za velike pare ili sa prevelikom veštinom je kič.

U glavnoj ulozi je superharizmatična zvezda, vrlo često crnačka. I ovde tu ulogu igra Danielle Deadwyler, veoma potentna karakterna glumica koja uporedo gradi veoma zanimljivu karijeru u žanrovskom filmu i od nje očekujem veliki doprinos na oba fronta. Ona je glumački temelj ovog filma, njegova karakterna i emocionalna okosnica. Svi oko nje su vrlo solidni, rekao bih i odlični, od samog izbora tih njuški do igre, ali ona je zvezda koja čini film. I to je takođe taj "povratak čoveku" da ne kažem "zvezdi" koji je okosnica Grindhousea, odnosno epohe kada je dovoljno bilo imati "jednog od braće Carradine" da se snimi film.

Danielle Deadwyler pritom u ovo nije zalutala, ona je među producentima i teško mi je da poverujem da ona nije bila svesna šta snima.

Priča o ženi koja sa detetom ostaje sama na vanvremenskom prostoru Apalačija, i koja mora da otplati dug svog nestalog, i najverovatnije mrtvog muža, operišući u pustoši i na kraju pribegavajući osveti i sili kojoj nije vična, krajnje je rudimentarna ali je i obogaćena nekim vintage ukrasima kao što je lokalni paganski kult koji je našao mesto za sebe na tom prostoru van reda i zakona.

To su neke stvari koje su se jedino sretale sa takvim ubeđenjem u filmu sedamdesetih, na nekim ničijim zemljama gde su se ukrštali exploitation, mansonizam, nixonizam i liberalizam i nastajale te značenjske Rubikove kocke.

U tom pogledu, THE DEVIL TO PAY je ponovo izvanredna rekonstrukcija.

Međutim, izvan cele priče o rekosntrukciji kao jednoj formi fetišizacije, ovo je pre svega jedan vrlo uspeo film, uzbudljiv i zanimljiv iznad svega zbog uloge Danielle Deadwyler koja sve povezuje u celinu, nudeći na kraju istovremeno i filmofilsko uživanje ali i jedno vrlo klasično repertoarsko. U tom smislu i ocena varira od * * * 1/2 za one kojima je bitno sve ovo o čemu sam pisao, do * * * za one kojima se gleda "samo movie":

DELIA'S GONE

DELIA'S GONE je mali kompaktan indie krimić koji je Robert Budreau napisao i snimio pod pokroviteljstvom kanadskog Telefilma i nekih praktičnih mejnstrim producenata. 

Glavnu ulogu igra Stephan James, kao mladić koji je kao dete doživeo povredu mozga i ona mu je proizvela jedno stanje slično autizmu, i slučaju kada biva optužen za ubistvo rođene sestre za koje ni sam nije siguran da li ga je počinio.

Posle odležane robije, u domu za odrasla lica posećuje ga komšija, inače brat lokalne policajke koju igra Marisa Tomei, i kaže mu da on nije ubio sestru.

Uznemiren posle te informacije, on napušta dom i vraća se kući u pokušaju da sam istraži šta se desilo i sazna istinu. Međutim, nervoza umešanih je toliko velika da se to spontano pretvara u krvavu osvetu i to ne njegovom voljom.

Glumački nukleus koji čine Stephan James, Marisa Tomei, Paul Walter Hauser i Travis Fimmel, daje svemu jedan viši nivo. Kada se na to doda jednostavnost i gotovo arhetipski koncept priče Michaela Hamblina koji su Budreau razvio i režirao, imamo pobedničku kombinaciju. Krimić bez senzacionalizma, jednostavan, dobro glumljen, u kom se sve što se desi "računa" bez nekog preteranog senzacionalizma i sa junacima koji žele da razreše svoje traume, mnogo pre nego misteriju zločina.

U tom smislu, ovaj krimić ima dve osnovne ambicije, da bude psihološka studija, i da bude misterija, gde je misterija bitna ali rekao bih ipak sekundarna i gde je bitnije kako ljudi reaguju na otkrića, u odnosu na sama otkrića i njihovu prirodu. Budreau u tome uspeva.

Ambicije ovog filma nisu prevelike ali nisu ni jednostavne i u potpunosti su ispunjene.

* * * / * * * *

SHOOTING STARS

Makedonska košarka je dobila jedan američki film o svojoj istoriji.

SHOOTING STARS Chrisa Robinsona je ekranizacija autobiografske knjige o srednjoškolskim danima LeBrona Jamesa u Akronu, koju je u četiri ruke napisao sa čuvenim sportskim piscem Buzzom Bissingerom, daljim rođakom Petea Berga, koji ga je učinio besmrtnim filmom i serijom FRIDAY NIGHT LIGHTS.

SHOOTING STARS ne dobacuje do toga, mada ima sličnu emociju u pojedinim situacijama, jednim delom zato što se bavi svom četvoricom iz Fab Four ekipe iz koje će izrasti Fab Five, po uzoru na mičigenski, i nije primarno film o LeBronu.

U tom smislu, možemo sad da nabrajamo masu fundamentalnih problema filma među kojima se ističe to da je glumac koji igra LeBrona manje upečatljiv nego što bi trebalo, kao i da su mnogi klišei stavljeni u puni pogon. Isto tako, nema spora da je film prevashodno namenjen deci i da je obrni-okreni hagiografski.

Ali, kao film u funkciji robe široke potrošnje, SHOOTING STARS nudi i dosta izuzetnih dometa, pre svega Chris Robinson, veteran iz industrije spotova, pronalazi način da sve ovo jako efektno realizuje. Film je estetizovan, lepo izgleda, privlačan je za gledanje.

Nezavisno od toga što bi LeBron po svakoj logici morao više da se izdvaja, glumačka podela je vrlo solidna i sa malim brojem dokazanih asova kao što su Wood Harris, Dermot Mulroney ili Algee Smith, postiže dosta. Naturščici koji igraju klince su dobri i u funkciji su celine. Verovatno je LeBronov protagonizam namerno umanjen baš zbog toga što je cilj da se prikaže drugarstvo ekipe u kojoj je samo jedan otišao da postane GOAT.

Film je namenjen deci i omladini, omekšan je ali nije naivan i to je poseban hod po žici za koji zaslužuje pohvale. Dakle, sve je to naravno jedna bajka smeštena u povišeni realizam ali ne deluje da je išta prećutano. Naravno, "štampana je legenda" ali Robinson i scenaristi među kojima su i Juel Taylor i Tony Rettenmeir nikada ne odustaju od stvaranja utiska da je ovo i istorija.

Film je sada na strimingu i mislim da će tu imati dug život.

Ranije su velike NBA zvezde tokom karijere dobijale filmove o sebi, mahom na televiziji. Sada se to takođe dešava. LeBron ima ovaj igrenjak, Kevin Durant ima televizijski film o majci i fikcionalizovan prikaz sebe u SWAGGERu na Appleu, Yanis takođe ima film. Verovatno se negde kuva i film o Luki sa Jonah Hillom.

I sve to naravno jeste eksploatacija aktuelnosti i roba. Ali, kao i SWAGGER i SHOOTING STARS poštuje svoje konzumente i stoji kao referentan film o sportu.

Kad je reč o makedonskoj košarci, Romeom Travis, pridruženi Fab Five momak iz ekipe je kasnije postao deo njihovog nacionalnog tima i pomogao je prilikom kvalifikacija za Eurobasket 2017. kao u još jednoj pustolovini u svojoj karijeri van Amerike.

* * * / * * * *

YOUNG. WILD. FREE.

Thembi Banks snimila je svoj debitantski film YOUNG. WILD. FREE po scenariju koji je napisala zajedno sa Juelom Taylorom i Tony Rettenmeierom koji su ovaj narod zadužili svojim autorskim projektom THEY CLONED TYRONE.

Film je prikazan na Sundanceu, privukao je pažnju, ali potom je nekako u distribuciji nestao i završio je ubrzo emitovan na televiziji BET.

Reč je o filmu koji donosi još jednu izuzetnu ulogu Algee Smitha, za početak, momka koji se skromno ali dosta ubedljivo probija prema prvim ešelonima glumaca svoje generacije. Do sada se dokazao u raznim formama i žanrovima, već sam pisao o njemu i ovde je iznova odličan. Partnerka mu je takođe veoma zanimljiva Sierra Capri, od koje nema razloga da ne očekujemo puno posle ove energične uloge pune magnetizma svake vrste.

Priča je onako zanimljiva ljubavna zgoda o dvoje mladih koje nepromišljenost i strast vodi u zločin. U pogledu same radnje, ništa spektakularno novo, ali oprobano i izvedeno na vrlo vibrantan i energičan način, sa izvrsnom estetizacijom i u duhu debitantskog filma koji obećava.

Sve u ovom filmu vodilo nas je ka jednoj stabilnoj oceni od * * *, dok se u samoj završnici ne desi taj WTF obrt koji se mogao izbeći, i koji je verovatno razlog premijere na BET a ne dugog života filma na nekim jakim strimerima.

Preokret koji su pisci doneli, iskreno, nije prvi put viđen, i mnogi kritičari kažu da su ga videli iz daljine. Ja iskreno nisam, iz prostog razloga što iz daljine ne vidim ništa što bi moglo biti na taj način suicidalno po film. Preokret koji autori na kraju nameću nije logičan, i neočekivan je na nivou nekog naprasnog neprijatnog iznenađenja. Otud, ako ga je neko video unapred, taj bi verovatno trebalo da je oduševljen ovim filmom jer je uspeo da pronikne u neki dublji sloj.

U tom pogledu, zahvaljujući tom preokretu, umesto da bude jedan fini one and done debi koji pogledaš i zapamtiš ime rediteljke, ovaj film postaje nešto što moraš barem da prelistaš više puta da bi shvatio otkud to na kraju.

