FIGHT OR FLIGHT

FIGHT OR FLIGHT Jamesa Madigana koji je u suštini niskobudžetna verzija Leitchevog BULLET TRAINa samo smeštena na avion. Za film koji pretenduje da ima high concept, moram priznati neverovatno liči na nešto što sam već gledao.

Josh Hartnett je meni svojevremeno bio veoma perspektivna faca. I sad se na neki način izgleda malo i vraća, stariji, patiniraniji, ali nisam siguran da li i bolji od vremena kad je pre dve decenije bio u punoj snazi. Nažalost, tada svoju priliku nije iskoristio i prosto zaigrao je u određenom broju filmova koji nisu profunkcionisali.

Sada se čini da se to malo preokrenulo, i to me raduje. Međutim, u međuvremenu se desio Channing Tatum, uzeo veliki deo tog mladalačkog uspeha koji je verovatno trebalo da pripadne Hartnettu, a sada i elitnih projekata, i imam čudan osećaj da je od nekoga ko je bio go-to guy, Hartnett danas postao glumac koji dobija ostatke, i u pogledu ideja pa i produkciono.

U tom smislu, njegova predana uloga u ovom filmu, i želja da spoji nonšalanciju holivudske zvezde - što on nekako i jeste a opet baš i nije, sa intenzivnim borilačkim scenama, pokazuje visok entuzijazam, ali kao što nikuda ne vodi njega karijerno, ne vodi ni film.

Sve smo ovo već videli, i bolje, ali i značajnije po sve one koji su umešani.

FIGHT OR FLIGHT je u tom pogledu precenjen film koji je dobio veći hype nego što realno zaslužuje. Ali, isto tako je i korektan, sa dosta faca koje mi je drago da vidim.

* * / * * * *

Всё из-за мужиков

Всё из-за мужиков Viktora Bormotova je kazahstanska high concept komedija u kojoj tri tipa dospeju u Astanu u kojoj žive isključivo žene. Sve u početku izgleda kao ispunjenje sna ali, naravno, ubrzo se ispostavlja kako stvari nisu baš tako jednostavne i kako treba da paze šta žele.

Ekipa serije НИЧЕГО ЛИЧНОГО skupila se na ovom projektu i pripremila je nešto za bioskope. Nažalost, unutar ovog high concepta nisu uspeli da spakuju ništa suštinski sveže i osim dobrog raspoloženja glumačke podele u kojoj se nalazi i "univerzalni vojnik" Danijar Alšinov, zapravo nema šta naročito da ponudi.

Astana kao grad, izgleda atraktivno i ruski reditelj Bormotov je slika kao jednu metropolu u ekspanziji ali na makro-nivou scenografije nudi nedovoljno rešenja po kojima se ženski grad razlikuje od muškog. Kao što i na nivou priče, ne izlazi iz sitne lične zabune u neku širu sistemsku priču koja bi se mogla komično postaviti.

Ovo je lokalni proizvod, potrošnog karaktera.

* * / * * * *

L.A. BOUNTY

L.A. BOUNTY Wortha Keetera, jednog prekaljenog šljakera, stoji kao poluuspeo akcioni triler s kraja osamdesetih u kom Sybil Danning igra lovca na ucene, bivšu policajku koja ima svoje neraščišćene račune a Wings Hauser igra vođu bande s kojim račun mora da se naplati.

To je sve onako, kad se pročita opis i ko igra, odmah je jasno.

I Keeter u tom pogledu ne razočarava. Sybil Danning je mogla da pokaže malo više živosti kao bivša policajka koja je sada najbliže modernoj odmetnici što se može biti ali zato je stari šmirolog Wings Hauser tu da nadoknadi kao šef bande koji slika ženske portrete i aktove i usput naređuje šta da se radi i ko da se ukloni.

U tom pogledu, greške nema, i ima old school akcije sa kaskaderima, po garažama i magacinima, sa motornim vozilima i bez njih, junakinja nosi neki oversized Colt 45. sa produženom cevi koja izgleda apsurdno i nepraktično ali je u skladu sa erom.

Ukupno uzev, L.A. BOUNTY nije film koji pokazuje da je kritika onog vremena grešila ali isto tako ima dosta energije da reši nostalgičnu krizu.

* * / * * * *

KILLED BY MY DEBT

Joseph Bullman nalazi zanimljivu istinitu priču u slučaju mladića Jeromea Rogersa koji je oduzeo sebi život zbog kamata i izvršitelja koji su ga ganjali zbog neplaćene saobraćajne kazne za prekršaj koji je napravio kao kurir u dostavi hrane.

Bullman od toga pravi sistematičnu docu dramu u kojoj pokazuje kako je nastao dug koji je nesavladiv za čoveka zarobljenog u gig economyju gde se vrte vrlo male cifre i mogućnosti da ostane nešto mimo troškova su vrlo male.

U ovom slučaju, pritisak izvršitelja je bio toliki da je rezultirao samoubistvom.

Naravno, Bullman je reditelj sa agendom i nema sumnje da je potpuno jasno na kojoj strani su njegove simpatije. No, koliko god da je situacija složenija nego što je ovaj film prikazuje, fatalni ishod suočavanja jednog u osnovi poštenog pojedinca sa državom i administracijom ali i i privatnim sektorom koji preuzima deo državnih zadataka je vrlo surov. I oko toga nema dileme.

E sad, agenda na stranu, sam televizijski film je takođe malo jednodimenzionalan ali vešto postavljen i vredan pažnje za one koje zanimaju tehnike docu drame.

SLAGSKAMPEN

SLAGSKAMPEN ili INSIDE MAN kako mu je bio internacionalni naslov je špijunski krimić koji je po romanu poznatog švedskog književnika Harryja Kullmana ekranizovao britanski žanrovski specijalista Tom Clegg.

Clegg je osmislio priču sa Wiliiamom Aldridgeom po romanu a samu adaptaciju potpisuje ugledni Alan Plater koji nas je zadužio adaptacijomo Mulllinovog A VERY BRITISH COUP ali i mnogim drugim ostvarenjima, od kojih su samo u domenu krimića značajne stvari poput adaptacije Sherlocka Holmesa sa Jeremy Brettom ili pionirski triler o kompjuterašima THE CONSULTANT.

Produkciona ideja iza ovog filma bila je da se snimi švedski film koji će se plasirati globalno kao nešto na engleskom jeziku. U podelu je doveden Dennis Hopper ali on realno igra sporednu ulogu, tu je još i Hardy Kruger ali ostalo su sve manje poznati angloamerički glumci i Šveđani,

Film nije postigao ništa naročito jer nažalost nije bio preterano dobar. Naprosto, Platerova adaptacija romana nije znala ko su joj glavni likovi a onda je lutajući po tom pitanju uspela da se izgubi i kad je reč o tome šta je osnovna priča.

Na kraju, SLAGSKAMPEN ostaje film koji je istovremeno jednostavan ali i nepotrebno zamršen, naročito ako imamo u vidu koliko je banalan. Clegg sa snimateljem Jorgenom Perssonom uspeva da uhvati tu atmosferu Švedske, ali ovo je daleko od one visoke estetizacije koju su britanski reditelji doneli tom podneblju kad je punom snagom krenulo ekranizovanje Scandi Noira.

Skandinavski krimić ima bogatu tradiciju iako je sam Kullman poznatiji kao pisac raznih bildungs romana smeštenih na početak 20. veka nego po krimićima kojima se takođe usput bavio. U tom pogledu, ovo jeste ekranizacija švedskog romana kriminalističko-špijunske tematike ali ne i pisca koji je za nju specijalizovan.

* * / * * * *

OSCAR SHAW

R. Ellis Frazier je reditelj koji dobro kapira smer u kom bi trebalo da se kreću non-franchise DTV radovi Michael Jai Whitea. On ga usmerava na liniju skromnijeg budžeta i karakternog oslonca u estetici, i OSCAR SHAW koji potpisuje sa Jacobom Nesbittom u suštini radi sve kako treba, ali nažalost nema dovoljno dobru priču.

I to je šteta jer je postavka sa Michael Jai Whiteom kao nepravedno penzionisanim policajcem koji kreće da istražuje smrt svog bivšeg partnera, na jedan zdrav način low key. Međutim, scenarista Don Roof prosto ne uspeva da doda barem još jedan sloj koji bi popunio izvesnu prazninu koja zjapi.