Teško mi je da kažem da je taj kraj meni potopio film jer je iskreno proizveo samo disocijaciju, delovao je kao neki bug koji je napao fajl i izvitoperio ga. Ali svakako ga jeste odveo put onostranog, a to mu nije bilo potrebno.

Preokret te vrste u ovom filmu nije zaslužen, i jordanpeeleovska ambicija je mnogo bolje poslužila Tayloru i Rettenmeieru u THEY CLONED TYRONE nego ovde gde je umesto otkrivanja novog sloja, postala kao ukras prilikom čijeg su se kačenja, fatalno uboli.

THE SCORE

Malachi Smyth je imao podelu koju čine Will Poulter, Naomi Ackie i Johnny Flynn ali je snimio jedan dosta arty i zatvoren krimi mjuzikl u kom je na muziku i pesmu Johnny Flynna postavio priču koja i po zamisli i po dijaloškom izrazu podseća na Harolda Pintera.

U tom smislu, THE SCORE ima dosta toga da ponudi. On nije EMILIA PEREZ svakako, ni u pogledu krimića ni u pogledu muzike i koreografije. Međutim, jeste jedna bistra pinterovska vizija sveta, transgresije i ljubavi na prvi pogled.

Flynn je autor muzike i stihova ali su Will Poulter i Naomi Ackie rekao bih čak i aktiviniji kao izvođači pesama od njega, i veoma su ekspresivni.

THE SCORE je na mnogim poljima sem muzike, dijaloga i glume mogao da ponudi više, ali u ključnim elementima je uspeo. Logično je bilo očekivati čistiji crowd pleaser od ove ekipe i žanra ali ono što smo dobili nije za odbacivanje.

* * * / * * * *

FANTASY FOOTBALL

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam američki televizijski film FANTASY FOOTBALL čiji su protivnici postavljali pitanje da li je reč o filmskoj priči ili o celovečernjoj reklami, međutim, osnovno pitanje koje ja postavljam je jedno drugo, još važnije.

Ovo je striming film, i ja filmove za striming tretiram kao bioskopske filmove što oni danas uglavnom na bazi nekih limited prikazivanja i jesu. Međutim, FANTASY FOOTBALL na špici ima potpisan "teleplay" na bazi postojećeg "screenplaya" što implicira da je "teleplay" završni format predloška, a ako je teleplay onda je i televizijski film.

Da je reč o bioskopskom filmu, takođe bi mi se dopao, ali Anton Cropper je u televizijskom filmu FANTASY FOOTBALL snimio jedan izuzetno zanimljiv film o sportu, školovanju i porodičnim odnosima za decu, u kom pobornici teorije product placementa mogu da se bune ako im smeta.

Da, film je svakako nastao u produkciji NFLove produkcione grane i uz pokroviteljstvo EA Sportsa, ali u njemu bavljenje igrom MADDEN itekako ima smisla.

Glavna junakinja je ćerke nekada talentovanog ali sada jounrneyman NFL igrača koja otkriva da kada grom udari njen primerak MADDENa dok se oko njega otima sa ocem, stiče moć da igrajući igru sa ocem u postavi kontroliše njegove pokrete. Ubrzo pod ćerkinim vođstvom putem controllera, od omatorelog journeyamana, otac postaje prva senzacija NFL sezone u dresu Atlanta Falconsa i to dovodi do upitanosti u javnosti i klubu ali i do pukotina u njenim porodičnim i prijateljskim odnosima.

Do kraja priče, prevladaće porodične vrednosti, rad, znanje i istinsko bavljenje sportom a MADDEN će ostati samo jedan katalizator, naravno.

Međutim, odnos sportske igre i sporta jednu od svojih najdinamičnijih dimenzija ima upravo među samim sportistima koji su većim delom zapravo klinci koji igraju igre po ceo dan. I ovde se ta dimenzija razrađuje u formi filma za decu gde su sportske igra u stvarnosti igrača poprište ne samo velikog ličnog angažmana već i validacije gde se oni pasionirano bave time da li su im ocene performansi pravilno dodeljene, kako su nacrtani i sl.

U određenom smislu, priča o journeymanu koji postaje zvezda kroz manipulaciju u igri može da se tretira kao tehno-varijacija na JERRY MAGUIREa gde više nije agent posrednik u sportskoj afirmaciji i zajedničkom sazrevanju već igra kao vrlo specifična psihodramska simulacija.

Možda sam ja previše slab na ovakve priče jer sam jednom na teži način naučio koliko je teško napraviti priču o tome kako se ljudi transformišu od udara groma a svi ih uzimamo zdravo za gotovo, i prilično sam siguran da komitet raznih autora nije toliko imao na umu da izgradi višeslojnu priču, međutim, ovaj film je inteligentniji nego što ljudi misle.

Anton Cropper, televizijski veteran ga je izuzetno lepo izveo, energično i estetizovano, sa dobrim osećajem za komediju. Marsai Martin je odlična kao ćerka, Omari Hardwick kao otac i Kelly Rowland kao majka i oko ovog nukleusa skupljen je solidan tim igrača zadatka.

FANTASY FOOTBALL je prevashodno namenjen deci i proizveo ga je Nickelodeon za Paramount +, tako da ima humor pre svega namenjen toj ciljnoj grupi, inače posebno zanimljivoj NFLu koji je uspostavio saradnju baš sa ovom kućom kako bi im se približio. Međutim, film nije za odbacivanje i onima koji ga gledaju kao pratnja, i ako imamo u vidu da ga je producirao LeBron James, ima nezanemarljiv sportski kredibilitet u sebi.

SALVABLE

Bjorn Franklin i Johnny Marchetta snimili su film SALVABLE sa vrlo solidnim zvezdama gde je Toby Kebbell požrtvovano odigrao glavnu ulogu kao ostareli bokser koji posle decenija pogrešnih odluka pokušava da nekako preuzme život u svoje ruke i ulazi u svet podzemlja i njegovom najboljem drugu koji je odavno zamenio boks kriminalom i igra ga Shia LaBeouf.

Dakle, glumački kapacitet je tu, i Franklin & Marchetta prave jednu konvencionalnu ali u krajnjoj liniji efektnu priču o sportskoj margini koja se prepliće sa socijalnom, o korozivnom miljeu boksa nižeg ranga u Velsu i pitomcima popravnih domova i zatvora koji se gaje u njemu.

U pogledu priče, Franklin i Marchetta ne nude ništa što već nismo videli ali ono što jesmo izvode iznova sa punim ubeđenjem i gledaoci se posle njihovog filma ne osećaju izneveeno.

Svakako da u ovom filmu nećete dobiti ni više ni drugačije od onoga što očekujete, ali ono čemu se nadate dobijate sigurno u jednoj energično glumljenoj, brilžljivo realizovanoj interpretaciji, sa visokim nivoom estetizacije i vidljivim trudom svih sektora.

Filmovi o boksu najbolje trpe klišee i stereotipe najbolje pretvaraju u arhetipe i ovaj je jedan od njih.

* * * / * * * *

ROBO WARRIORS

ROBO WARRIORS nije nastavak ROBOT JOXa Stuarta Gordona, to je ROBOT WArs, međutim, po ideji kao da jeste, i Stuart Gordon je potpisan kao autor priče, tako da je logično pretpostaviti da je ovo nešto što je derivirano iz nekog njegovog materijala vezanog za ovaj izuzetni film.

Elem, Gordon je potpisan samo na priči, no njegov rukopis se vidi na mnogo mesta.

Ovde je borba robota merodavan dvoboj koji će odlučiti sudbinu planete Zemlje. Međutim, robot koji su Zemljani su pripremili je izgubljen u džungli, njegov pilot je nestao i planetu su okupirali humanoidni vanzemaljci. Dečak čiji je otac bio u ekipi koja je poslata da izvuče robota i kojom prilikom je nestao, iz dedinih priča biva inspirisan da nekako nađe pilota a sa njim i robota.

Pilota igra James Remar, odlična, prekaljena B-faca i nema nikakve prepreke da u ovakvom filmu preuzme leading man status.

Među producentima je Cirio Santiago, dakle tu je i filipinski exploitation faktor a tu je svakako i australijski deo ekipe, takođe prekaljena Ozploitation faca Ian Barry, sa direktorom fotografije Johnom Stokesom koji je u međuvremenu radio masu ozbiljnih stvari.

ROBO WARRIORS ne dobacuje ni blizu ROBOT JOXa, nema tu Haldermanove mašte, Gordonove satire i antiutopije ali ni stripovske stilizacije i dizajna. Ovo je više jedna ratna apokalipsa svojstvena filipinskom exploitationu, no film je pošteno urađen.

Na nekim tržiština ROBO WARRIORS jeste bio plasiran kao ROBOT JOX 2: APOCALYPSE 2086 jer ga producirala kuća koja je kupila Bandov Empire. Zašto se ta pozicija nastavka nije ozvaničila nije mi do kraja jasno.

Takođe, robot sa kojim se bori Remarova meccha ima u sebi elemente kaijua. U tom pogledu, ROBO WARRIOR na čudan način anticipira PACIFIC RIM, iako moram naglasiti ovi elementi kaijua nisu biološki već su metalni. Sami venzemaljci su humanoidni, u suštini ljudi druge boje kože, tako da ovo nije borba robota protiv mesa.

U svakom slučaju, za razliku od ROBOT JOXa koji je esencija, ROBO WARRIORS je više za ljubitelje i poznavaoce iako u njemu ima puno DNK nekih stvari koje su kasnije bile uspešne.

* * / * * * *

GOOMER

GOOMER je španski animirani film iz 1999. u kom je adaptiran tamošnji satirični strip o space truckeru, simpatičnom prevarantu i luzeru koji dolazi na vanzemaljsku planetu poslom i kao prvi čovek sa Zemlje na njoj želi da postane poznat.

Ovaj animirani film je krajnje rudimentaran i u crtežu pokušava da ponovi karikaturalnost i jednostavnost humorističkog stripa iz kog je potekao. Jose Luis Feito i Carlos Varela se nisu obrukali ali nisu ni ponudili novo poglavlje u istoriji animacije.

Međutim, ima u GOOMERu nešto što je meni bilo zanimljivo. Kao da u njemu, zapažam, iako to možda samo učitavam DNK kasnijeg izvanrednog španskog animiranog filma PLANET 51, bitno ambicioznijeg i globalno pozicioniranog.

I u njemu imamo čoveka koji sleće usled kvara na vanzemaljsku planetu i ispostavlja se kao alien u tom tuđem svetu. Teško je zamisliti da barem Ricardo i Nacho kao strip autori nisu u nekoj meri uticali na tu zamisao.

Naravno, različite su i epohe i tehnike i produkcione okolnosti nastanka PLANET 51 i GOOMERa i kasniji je film nekoliko klasa bolji, međutim ni ovaj stari nije skroz za potiskivanje iako u savremenom miljeu naravno, nema šta da traži.

* * / * * * *

THE NANNY'S NIGHT

THE NANNY'S NIGHT je osmorazredni španski rip-off McGjevog BABYSITTERa u režiji Ignacia Lopeza.

Do ovog filma sam došao ispitujući filmografiju scenarista RICH FLUa, i Pablo Rivero, uspešan scenarista i animator je na ovom filmu radio kao supervizor pisanja, ali rekao bih da se nije baš pretrgao.

Umesto da manjak sredstava nadoknade inventivnošću, Lopez i ekipa se zarobljavaju u okolnostima u kojima se bukvalno svaki nedostatak njihove produkcije vidi, počev od ideje koja dotle već postala globalno pogledana u krajnje superiornoj izvedbi.

TIN SOLDIERS

TIN SOLDIERS je ona vrsta propasti koju filmske zvezde modernog kova sebi obično ne dozvoljavaju dok su još u snazi.

Ovaj film nije klasičan DTV, mada je veliko pitanje da li zavređuje čak i takvu distribuciju, i pokazuje izvesne ambicije da bude drugačiji i transgresivan, pa je otud možda razumljivo kako se u njemu našao Jamie Foxx. Sam Foxx doduše nije neko ne ume da se nađe u nekom čudnom projektu ili da odigra nešto gde nije glavna zvezda. Zapravo, on je dosta spreman da se pomeri od upravljača nekog tipičnog star vehiclea kakav zaslužuje po svojoj reputaciji. Setimo se njegove nedavne saradnje sa Nickom Cassavetesom.

Međutim, ovo sad je film evidentno snimljen u kreativnoj zbunjenosti, materijalnoj oskudici, a sva je prilika možda nije baš ceo ni snimljen.

Otud ova priča o terapeutskom programu za veterane koji su tokom službe dobili PTSD koji se pretvara u opasni kult i bivšem članu kog službe bezbednosti ubacuju da reši problem, deluje kao bleda senka nečega što je ovaj film pretendovao da bude.

Nije Jamie Foxx jedino ime zarobljeno u njemu ali je jedini još Scott Eastwood u njemu prominentan i to baš kao glavni akcioni heroj koji se ubacuje da obavi zadatak.

Akcija je rutinska sa pokušajima nadgradnje koji su retki i nedorečeni.

Priča deluje napabirčeno od materijala koji postoji a ne onog koji je potreban. Lokacije u Bugarskoj, Grčkoj i Hrvatskoj nimalo ne liče na Ameriku. Prijavljeni budžet od 45 miliona dolara se ne vidi na ekranu i sva je prilika da se nije desio ili je nestao u nekim malverzacijama.

Ostao je film koji će stajati kao bizanra fusnota u Foxxovoj karijeri i koji bi on da je pri parama verovatno sklonio da ne stvara šum.

EL HOYO 2

Galder Gaztelu-Urrutia je svoj narodni uspeh doživeo sa filmom EL HOYO, mene lično je u potpunosti pridobio filmom RICH FLU dočim je sa EL HOYO 2 uspeo da napravi i svoj totalni promašaj i da nekako sve obuhvati u samo nekoliko godina.

EL HOYO je postigao kao high concept žanrovski film koji je nekim pazolinijevskim tehnikama pokušao da uposli SFu priču o društvenoj raslojenosti, klasama i ostalim teškim temama. Neka druga sredstva na podjednako teške teme koristio je u filmu RICH FLU koji u osnovi ima isti konceptualni okvir kritike krupnih društvenih kontradikcija kroz žanrovske priče. EL HOYO 2 se nadovezuje na EL HOYO i teško L HOYO i teško  se može gledati bez predznanja, što mu je krupan problem, tako da u njemu praktično nemamo ovu mustru društvenog problema obrađenog kroz SF priču jer bazičnu premisu praktično podrazumeva. Pored toga što je podrazumeva, ne razrađuje je na zadovoljavajući način i ostaje socijalno krajnje nedorečen.

Sama priča u EL HOYO 2 jedva da postoji, više je to neka situacija i idejno ona ne znači ništa. S druge strane, ovde nema ni te žanrovske obrade u kojoj bi to bila uzbudljiva žanrovska zgoda. Reklo bi se da ovde Galder pokušava da utaži svoje jače arty porive, i možda je pazolinijevska linija pojačana, ali bez ikakve idejnosti to postaje jedna papazjanija, ne samo figurativno već i bukvalno jer neke razmazane, razbacane hrane prosto ima previše.

Ono što je funkcionisalo u prvom filmu ovde je izostalo, a nadam se da nije prevelika igra reči ako bih rekao da je EL HOYO 2 na kraju svega samo poslužio kao platforma za neko izbacivanje potencijalno zanimljivih ideja iz organizma, i to je to.

* 1/2 / * * * *

BROKE

John Stalberg je producirao BROKE svog redovnog saradnika Carlyle Eubanka i barem kao producent tom prilikom proširio je područje borbe.

BROKE je zanimljiv spoj old school no nonsense storytellinga sa terrymalickovskom estetizacijom i jednom nadahnutom glumom koju sprovode Wyatt Russell, Dennis Quaid i Tom Skerritt između ostalih.

Tri generacije mačo glumaca Eubank okuplja na jednom mestu i pravi studiju karaktera o relativno mladom ali već olupanom rodeo jahaču kome prolazi rok da se nekako udomi upisujući se u marince, telo mu postepeno otkazuje, a okolina više ne može da se nosi sa njegovom depresijom i prazninom koju oseća kada nije na konju.

Ovo je priča o tri generacije muškaraca na američkom Srednjem Zapadu koje je sve pregazilo i koji malo čemu imaju da se nadaju, a zbog svog mačističkog narcizma nisu u stanju da budu zadovoljni onim što imaju. 

Film je izuzetno uspelo estetizovan i glumljen, tako da struktura oslonjena na flešbekove uspeva da zaliči na nešto organsko iako u suštini nije i u manje veštoj izvedbi bi smetala. Carlyle Eubank zaslužuje posebne pohvale što mu film ne padne kada iz nemih deonica u kojima se lepi ljudi nalaze u lepim kadrovima borbe sa prirodom prebaci u dijaloške situacije. Naprotiv, sve to vrlo lepo funkcioniše.

Priča o rodeo jahaču koji se budi s oštećenjem mozga i vejavici i mora da se izbori za život a tokom tog transformativnog iskustva saznajemo kako je do toga došao, bila je formalno rizična zamisao, međutim, Eubank uspeva da izvuče arhetip iz stereotipa bilo da je on supstancijalni ili formali.

Otud, BROKE je film za ponos i nije slučajno da je među svojim producentima okupio takva imena kao što je Vince Vaughn.

U stara vremena ovo bi bio studio picture sa mladim Kurtom Russellom. Danas je to prevashodno kućni format sa njegovim sinom, ali ne mari. Kvalitet je tu.

* * * 1/2 / * * * *

EL ATAUD DE CRISTAL

Haritz Zubillaga, kog znamo kao Galderovog montažera, režirao je film EL ATAUD DE CRISTAL. Ovaj film koji je inače Galder Gaztelu-Urrutia producirao, bio je na svim bitnim žanrovskim festivalima ali i ponekom mejnstrim skupu, a teško je razumeti zašto.

Zubillagin film je jalovo estetizovani torture porn kom čak i u 76 minuta trajanja gledalac ne može da se prepusti bez gledanja na sat, a jedan od razloga za to je što se ni junakinji ni njenim mukama ne veruje.

Film je potpuno lišen kompaktnosti, što je zanimljivo ako imamo u vidu da je baš Haritz Zubillaga kao montažer bio praktično zadužen za kompaktnost veoma uspelih dela Galdera Gaztelu-Urrutie.

Pritom ima jedinstvo mesta, vremena i radnje, što ga ne čini domišljatim, pre bi se reklo početničkim ako imamo u vidu kako je sročen scenario.

Pokušaj da se sve snimi na glossy način doprinosi utisku da se ambijentu u kom se priča dešava nimalo ne veruje.

Sve u svemu, EL ATAUD CRISTAL je jedan neozbiljan film inače ozbiljnog profesionalca.

PLANETE B

Aude Lea Rapin je posle svog dosta bezveznog ali ipak uspešnog kanskog izdanja u nekom filmu sa dokumentarističkim vajbom i nekim psihološko-okultnim zanimanjem za prostor oko Srebrenice, za Veneciju prošle godine snimila suštinski žanrovski film.

PLANETE B je antiutopijska futuristička priča koja se dešava "za koji dan", gde u društvu korodiralom od raznih kriza, buntovnici bivaju zatvoreni u virtuelne zatvore u kojima se nad njima vrši "vrlo stvarna" tortura.

Film paralelno prati dve žene. Jedna je eko-teroristkinja koju igra Adele Exarchopoulos i ona završava u virtuelnom zatvoru a druga je izbeglica iz Iraka koju igra Souheila Yacoub i ona iz pozicije ilegalne migrantkinje čisti vojno postrojenje u kome slučajno dolazi do VR uređaja kojim ulazi u zatvor i u tome vidi dve mogućnosti, da pomogne zatočenima i da se izbavi iz Francuske tako što će otiči u Kanadu i napisati članak o tome.