To i poneko slabo mesto u podeli čini da ekipa koju je okupio White, a to su još i Isaiah Washington i Tyrese Gibson na kraju ne uspeva da pokrije sve, ali je bila jako blizu toga.

* * / * * * *

OS ENFORCADOS

Fernando Coimbra je, što se mene tiče, najzanimljivije rediteljsko ime koje je proizašlo iz inicijalne serije NARCOS. Doduše, on bi verovatno i bez globalnog uspeha te serije uspeo da se dokopa svetske slave jer je njegov debitantski igrani film O LOBO ATRAS DA PORTA bio neobična melodrama postavljena na kostur trilera koja je zasluživala pažnju. I zbilja, odmah je otišao u Holivud, počeo da radi serije i vrlo solidan combat movie SAND CASTLE koji je otišao pravo na Netflix, iako je u izrazu imao dosta toga bioskopskog.

U svom trećem igranom filmu, Fernando Coimbra se vraća u Brazil i u glavnoj ulozi je ponovo Leandra Leal koja od O LOBO ATRAS DA PORTA gde sam je zapazio nije imala tako uspešnih uloga. Ovde ponovo dobija jednu izvanredno izazovnu priliku pošto je Coimbrin film OS ENFORCADOS u stvari neo noir baziran na motivima iz najpoznatijih ali i manje cenjenih šekspirov(ski)h tekstova.

U mnogim likovima i situacijama.se lako mogu prepoznati elementi Hamleta, Magbeta, Tit Andronika, pa i Otela, i to ne samo kao likova iz izvornih tekstova već i njihove šire percepcije u kulturi.

U tom smislu, Leandra Leal igra svojevrsnu Lady Macbeth u priči o bračnom paru gde je muž nesuđeni naslednik kriminalne imperije ali sveden na računovođu kriminalnog klana od kada mu je stric ubio oca i napravio da izgleda kao samoubistvo, a supruga dokona žena bogataša kojom manipuliše njena majka vračara hobistkinja.

Kada joj majka prorekne da bi se moglo ostvariti nešto veliko u poslovnom smislu, supruga podstakne muža da ubiju strica i preuzmu ono što mu pripada ali ni ne slute da će ih to uvesti u nesagledive probleme, i da će biti krvi do kolena a iskušenja još i više.

Ovo je film o građanskom krilu gangsterskog sveta, onima koji se bave vlasništvima i pranjem novca i legalizovanjem prihoda stečenog kroz kriminal. Otud, i nasilje kome pribegavaju junaci nije uobičajeno, ni za gangsterski film, niti je deo njihove svakodnevice i samim tim je mučnije, i crnohumornije.

Kombinujući gangsterski film, šekspirovske zaplete i likova iz tragedija sa junacima kojima ni kriminal ni nasilje nisu baš svakodnevica, Coimbra proizvodi jedan specifičan crnohumorni efekat. Rezultat je film koji ima prepoznatljive žanrovske slojeve i elemente koje znamo već vekovima ali spojene na način koji je svež, ili bar retko viđan u brazilskom građanskom miljeu.

Coimbra naravno iz Holivuda donosi mnogo toga što nije znao u svom inače već vizuelno snažnom debiju O LOBO ATRAS DA PORTA tako da film jako dobro izgleda, oslonjen na duge kadrove sa dinamičnim mizanscenom i visoku estetizaciju. Poseban okvir izraza koji je zaslužio, a koliko vidim po kritikama i dobio, pažnju jeste zvuk, za koji je bio zadužen i naš Branko Neškov koji odavno radi u Portugaliji.

Ovo je u pogledu zvučne slike Coimbrin najekspresivniji film.

U vizuelnom pogledu, Coimbra pokušava da se drži klasike, i u to ulaže vidni napor, ipak se NOTORIOUS Alfreda Hitchocka ne dešava slučajno baš u Riju, najpoznatijem brazilskom gradu. U izvesnom smislu evocira uspomenu na slične zahvate koje je pravio Chan Wook Park, ali sa drugom vrstom vibrantnosti. U svakom slučaju, ovde Coimbra pravi iskorak u neke sfere kojima se nije bavio na taj način.

Kao neko kome skoro nijedan film nije dovoljno brz, svakako bih podržao intenzivnije izlaganje, ali ovakav ritam ima svoj integritet i funkcioniše na nivou celine.

U izvesnom smislu, OS ENFORCADOS proširuje područje borbe i menja percepciju onoga što očekujemo i od Coimbre i od pojma brazilskog krimića, i u tom spoju crpljenja Barda i Hitcha iz prošlosti u vihoru raznih trilerskih uzora iz sadašnjosti, nudi nešto sveže i dobro.

Moj intimni utisak je zbog tempa verovatno * * * ali sve manje od * * * 1/2 je nepošteno za ovaj film.

* * * 1/2 / * * * *

THE DEVIL'S TEARDROP

Po romanu Jeffery Deavera koji je imao sreće sa ekranizacijama, više nego što su one imale kvaliteta, 2010. godine snimljen je televizijski film THE DEVIL'S TEARDROP.

Režirala ga je Norma Bailey, po adaptaciji britanskog ali i HBO veterana Rona Hutchinsona. 

Nažalost ovaj televizijski film je po svemu beznačajan pa i po Hutchinsonovom doprinosu koji ne zaslužuje prelaznu ocenu.

Glavni glumci Tom Everett Scott i Natasaha Henstridge su delovali raspoloženo da naprave nešto više ali materijal im to prosto nije omogućio.

THE LEFT BEHIND

U televizijskom filmu THE LEFT BEHIND Joseph Bullman pokušava da predstavi naturalistički putanju junaka od materijalnog beznađa i gubitka krova nad glavom do učešća u ekstremističkom napadu na muslimansku halal kasapnicu.

Bullman ovde postavlja priču krajnje jednostavno. Mladić koji živi sa sestrom, zetom i njegovim detetom a čiji je otac već beskućnik, dolazi u situaciju da u novom prinudnom smeštaju za njega nema mesta. Ubeđen da za druge ima a za njega nema ništa, razvija fiksaciju na lokalne muslimane za koje mu se čini da dobijaju pomoć preko reda i sa prijateljima besposličarima organizuje napad na halal kasapnicu.

Film je ne upliće previše u pitanje regrutacije i propagande koja parazitira na ovoj vrsti nezadovoljstva, tako da film - iako prikazuje jednu spontanu i uverljivu situaciju - ipak ne uspeva da izbegne dozu melodramskog ekscesa, čime samim tim gubi i tu naturalističku dimenziju.

Uprkos svemu, ovo je angažovani film, urađen energično i sa punim uverenjem kojim nadoknađuje svoje nedostatke.

ДАСТУР

Kuanjiš Beisek snimio je nekonvencionalnu kazahstansku horor dramediju ДАСТУР koja na jedan unikatan način prepliće nekoliko žanrova i žanrovskih hibrida.

Film se otvara kao jedna ironična slika života u unutrašnjosti gde je u centru velika varoška proslava, a glavni protagonisti su sin seoskog bogataša i najveći siledžija u kraju i prelepa devojka sa talentom za muziranje na tradicionalnom žičanom instrumentu.

Kada je on u pijanoj noći posle slavlja siluje, film izlazi iz estetike modernizovanog "češkog" filma i relativno glatko preraste o socijalnu melodramu u kojoj seoski uglednici predlože da se stvar ne rešava policijom već brakom silovatelja i žrtve. Njeni roditelji su protiv toga ali shvataju da to zapravo jeste najsperspektivnije rešenje.

Ideja je mučna i bolna nevesti dočim je mladoženja takođe doživljava kao nešto besmisleno i smešno. Međutim, kada krenu da žive zajedno, niz dijaboličnih događaja kreće da potresa porodicu, i sve to na kraju prerasta u punokrvni horor, posednuća, unakaženu stoku i opštu havariju.

Beisek prilično neprimetno klizi iz žanra i žanra i ovu priču vrlo uspešno zaokružuje. Međutim, kada bismo na kraju morali da sumiramo šta smo gledali, teško bismo došli do definicije za koga je ovaj film, odnosno ko mu je ciljna grupa.

Bio je blokbaster u Kazahstanu, sada izlazi nastavak, i čini mi se da su tamo ljudi razumeli šta su gledali, ipak uprkos ciklusu nastupa na festivalima, mislim da je ovo van Kazahstana jedan jasan i razumljiv film koji ostaje pre svega festivalski curio.