U suštini, PLANETE B je zapravo jedna razrada priče o Guantanamu, samo uz upotrebu nove tehnologije, koja doduše na filmu nije baš nova, i do sada je mahom korišćena za neke varijacije na temu dobrovoljno zatočenosti u prijatnoj iluziji.

Inovacija u odnosu prema VRu i njegovoj deeply immersive SF verziji jeste u tome što je on ovde korišćen za represiju i torturu i kontrolori ne žele da zatočenici u tome uživaju već naprotiv da im kroz preoblikovanje stvarnosti zagorčaju život i nateraju ih na priznanje.

Aude Lea Rapin dolazi iz festivalskog realizma, i to je možda njen najinteresantniji doprinos izgledu filma. Kad je reč o žanrovskim scenama, o poterama, suspenseu i sl. ona je dosta konvencionalna. Ovde nema bioskopskog spektakla, ali ima tenzije koliko treba. I ta žanrovska dimenzija je konvencionalna i korektna.

Ali festivalski realizam doprinosi tome da u filmu ni u jednoj ravni nema glamura, da je svet budućnosti oronuo i istinski deluje kao propala verzije današnjeg koja će uslediti ubrzo. To filmu daje jednu određenu dozu sirovosti koja je dobrodošla.

Klatno očekivanja, pa i rediteljskog postupka ipak prelaze više na stranu upmarket žanrovskog filma, i u tom pogledu ovaj film se nadovezuje na mnoge pokušaje evropskih autora da spoje pulpy SF elemente sa političkim angažmanom, i na tom nivou je u redu.

Aude Lea Rapin ne pokušava da iznova smisli pravila žanrovskog filma, ali je dovoljno nepretenciozna da se iz cele stvari izvuče nepovređena sa vrlo solidnim filmom i predanim nastupom jedne zvezde u njemu.

* * * / * * * *

L'IDEAL

L'IDEAL je film u kom Frederick Beigbeder ponovo uzima Gasparda Prousta da ga igra njegov alter ego ali ovog puta to je Octave Parango kog je besmrtnim učinio Jean Dujardin u 99 FRANCS.

Kounen je majstor, šta da mu radimo, i njegova ekranizacija je nezaboravna, tako da ovaj film mora da se iznese i sa poređenjem u odnosu na prvi Beigbederov film ali i u odnosu na prvog Parangoa.

Naravno, u poređenju sa 99 FRANCS gubi, ali ko ne bi. No, gubi i u poređenju sa prvom Beigbederovom režijom.

Iako L'IDEAL nije film posle kog bi Beigbeder trebalo da prestane sa režijom, jer u njemu ima itekako šta da se vidi, i ima nekog suštinski dobrog prožimanja estetike Parangoovog imaginarija sa izgledom filma, film pada u nekoliko usljeno grotesknih dijaloških scena koje umnogome degradiraju ostatak koji je vizuelno ekspresivan, maštovit i solidno glumljen.

I u samom romanu bilo je groteske više nego inače i nažalost Beigbeder nije uspeo da je iskontroliše u realizaciji, i iako film nije dug, ima nekih dijaloških situacija koje je mogao da skrati, premda time bi otišao daleko ispod 90 minuta koliko sada traje.

No, film bi bio bolji i to ne bi bila prevelika žrtva.

Nije sasvim tačno reći da je L'IDEAL sat i po u kojih se krije odličan film od 80 minuta, ali svakako se krije bolji.

No, u njemu ipak ima šta da se vidi, i što je najzanimljivije, kao i u prvom, iza svega stoji jedna zapravo humanost i emocija. To nisu mala postignuća za nekoga ko primarno nije reditelj.

L'IDEAL je sophomore slump što karijera pisca koji gostuje na filmu teško može da preživi. Ali, nije ovaj sophomore slump bitno teži od nekih koje su imali reditelji.

* * / * * * *

DANS LA PEAU DE BLANCHE HOUELLEBECQ

Guillaume Niclaux je snimio svoj treći film u trilogiji o "otmici" Houellebecqa i njenim posledicama.

U novom filmu, pisac ide da promoviše svoju knjigu na svetkovini posvećenoj njemu na Antilima, i tamo sa dvojicom otmičara koji su mu u međuvremenu postali drugari upada u neke nove nevolje.

Michel Houellebecq se opet bespoštedno šali na svoj račun i ovde igra jednu blago dementnu, hipovigilnu verziju sebe koja u nekoj polusvesti luta kroz život koji vremenom postaje sve složeniji za njega.

Zaplet je jednostavan, u maniru braće Coen ali naravno bez onog intenziteta koji nosi američki film, i u tom jednom neobaveznom štimungu zapravo raznih peripetija ima i previše.

Houellebecq je strašno filmičan u toj svojoj depresiji i ruiniranosti i on čini film, ali Nicloux ništa oko njega ne uspeva da nadgradi dovoljno. I u suštini, posle nekakve high concept ideje da imamo film u kom se ono što je bila prozna intervencija u Houellebecqovim romanima ostvari u novoj formi a to je pojavljivanje njega kao ličnosti, imenom i prezimenom, glavom i bradom, sada imamo ulazak toga svega u neku čudnu dekadenciju.

DANS LA PEAU DE BLANCHE HOUELLEBECQ je i dalje film koji vredi videti zbog ovog pisca koji se u njemu iznova dokazuje kao performer, možda više nego kao glumac, a to je onda na kraju krajeva pitanje ukusa.

* * / * * * *

SENTIMENTALES

Tragom vesti da će Olivia Wilde rimejkovati film SENTIMENTALES Cesca Gaya, ubrzao sam njegov dolazak na dnevni red. 

Imajući u vidu koliko Olivia Wilde ima snažan rediteljski rukopis u vizuelnom pogledu, lako mi je da pretpostavim kako iz ovog filma ne planira da preuzme Cescovu estetiku koja je krajnje svedena, a opet znajući čudnjikav scenaristički rukopis koji gaji Rashida Jones koja ga je pisala, i koliko voli da unese fantazije, oniričkog i sl. naslućujem da će i osnovna premisa biti izmenjena.

Mada, ko zna.

SENTIMENTALES je u suštini pozorišni komad u kome četiri lika u praktično realnom vremenu, sa vrlo diskretnim malim elipsama i zanemarljivo malo paralelne radnje organizuju jednu nelagodnu posetu i tokom nje otvaraju masu svojih ličnih problema, ispitujući granice diskrecije, intime i prećutkivanja.

Reč je o komediji sa elementima psihološke melodrame o bračnim odnosima i tekst je pozorišni do tačke neprijatnosti, pa ide čak toliko daleko da unutar svoje dijegeze koketira sa teatralizmom.

U suštini, ideja filmovanog pozorišta postoji od samih početaka filma i ubrzo se ispostavila kao stranputica, međutim, od nje se nikada zapravo nije odustalo.

Naravno, jedno je kad se snimaju filmovi bazirani na pozorišnim dramama - ceo talas nemačkih migrantskih komedija u Holivudu koje je radio Lubitsch bio je baziran na pozorišnim komadima, većina velikih mjuzikala potiče sa scene, dakle nije problem toliko u tekstu kao izvorniku.

Stvar je pre svega u odnosu. Naime, problem je kada film od pozorišta nasledi jedinstvo radnje, i kada nije u stanju da se koristi svojom "bogom danom" mogućnošću elipse.

Nota bene, SENTIMENTALES je i kad je najzanimljiviji jedna ipak trashy španska sex komedija bazirana na verbalnosti i glumcima šmirolozima koji to dobro plasiraju, ALI njen problem je u svom onom paddingu i plumbingu koji se radi ne bi li naši likovi došli do poente.

Te konvencije kojima u polemičkom staromodnom teatru junaci dolaze do poente su nešto čega ne treba da bude u filmu, a ovde je toga i previše.

Film je mali, iako sam tekst ima suštinski naravno ambiciju da progovori o ljudskoj prirodi nije problematično pretenciozan i glumci su dobri.

Čak ga mogu videti kao franšizu slično onom italijanskom filmu koji se sada svuda rimejkuje.

Ali, u suštini to je sve jedno antifilmsko razmišljanje pa je i ovo film pre svega za one koji ne vole filmove ili o njima ne razmišljaju previše. Kako je Olivia Wilde kao autorka sve sem toga, očekujem i filmičniji rezultat.

* * / * * * *

HAVOC

Braćallax i Mehmet su s pravom postavili pitanje kada će institucije početi da rade svoj posao, i kada će Tonino Cripula da se izjasni o filmu HAVOC Garetha Evansa.

Ako imamo u vidu koji je moj generalni stav o Evansovom radu, u smislu da cenim njegov izuzetan doprinos bioskopskoj akciji kroz aktiviranje Ika Uwaisa i omogućavanje da malajsko ludilo Kima Stamboela i Tima Tjahjanta stigne na globalno tržište, ali da njegove filmove ne cenim naročito, i da mislim da je najbolji film tog usmerenja i dalje MILE 22 Petera Berga u kom je operacionalizovana Evansova akcija ali i uklopljena u inovativnu celinu, ni ovaj novi utisak neće biti bitno drugačiji.

HAVOC je jako dugo čekao na premijeru i priča se da se dosta petljalo oko filma ne bi li postao bolji, i u tom smislu završeno delo i pokazuje i ne pokazuje tragove nekih krupnih intervencija. Film je prebrz, ali ne mogu da procenim da li je silom tako nasečen pošto mi deluje da je tako i sniman i da mu taj tempo odgovara.

Štaviše, od teške CGI uvodne autombobilske potere sa policijskim kolima i šleperom punim veš mašina u kojima se transportuje droga, deluje da je Evans želeo da snimi film koji će nam neprekidno nametati kontrolu, i gde ćemo u svakom kadru imati jednu dozu artificijelnosti. Međutim, taman kada nam na krajnje neubedljivom početku nagovesti da će ovo biti nekakav FAST AND THE FURIOUS rip-off, u sledećoj deonici nam kaže da neće već da će to biti neki sub-ayerovski film o detektivu koji nema drage nema druga, a potom da će biti generički triler o korumpiranom gradonačelniku tipa BROKEN CITY, a da će onda ipak biti malajskog ludila i evansovskog akcionog gasa.

I na kraju, od svega ponešto, daje jedno veliko ništa koje umnogome zavisi od toga koliko trpite Toma Hardyja (ja vrlo slabo) i koliko volite Evansa (više ga cenim nego što ga volim).

Ko želi evansovsku akciju, ima je. Ali, koliko god to bizarno zvučalo, u zapadnom miljeu, u Americi konkretno, ona deluje neuverljivo. Naprosto, koncept amorfne rulje negativaca koji nam lakše prolazi na egzotičnim lokacijama, dosta teže prihvatam u Americi. Američki reditelji akcijaša se uostalom prepoznaju po tome koliko dobro vode sporednjake, henchmene i razne disposable assassine. Ovde je akcija iz domena "malajskog ludila" samo sa Amerikancima koji ne deluju ubedljivo u tom gasu i tom načinu borbe.

Evansovsko pražnjenje šaržera u glavu iz blizine i olupavanje čoveka od zid su neke univerzalne vrednosti, i ko je to došao da gleda, toga ima. Ali, ako se uopšte može unositi sumnja u takve civilizacijske tekovine, recimo da u američkom miljeu deluju manje "prirodno":

Setimo se, čak i u svom narativno najzrelijem delu, seriji GANGS OF LONDON, Evans ipak govori o bandama relativno egzotičnog etiniciteta.

Svi ovi nedostaci na stranu, HAVOC se ipak sigurno nalazi na teritoriji "what's there not to like". Na kraju krajeva to je generic cop movie sa dozom evansovske akcije i to obećanje ispunjava.

Međutim, teško je oteti se utisku da su svi umešani u ovo, a pre svega Hardy, na umu ipak imali nešto više.

* * / * * * *

NIGHT OF THE JUGGLER

1980. godine su izašla dva filma koja je Sidney J. Furie napustio kao reditelj. NIGHT OF THE JUGGLER je sva je prilika režirao više i odmenio ga je prevashodno televizijski reditelj Robert Butler, a JAZZ SINGER je režirao manje i zamenio ga je Richard Fleischer.

Na JUGGLERu je Furie napustio snimanje jer je James Brolin zadobio povredu na snimanju i ono je prekinuto i on se prosto otisnuo dalje, stekavši veoma možnog neprijatelja u tom procesu, tada ipak još uvek u usponu - Arnolda Kopelsona, kasnije veoma moćnog producenta. Drugačiji slučaj je bio na JAZZ SINGERu gde je Furie prepravljao scenario do tačke da se nije znalo šta se snima i šta se zbiva. I njega nije napustio nego je otpušten.

U svakom slučaju, NIGHT OF THE JUGGLER je ekranizacija romana Williama P. McGiverna, i Furie je ovde radio sa doajenom Victorom Kemperom za kamerom, tako da je svemu dao neophodnu vibrantnost jer McGivernov roman je predložak za film potere.

Dakle, JUGGLER je visceralna stvar - iako se u filmu vrlo malo bitnih stvari dešava noću, i ne dešava se sve u jednoj noći, pa je naslov malo misleading. U njemu psihopata koji želi da se osveti moćnom građevinskom magnatu greškom otima ćerku penzionisanog detektiva koji je napustio službu zbog korupcije koju nije tolerisao i ubrzo se sve pretvara u poteru jednog odmetnutog ex-pandura i psihopate koji je oteo dete i vodi je po njujorškim slumovima.

James Brolin je folksy ali i začudno urban kao bivši detektiv koji je sada kamiondžija, ali ne samo da nije izgubio osećaj lovca nego ga je i obogatio apsolutnom nebrigom za bilo kakve procedure.

Uvodna potera kada Brolinov lik pokušava da spreči otmicu je izvanredna, produkciono raskošna i vešto izvedena, uz maksimalno korišćenje njujorških lokacija.

U ovom filmu iz 1980. od te potere pa nadalje malu ali bitnu ulogu striptizete igra poznata porno glumica i aktivistkinja Sharon Mitchell koja je među prvima krenula da se pojavljuje u malim ulogama u mejsntrim filmovima, i koja nas je zadužila nekim od antologijskih porn spoofova osamdesetih među kojima bih izdvojio lični favorit EVERY WHICH WAY SHE CAN, u kom ima upečatljivu scenu sa šibedahom, a po samom naslovu ne treba potceniti ni LOAD WARRIOR koji je imao dva dela.

Film je u suštini baziran na dva osnovna lika i na gradu koji se raspada, i na sporednjacima koji mahom doprinose a ne smetaju. Uvodna potera diže letvicu visoko, i možda je film potom ni ne dostigne ali nikada zapravo ne padne ispod adekvatnog tonusa. Ovo je vrsta filma u kom se nižu set pieceovi i tempo se drži, i Furie odnosno Butler se u tome izvanredno snalaze.

JUGGLER nije veliki film, iako je imao siegelovsku priču i pokušaj friedkinovske izvedbe. Međutim, ni Siegela ni Friedkina na kraju priče nije osramotio. Pokazao je da Furie i Butler sigurno stoje na ramenima divova.

* * * / * * * *

A FRIDAY NIGHT DATE

I Spielberg je svoj DUEL inicijalno snimio kao televizijski film. U tom smislu, televizijski koren filma A FIRDAY NIGHT DATE koji je snimio Sidney J. Furie nije neko opravdanje. Međutim, u vreme kada ga je snimio, a to je 2000. godina ili 2001., zavisi od evidencije, ovakvi filmovi su baš zahvaljujuči Spielbergu postali staple A-produkcije.

Dakle, A FRIDAY NIGHT DATE je priča o devojci koju iz incidenta sa napadnim bivšim dečkom spase jedan momak i poveze je kući sa kampusa, da bi ubrzo na autoputu bili napadnuti od strane misterioznog kamioneta sa zatamnjenim staklima.

Devojku igra neobično sugestivno Danielle Brett koja nije napravila nikakvu karijeru i ubzro posle ovoga se njena gluma i okončava, a Casper Van Dien u ulozi njenog spasitelja je kao i uvek acquired taste, i ja nisam fan, ali on je u to vreme bio neki glumac i za svoje standarde je korektan.

Automobilske potere su urađene vrlo korektno i u njima ima neke energije. Nijedna nije antologijska ali su izvedene praktično i ima udaraca lima u lim, ako već nema udaraca lima u meso i u tom pogledu, Furie je u sredini sedme decenije uradio vrlo pristojan posao.

A FRIDAY NIGHT DATE nije film koji mi je proizveo u bilo kom trenutku neki istinski suspense, i razotkrivanje ko je taj ko ih juri mi je umnogome smanjilo utisak pretnje, što proistiće iz scenarija inače redovnog Furiejevog saigrača u ovom periodu.

No, uprkos solidnoj realizaciji, ipak ovde ne mogu reći da se osetio Furiejev stylish postupak. Ovde on ipak ne postiže efekat svojih najboljih dela, ali ovom televizijskom projektu daje dostojanstvenu izvedbu.

BELLE

LA MORT DE BELLE je roman Georgesa Simenona koji je ranije već dvaput ekranizovan u Francuskoj.

Treću ekranizaciju snimio je Benoit Jacquot sa priličnim star wattageom jer glavne uloge igraju Guillaume Canet i Charlotte Gainsbourg. Međutim, onda je Jacquot optužen za silovanje, pao je cancel a Canet se distancirao od filma, i na kraju je pao shelf.

U tom smislu, šta reći o BELLE? Pa svakako da nije reč o nekom remek-delu koje nadilazi toksičnost samog autora proisteklu iz ozbiljnih optužbi i njegove lakonske reakcije na njih. Istini za volju, nagledali smo se i gorih Chabrolova od ovoga, ali ovo je svakako jedan onako "sporedni" francuski film sa ekskluzivnim predloškom i "dobrim" glumcima.

Naprosto, Jacquot sve radi dosta ravno, bez neke dinamike. Kako se sumnja oko junaka steže, a Simenonov roman spada u njegove "tvrđe" romane i on ga nije smatrao svojim "zabavnim" delom, kao što su ona o Maigretu, gledalac ne oseća praktično ništa.

Jacquot u inače ambivalentnom kraju romana pravi jednu zanimljivu, ne nužno dobru, intervenciju, i to je eto tako zanimljivo za one koji su čitali, i daje efektan kraj, ali ukupno uzev, ovo je ipak prosto jedan manje-važan film, ne nužno toliko staromodan koliko prosto passe.

Otud mi se čini da Canet smatra da svojim virtue signallingom neće mnogo izgubiti.

* * / * * * *

THE DEPENDABLES

Igra reči u kojoj se Expendables rimovalo sa Dependables je bila veoma prisutna u vreme izlaska prvog EXPENDABLESa gde je naravno seniorski, da ne kažem gerijatrijski status glavnih glumaca pozivao na tu vrstu šale.

Ipak, 2014. snimljen je film THE DEPENDABLES kao cheapo knock off THE EXPENDABLESa u kom su skupljeni Louis Gossett Jr, Bo Svenson i Margot Kidder od poznatih matoraca, a mlado ime koje iznenađuje jeste vrlo solidan glumac Stephan James u ulozi Louovog unuka.

Film je režirao Sidney J. Furie, reditelj nekih jako stylish filmova šezdesetih koji je potom vremenom, korak po korak, postajao hack winnerovskog profila, samo bez Winnerovog samopoštovanja i poslovne veštine, da bi već tokom osamdeseth degradirao u ozbiljnog grindera i već koliko devedesetih krenuo sa grebanjem po dnu kace.

Furie je reditelj čija se bar dva filma iz šezdesetih mogu odmah staviti u muzej, pa samim tim čudi ta putanja, i ta cigla na gasu koja ga je vodila nizbrdo, no THE DEPENDABLES snima u svojoj već osamdesetprvoj godini (otprilike to su godine u kojima sada Martin Campbell i dalje intenzivno radi) i on je ovde susreo neke od svojih pouzdanih saradnika.

U izvesnom smislu, možemo reći da su Furiejevi najbolji filmovi bili knock offovi, NAKED RUNNER i IPCRESS FILE jesu bili svojevrsna reakcija na Bonda i le Carre, zar ne? Otud, situacija u kojoj on režira knock off EXPENDABLESa sa svojim stalnim saradnikom Lou Gossett Juniorom iz serijala IRON EAGLE koji je knock off TOP GUNa i Margot Kidder s kojom je radio Cannonovog SUPERMANa, dakle opet svojevrsni knock off, uopšte nije neprirodna.

Problem je u tome što THE DEPENDABLES zapravo ne nudi komentar ili odmak u odnosu na THE EXPENDABLES. Zapravo, nema tu nekog humora, neke parodije ili fore. Film je začuđujuće "ozbiljan" u tretiranju premise u kojoj grupa vojnih veterana odlazi u Avganistan da spase svoje unuke koje su Talibani zarobili a vojska ne ume da ih izvuče.

Naravno, budžet je skroman, lokacije do te mere ne liče na Avganistan da na neki način liče na Avganistan nekom uvrnutom logikom gde je sasvim moguće da Avganistan stvarno nije ono kako ga zamišljamo.

Dijalozi među junacima ponekad pokušavaju da budu duhoviti na nivou dosetke ali stiuacije su mahom vrlo ozbiljne i klišetizirane, i mahom je to sve bezveze, naročito jer nažalost, niko od okupljenih glumaca ne uspeva da donese nešto naročito efektno.

Možda je najveći problem filma zapravo akcija koja je vrlo rutinska i prosto ne kapitalizuje činjenicu da su na jednoj strani starci koji jedva stoje. Osim par detalja, u akcionim scenama nema ničega što bi uvelo tu starost junaka kao poseban kvalitet, da ne kažem stil u borbi.

Furie je međutim majstor B-filma. Iako je za ovaj slučaj etiketa B veliki kompliment, ovo ipak jeste neko dno kace savremene ponude, Furie uspeva, kao i svi najveći majstori exploitationa da u filmu u kom realno nema ničega očuva neki vibe onoga što bi bio smisao nekog produkta. Dakle, ovo je guys on a mission film, ali na lošim objektima i sa glumcima koji su ispod nivoa i nisu zanimljivi, međutim Furie uspeva da nas iznenađujuće dobro, barem u pogledu atmosfere zadrži u utisku da ipak gledamo neki film i da je raspad sistema manji nego što zaista jeste.

Margot Kidder je snimila ovo pred kraj života i, iskreno, možda nije trebalo da je vidimo u ovom stanju.

No, tu smo gde smo. Furie i naslov su ovde bili nešto čemu je teško odoleti.

* 1/2 / * * * *

O'DESSA

Geremy Jasper je u filmu O'DESSA uspeo da napravi jedan zanimljiv primerak rokenrol bajke, o postapokaliptičnom svetu u kom hrabra devojka, naslednica legendarnog trubadura lutalice polazi u svet i polako spoznaje da je njena životna misija da sruši manipulativnog moćnog despota koji je preko medijske imperije uspeo da potlači narod svog polisa.

U filmu se mnogo svira i peva, muzika je integralni deo izraza, ne samo u narativnom pogledu već i u ispoljavaju likova, i uprkos tome što O'DESSA ne samo da ne dobacuje recimo do SCOTT PILGRIMa, niti istini za volju, ima tu vrstu ambicije, ona ima svoj integritet.

O'DESSA na neki način više liči na STREETS OF FIRE, oba filma imaju antički tekst u svom temelju, s tim što je film Geremy Jaspera zapravo mnogo seriozniji, melodramatičniji i sa manje smisla za humor.

Naravno, ne može se ovakva stilizacija i priča sprovoditi bez određenog duha, i O'DESSA ga ima, ali ton je ipak vrlo ozbiljan, i uprkos jednoj folky ali i punky srdačnosti muzike, ovo nije mjuzikl koji podiže atmosferu. U suštini je ovo ipak jedna downbeat bajka, sa mračnim tonovima.

Film je jednim delom sniman u Zagrebu, i zanimljivo je da Jasper ne samo da ne prikriva da je film tu koristio lokacije već umnogome integriše zagrebačke natpise kao detalje svog postapokaliptičnog urbanog pakla u kom postoji izvesni istočnoevropski šmek.

O'DESSA je film koji ima puno kvalitetu, ali oni se naročito ističu kad se sagledaju u kontekstu. Kao neko ko inače jako teško izdvaja tekst od konteksta, možda u izvesnoj meri mogu i da ga precenim.

* * * / * * * *

FREAKY TALES

Dok sam gledao film FREAKY TALES, sve vreme sam imao snažnu potrebu da pustim THEY CLONED TYRONE, produckciju iste kmpanije MACRO koja očigledno voli da čačne malo rasna pitanja, i uspela je da postigne mnogo u ovim Woke vremenima, što nije samo po sebi greh jer je TYRONE - ako izuzmemo derivativnost u odnosu na Jordana Peelea - jedan izvanredan film.

Međutim, veliki je problem kada imamo u vidu da su FREAKY TALES režirali Anna Boden i Ryan Fleck, autori koji su me impresionirali svojim ranim filmom HALF NELSON, i kasnije bili solidni u MISSISIPPI GRINDu, da bi potom pali u režiranje za MCU, ali i to se moglo opravdati prostom činjenicom da su ostvarivali egzistenciju režirajući serije i da je takav posao nešto što može da ih obezbedi za ceo život.

Taj Marvel je bio loš film, u tome se nisu snašli, ali i dalje je to bilo nešto časno. FREAKY TALES je međutim nešto što bi u najboljem slučaju mogao biti njihov SOUTHLAND TALES, a u najgorem film koji će ih razotkriti kao osobe lišene ukusa.

I nažalost, što se mene tiče, ovo nije SOUTHLAND TALES.

FREAKY TALES čine četiri silom uvezane priče, koje mnogo veze nemaju jedna sa drugom i sveukupno su nezadovoljavajuće svaka za sebe a opet nemaju ni kumulativno dejstvo izuzev što Bodenica i Fleck guraju sve ka nekoj Grindhouse završnici.

Ovo nije omnibus, nije ni neka mozaična PULP FICTION struktura, ovo je jedno wokeističko pabirčenje.

Prva je priča o oklendskim pankerima, naravno maksimalo diverse ekipi koju uznemirava grupa skinheda i oni se organizuju da im pruže otpor. Skinhedi su ovde klasični 80s Nazi punks, film je i smešten u jednu noć 1987. godine, dakle ovo nisu skinhedi ubice iz filma Wingsa Hausera, već ulična ekipa koja se bije sa pankerima, i film je formatiran kao rokenrol bajka, samo bez prevelikog odmaka od istorijske stvarnosti, ali sa iskoracima u fantastiku i jedan krajnje mehaničan iskorak iz tipičnih tehnika narativnog filma. Rezultat je usiljen, nejasan, SCOTT PILGRIM za beskućnike koji ni približno ne dobacuje do rokenrol ili pank filma osamdesetih i njihove bajkovitosti.

Druga priča je to isto sa dve reperke koje idu na rap battle na nastupu Too Shorta, koji je prva istorijska ličnost fikcionalizovana u ovom filmu. To je na sličnoj liniji kao ova pankerska priča, samo manje ambiciozno i otud bolje.

Treća priča praktično odustaje od rokenrola, bajke, i unosi samo malo Pynchona u priču o uterivaču dugova kome na poslednjem zadatku, sin jedne od ranijih žrtava upuca trudnu ženu. Uterivača dugova igra Pedro Pascal, dakle ima jako puno neutemeljenog kurčenja u glumi.

Konačno, četvrta priča je nebuloza o crooked copu, rasisti, ocu jednog od skinheda iz prve priče, koji organizuje pljačke kuća igrača Golden State Warriorsa tokom četvrte utakmice plejofa protiv Lakersa 1987. Ova priča donosi fikcionalizovanu verziju Sleepy Floyda koji je ovde košarkaš kakvim ga znamo ali pored toga i New Age guru, a kada mu pljačkaši ubiju majku i devojku postaje i Grindhouse osvetnik sa katanama i kostimom i jednom ozbiljnom WTF momentu.

Faza u kojoj neko fikcionalizuje Sleepy Floyda je neka nebuloza koja je cool ljudima kojima je jako smešno da neko fikcionalizuje Sleepy Floyda. Ovo je onako do te mere niche budalaština da će svaki gledalac neumitno otići na Google da vidi, ZBOG ČEGA JE BAŠ OVAJ ČOVEK ODABRAN za ovaj tretman.

Ali, kada shvatite da je to sve bezveze, i tako kao "autorski" proizvoljno, ostaje vam u stvari pokušaj dvoje nekada respektabilnih autora da vam grčevito naprave neki kao "veći" film, neku svoju tarantinovsko-paulthomasandersonovsku-pynchonovsku diverziju u kojoj će eto publiku nagraditi i sa malo nasilja koje (ni)su naučili da snime u MCU.

Ovo je njihov pokušaj da se ne vrate "kući", da i dalje koketiraju sa fizionomijom nečega što je nekakav tobožnji bioskopski spektakl, ali da eto bude i "proživljeno", ali da eto bude i Woke.

Sad, da se razumemo, postoji masa Woke filmova koje veoma cenim, nisam toliki protivnik koliko bi se očekivalo, ali ovaj konkretni film je toliko agresivan, naivan i jednodimenzionalan u tome da je zaista nešto što ljudi lako mogu uzeti kao argument zašto Woke treba konačno ubiti.

Ben Mendelsohn kao negativac je već u njihovom MCU pokazao da je dostigao zamor, iako je Bodenicin i Fleckov stalni saradnik, i ovde je čak i vitalniji od tendencioznosti na kojoj je izgrađen njegov lik koncipiran na nivou đačke predstave.

Tehnička izvedba je korektna, ali sama inscenacije je ispodprosečna u svakom pogledu. Koncept da film ima neki VHS vajb nije izveden do kraja, estetika na kraju dana nije period-appropirate iako pokušava da bude. Sve to je polovično i nedovršeno.

Kao da je neko rezonovao slično meni kad je pogledao film, i uprkos izvesnom broju pozitivnih kritika sračunao da ovaj naslov ipak nije baš za ponos i diku.

* 1/2 / * * * *

NEIGHBORHOOD WATCH

NEIGHBORHOOD WATCH Duncana Skilesa, nije samo za lojaliste Jacka Quaida, već će biti veoma upečatljiv i najširoj publici koju zanima krimić u kom se sreću indie senzibilitet sa ozbiljnošću studio picturea iz, recimo, sedamdesetih.

Jeffrey Dean Morgan je u NEIGHBORHOOD WATCHu lako mogao da se ispostavi kao stand-in za neku kaloričniju zvezdu koja je u šerifovskim godinama, i logično je da zamisliti da bi ovo najpre bio zadatak za nekog Mela Gibsona ili Brucea Willisa koji bi na taj način ostvarili svoju bookend policijsko-detektivsku ulogu. Međutim, Morgan je sazreo do tačke kada funkcioniše ne samo kao televizijska zamena za bioskopske alfa-mužjake.

Ako je Jack Quaid koji igra junaka sa blagom formom šizofrenije i svedoči zločinu koji želi da istraži, iako je moguće da je sve bila halucinacije, osnovni glumački izraz ovog filma - Morgan u ulozi penzionisanog bezbednjaka iz univerzitetskog kampusa je njegov temelj.

Njih dvojica čine par neprilagođenih marginalaca u kom svako iz svojih razloga želi da se pokaže kao heroj, mladi duševni bolesnik jer ima traumu nekažnjenog porodičnog nasilja, a čuvar kampusa kako bi se dokazao kao punokrvni policajac odnosno čuvar zakona a ne neko ko se zbog posla maskira u uniformu koja jako liči na policijsku.

Na tom putu, naravno, njih dvojica prolaze transformaciju karaktera, svako na svoj način sazri i razvija razumevanje za ovog drugog.

Scenarista Sean Farley se opredeljuje za strategiju koja mudro krije negativce i ne vodi priču na dva koloseka već publika saznaje samo ono što junaci otkriju, tako da na kraju uspeva da plasira i sveže negativce koji uprkos tome što se bave možda i najdevijantnijim oblikom kriminaliteta imaju zapravo vrlo prozaičnu svakodnevicu.

NEIGHBORHOOD WATCH operiše sa nizom osetljivih elemenata i Duncan Skiles nema hrabrosti da sad sve ovo digne na nivo jedne simfonije suspensea i transžanrovskog izraza. Međutim, držeći sve u jednom low key ključu uspeva da izgradi jedan pre svega kompaktan film od sat i po u kom je našao pravi balans krimića i humora, da stvari učini svežim i nepotrošenim.

U izvesnom smislu, NEIGHBORHOOD WATCH toliko ima mere, da deluje pomalo neambiciozno, međutim zapravo je vrlo respektabilan u onome što postiže.

Isto tako, NEIGHBORHOOD WATCH u izvesnom pogledu deluje kao film koji je bio senzacija u Evropi i tek ga čeka holivudski rimejk. Uprkos tome što je kvintesencijalno američki, čak se u indie tradiciji dešava u Heartlandu, u sebi ima nešto što ga čini lako zamislivim i u Srbiji, i u Norveškoj.

NEIGHBORHOOD WATCH je film koji ima moderan senzibilitet, doprinosi izgradnji Jacka Quaida kao nove zvezde i potvrdi Morgana kao glumca nije isključivo zamenski star.

* * * / * * * *

HELL OF A SUMMER

HELL OF A SUMMER stajao je nedistribuiran skoro godinu i po ili dve. Posle debija na festivalima ušlo se u čekanje i na kraju ga je pustio prestižni distributer Neon.

Nažalost, rediteljski debi dečaka glumca Finna Wolfharda i Billy Bryka nije baš toliko hip kao što bi se očekivalo od Neona i od reputacije momka koji je krenuo iz upmarket žanrovskog sadržaja u svet. Film je zapravo veoma konvencionalna slasher komedija smeštena u letnjem kampu, koja se nažalost ne ističe smehom, a stravom još manje.

Strave zapravo gotovo da nema, i da je reč o hororu više kažem da bih ispratio deklarativnu nameru autora nego zato što ga u filmu zapravo ima, iako u nekim slasher situacijama želi kao da bude strašan.

Ukupno uzev, HELL OF A SUMMER na kraju pokušava da liči na neke genre bendere i u tom pokušaju da "liči" uspeva da se odmakne od toga da izgleda kao potpuno neuspelo hororkomedijsko đubre. Ali, u svojoj osnovi jeste upravo to.

KARUROSU

V.-Cinema je podvrsta japanskog žanrovskog filma namenjenog video tržištu koji se praktično razvijao uporedo sa američkim formatom straight to VHS filma.

U ovaj smer su se uključili i neki reditelji koji će kasnije postati važni kao Takashi Miike i neki koji su ranije nesmetano radilii za bioskop poput Teruo Ishiija,

Miiker je u V-Cinema miljeu postigao neke od svojih najznačajnijih uspeha i može se reći da ga je ulazak u bioskope posle možda i iskvario. V-Cinema je širok pojam ali inicijalno je nastao kao produkciona linija studija Toei.

Oni su proizveli KARUROSU, jakuza film o gangsteru brazilskog porekla Carlosu koji se bori sa nekim tradicionalnim japanskim familijama na pločnicima japanskih gradova.

Kazuhiro Kiuchi, koji se pored filma bavio i stripom, donosi jedan sveden i tvrd, no-nonsense postupak, ali u principu osim što je tvrd KARUROSU ne donosi ništa preterano vredno pažnje. Osim izvesnog film looka jer ovo još nije vreme velikog upliva elektronike i jednog generalnog tona da bi se na kraju sve ovo moglo izvrgnuti u nešto dobro, do kraja ne dobijamo ništa naročito.

* * / * * * *

PROJECT MOONBASE

Richard Talmadge, najpoznatiji kao akrobata i kaskader režirao je PROJECT MOONBASE, B-film iz davne 1953. koji je jedino značajan po tome što je jedan od scenarista Robert Heinlein.

U ovom filmu, Amerika pravi stanicu na Mesecu, a zli negativci (sva je prilika komunisti) žele da naprave diverziju.

Talmadge nije neki reditelj a film je snimljen u više nego skromnim uslovima čak i za ono što poznajemo kao B-film tog vremena.

Otud Heinlein i tema svemirskog istraživanja (izvedena mnogo više kao fikcija nego kao dokument faze dometa tog vremena)  ostaju jedini razlozi da zaista jedino i isključivo hardkor fanovi pogledaju ovu opskurnost.

Zanimljiv je detalj kada se na kraju žena kao Predsednica SAD, što je na liniji sa Heinleinovim pogledom na žene, kao što su neki monolozi o strateškom značaju stanice na liniji njegovog kasnijeg militarističkog poimanja stvari.

ASH

Da je ASH snimljen u uslovima rada neke kinematografije koja nema mnogo iskustva sa ovakvim stvarima, kao recimo EDERLEZI RISING, svakako da bih ga mnogo više cenio od ove situacije u kojoj je to ipak film sa dosta američkih elemenata, glumcima kao što su Eiza Gonzalez i Aaron Paul, rediteljem kakav je veoma aktuelni multipraktičar Flying Lotus.

Nisam našao pouzdane podatke o tome koliko je koštao film ali sam nailazio na neke prijave o veoma skromnom budžetu, od tipa pola miliona dolara, i ako je zaista tako, ekipa zaslužuje pohvale za snalažljivost

Naprosto, za ljude koji imaju mnogo više iskustva u izvođenju ovakvih stvari, ASH je oskudan i nemaštovit rad u kome nema šta da se vidi jer su ambicije Flying Lotusa, u ideji prilično očekivane, a u izvedbi vrlo skromne, ako uzmemo u okolnosti kontekst.

Ovo je malo MOON, malo ALIEN, malo ovo, malo ono, ali u suštini ništa tu nije urađeno sa ubeđenjem. Nažalost, čak i talentovani glumci kao Eiza i Aaron nisu odigrali sa ubeđenjem, tako da ni oni nisu doneli očekivani A-game.

Iko Uwais je posebna priča. On je meni veoma draga faca, ali ga nisam ubrojao u ove glumačke oslonce filma jer on deluje potpuno nakalemljeno, sa idejom da se nešto malo promuva i jednom pobije s nekim vanzemaljcem, u nekoj nižerazrednoj parafrazi svoj tipičnih tuča indonežanskim stilom.

Najgore od svega je to što kad se pobroji sve što ovaj film pokušava, plus glumci, čovek sebi kaže da bi se u najmanju ruku mogao dobro provesti. Ipak, Flying Lotus čak ni u tom konceptu "zbira sastojaka" nije uspeo.

ASH je letargičan, manje pretencizoan nego što izgleda, ali previše artificijelan u zamisli koja je prosto fejk i tu spasa nema.

* * / * * * *

NED

Abe Forsythe je u svojoj 21. godini snimio niskobudžetni film NED, urnebesnu komediju na granici no budgeta, ali sa dosta duha i veštine, sa kojom je uspeo da izađe u bioskope i bude zapamćen, pre nego što mu je gotovo petnaestak godina kasnije filmska karijera krenula punom parom.

Bitno je naglasiti da NED uprkos svom niskom budžetu i lokalnom problematikom koju obrađuje nije neki film značajnog reditelja koji je kasnije napravio karijeru a debi treba da zaboravi.

Naprotiv, NED je integralni deo Forsytheove poetike. Uprkos tome što je prirodno 15-20 godina kasnije postao još zreliji kao reditelj, ovo je potpuno kanonski film za sagledavanje njegog opusa.

Ned Kelly je autstralijski Robin Hood i jedan od temeljnih nacionalnih mitova. U vreme izlaska Abeovog filma bio je aktuealn onaj sa Heath Ledgerom, a on je nasuprot tom mejnstrimu snimio anarhičnu parodiju na mit o Nedu Kellyju, sa puno gross out humora, kulturalnih i žanrovskih komentara i što je najvažnije, dosta smeha.

Naslovnu ulogu, Abe igra sam, i ekipa kojom se okružio pokazuje sjajnu meru u svojoj šmirologiji, nudeći neke bravurozne komične kreacije.

Za film tako mladog reditelja, i neobuzdan pristup koji ga krasi, NED je začuđujuće konzistentan, i spada u red onih toksičnih primera veoma uspele niskobudžetne komedije koja potom stvara talas mahom nepodnošljivih imitacija.

Ako imamo u vidu da je NED diverzija dvadesetjednogodišnjeg klinca iz 2003. godine, veliki je podvig da ona zaslužuje da se o njoj nešto kaže i da može sa uspehom da se pogleda 2025.

Za Warner je desetak godina pre ovog filma Yahoo Serious snimio film RECKLESS KELLY, svoju parodiju na Neda. Taj film je bio skuplji, ambiciozniji, ali u krajnjem utisku što se mene tiče, ipak manje zanimljiv od Forsythea.

* * * / * * * *

MADS

Francuski horor veteran David Moreau režirao je film MADES  koji je, moram priznati, bio overhyped prethodne sezone i uprkos tome što hype u izvesnom smislu nije neosnovan, ne bih išao toliko daleko da kažem da je ovaj film mnogo više od nekog naslova koji treba da pogledaju ljubitelji i poznavaoci.

Moreau se opredelio da napravi film o nekom recimo izbijanju neke histerije, hiperagresivnog besa iliti zombi ponašanja, tako što će ga izvesti kao film iz jednog kadra, i tako što će glavni junak konzumirati narkotike pa neće znati da li je sve to što se dešava trip ili stvarnost.

Pođimo od ovog psihološkog elementa.

Meni ta dilema da li je nešto trip ili stvarnost ovde nije imala posebnu težinu jer ono što se dešava junaku je, za moj ukus, dosta nezgodno ako bi vam se desilo u stvarnosti, ali je nedovoljno zanimljivo za film.

Moreau je možda želeo da napravi baš takav film, da cela ta horor dimenzija dešavanja bude nešto što sad nije kinematografija, nešto veće od života i sl. već upravo to - stvar koja bi nam bila neprijatna kad bismo je zaista doživeli. Međutim, on nije postavio karaktere do kojih nam je dovoljno stalo niti dovoljno ubedljive situacije u kojima bi takve zgode bile dovoljno efektne.

Za likove u ovom filmu se nisam ni približno onoliko vezao koliko bi trebalo ako je ideja autora da ih ovoliko gledam i identifikujem se.

Kad je reč o toj postavci da je sve iz jednog kadra, nažalost, to je i danas svojevrsni izazov ali ni približno kao što je bio nekad, tako da mene posle CHILDREN OF MEN takve stvari ne impresioniraju naročito. Mislim, volim da vidim lepo izveden oner kao i svi ali u suštini ne raspamećujem se.

U ovom filmu je ideja da je sve iz jednog kadra pre svega generator monotonije jer sve pratimo u realnom vremenu i ima jako puno praznog hoda. Moreau pokušava da to stalno veže za neko kretanje, i da se stalno nešto zbiva u kadru ali dosta toga je prosto monotono i trošimo vreme na fizički prelazak junaka sa lokacije na lokaciju.

To se na sličan način radi i u festivalskom filmu, Iranci su nas svojevremeno satirali time, ali iskreno, ako nema bravure, više volim elipsu. Verovatno jedan od razloga zašto se ne vezujemo za likove jeste to što nam nisu dovoljno zanimljivi u ovolikom screentimeu i možda bismo svi zajedno bolje prošli da je pripovedanje bilo konvencionalnije.

U pogledu tehničke i izvedbe i ambicije, MADS zaslužuje * * *, nije ovo ništa epohalno ali je dobro. Međutim, čini mi se isto tako da bi neko kod kog nisu proradili rediteljski postupci, kao recimo ja, ovom filmu pre dao * *.

DECONSTRUCTING SARAH

DECONSTRUCTING SARAH je televizijski film koji je režirao Craig R. Baxley po scenariju koji potpisuje Lee Rose.

Craig R. Baxley je jedan od neznanih junaka akcionog filma kasnih osamdesetih i ranih devedesetih sa naslovima kao što su ACTION JACKSON, STONE COLD i DARK ANGEL.

Ipak, svoje mesto je mahom nalazio na televiziji, i češće je radio triler nego akciju za koju je u suštini specijalizovan kao nekadašnji kaskader.

DECONSTRUCTING SARAH je televizijski erotski triler gotovo evropskog senzibiliteta, dakle nešto što bi pre trebalo da režira De Palma ili Verhoeven nego Baxley, ali moram priznati da se on u svemu tome dosta dobro saznao.

Baxley nije majstor delikatnih poteza, a ova priča o ženi koja je preko dana ugledna marketing menadžerka a noću postaje raspusna žena po bećarskim barovima, čiji život posle misterioznog ubistva preuzima njena najbolja drugarica ne bi li utvrdila ko je počinilac, svakako nije za njega.

Međutim, Baxley je toliko no nonsense reditelj, i koliko god nije suptilan, isto tako nije ni glup, i nudi svoju konkretnu, visceralniju verziju priče. Potpuno je jasno da je on razumeo šta Lee Rose piše, a razume i koje stvari u tome on ne ume da uradi, a koje ume, i to što ume je dovoljno da se ovo spakuje u jedan propulzivan i natprosečno intrigantan televizijski whodunit.

DECONSTRUCTING SARAH na sličan način kao i SIRENS Johna Sacreta Younga stoji kao jedan od TV filmova devedesetih koji su imali kapaciteta da iskorače i u bioskope, kad je reč o samom predlošku.

Sa podelom koju predvode Rachel Ticotin i Sheila Kelley kao najbolja drugarica i naslovna junakinju čiju smrt ova istražuje i čiji život rekonstruiše, Baxley je imao dobar osnov, i dobro je koncipirao mušku podelu, bez zvezda i istaknutih pojedinaca kako bi iza solidnih ali no name glumaca sakrio tajnu ko je počinilac. U tom smislu, nije napravio čestu grešku da gledalac lako po tome ko je najbolji/ najpoznatiji glumac među osumnjičenima može da nasluti ko je ubica.

Konstrukcija whodunita je solidna, preokret je ubedljiv i logičan, sa određenom idejnom dimenzijom. Osumnjičeni se jasno definišu i među njima se na kraju nađe i ubica tako da efektnost razrešenja ostaje individualna, odnosno različitim gledaocima će se različiti osumnjičeni "sviđati" kao krivci.

U bioskopskom filmu bi naravno svi aspekti priče bili radikalnije realizovani, i tih ograničenja televizijskog filma ima. Međutim, Baxley se ovde ipak izuzetno dobro pokazao kao snalažljiv reditelj koji razume stvari kojima nije naklonjen i nalazi način da ih pristojno izvede.

WARDEN OF RED ROCK

WARDEN OF RED ROCK je Showtimeov televizijski film koji dolazi sa ozbiljnom reputacijom. Režirao ga je Stephen Gyllenhaal, ikona američkog nezavisnog filma i Jakeov tata, ali isto tako i šljaker koji je umeo da zasuče rukave kad treba a pisao ga je James Lee Barrett, čovek koji je napisao neke ozbiljne filmove među kojima je bilo i vesterna.

Barrettov scenario je u dramskim situacijama ozbiljan, ne priča se mnogo ali se mnogo kaže, kako valja i trebuje u vesternu. Međutim, kada film pređe u domen potere i obračuna, tu Gyllenhaal nije uspeo da ga bitnije nadgradi iako generalno, uprkos izvesnoj hipovigilnosti izvedbe, ima pristojnu fizionomiju.

James Caan igra dobrohotnog karijernog upravnika robijašnice, David Carradine njegovog bivšeg prijatelja iz banditskih dana koji dospeva na robiju kod njega a Rachel Ticotin je meksička udovica zlatnog srca čijeg je muža morao da pogubi.

Jasno je da će se upravnik zaljubiti i da će morati da ubije prijatelja koji odlučuje da beskrupulozno pobegne.

Dok je u dramskim scenama, Gyllenhaal solidan i ima osnov u predlošku, film se nažalost izduva kada krenu bekstvo i potera i tu začuđujuće fali ne samo vešte inscenacije već i drame u odnosima. Jedan od razloga za to je i odluka, da li u tekstu ili u izvedbi, da se odnos upravnika i bivšeg prijatelja ne produbi. on se postavi i jedini odnos koji se nadalje razvija je onaj sa udovicom i koji je valjano izveden.

Otud WARDEN OF RED ROCK je prevashodno za hardkor fanove vesterna, drugima nema mnogo šta da ponudi ali ako zalutaju, neće im ništa biti ako ga pogledaju.