To naravno ne znači da ga ljudi zainteresovani za horor, žanr i žanrolike stvari neće prihvatiti.

* * * / * * * *

PARTYGATE

PARTYGATE Josepha Bullmana je televizijski igrani film britanskog dokumentariste koji je prešao u okvire igrane izvedbe istinitih priča. Po postupku, ovaj televizijski film se graniči s briljantnim i iskreno, ono što ga kvari jeste Bullmanova pretpostavka da je publika previše glupa i da ne može da shvati razmere licemerja u Downing Streetu 10.

Priča je manje-više poznata. Dok je Britanija bila u lockdownu, narod umirao od Covida a svako ko je pravio neko okupljanje bio drakonski kažnjavan, Boris Johnson je u Downing Streetu napravio nekoliko žurki za ljude iz svoje administracije na kojima su oni pili, zezali se, puštali muziku, đuskali i nisu se socijalno distancirali ni po jednom propisu, čak ni po onim koji su kasnije važili u ugostiteljskim objektima.

Bullman igrane delove koncipira uzimajući najbolje delove probijanja četvrtog zida kod reditelja sa sličnim ambicijama kao što je Adam McKay, samo na jedan decentniji način, i od života u Downing Streetu pravi finu workplace komediju ili bar dramediju.

Kada to ne bi presecao, nepovezanim slučajevima smrti od kovida ili ispovestima ljudi koji su u isto vreme kažnjavani zbog žurki, i da je samo sve to ostavio za kraj i natpise u kojima će i inače izneti sve te podatke, ovo bi bilo gotovo nepogrešivo.

Ovako ti testimonijali razbijaju izuzetnu dijegezu u kojoj je inače jako dobro kombinovao igranu rekonstrukciju, humor, probijanje četvrtog zida i integraciju dokumentarnih materijala koji su sjajno izabrani.

MILITIA

U televizijskom filmu MILITIA snage su udružili Jim Wynorski i Fred Olen Ray, dva veterana exploitationa sa dna kace i 2000. snimili priču o agentima ATF koje igraju Dean Cain i Jennifer Beals i njihovom ubacivanju u ekstremno desnu organizaciju na čijem je čelu harizmatični vođa kog igra Stacy Keach.

Zanimljivo je da je Stacy Keach igrao ovakvog lika u filmu AMERICAN HISTORY X i da je po rečima Tony Kayea, taj lik bio donekle inspirisan Tomom Metzgerom, jednim od vodećih američkih neonacista tog vremena. Međutim, u filmu MILITIA, Keach zapravo svoju moć bazira na veoma slušanoj radio emisiji što je upravo bila Metzgerova dobitna kombinacija, on je čelnu poziciju među neonacistima izgradio kroz pravljenje njihovih najpopularnijih medija.

Ovde Keach doduše nije toliko nacista koliko je survivalist sa idejama da se sve vrati na početne postavke inicijalnog tumačenja ustava, a da bi to postigao želi da proizvede haos u zemlji koji će izazvati represiju sistema kao preduslov za narodnu pobunu.

Film je postavljen efikasno, uz obilnu upotrebu kupljenog footagea iz drugih filmova kojima se dodaje utisak budžeta i na kraju se dobija zanimljiv rezultat. Ovo je jeftin televizijski odnosno DTV proizvod, koji ipak ima glavu i rep, ima barem tri ako ne i četiri harizmatična glumca koji su spali na to i koji prosto funkcioniše na jednom elementarnom nivou malog ekrana te 2000. godine.

Iz današnje vizure, naravno, ovo je minorna stvar namenjena prevashodno onima koje zanima jedan od prikaza političkog ekstremizma u SAD na filmu i televiziji.

HOSTAGES

Iskreno, ne verujem da bih pogledao film HOSTAGES, da u njemu glavnu ulogu ne igra komičarka Charlotte Ritchie koja je nastupila u barem dve serije koje izuzetno volim.

Isto tako, verujem da ne bih puno propustio da ga nisam pogledao.

HOSTAGES je jedan od onih filmova u kojima reditelji i scenaristi pokušavaju da reše jednačinu snimanja filma sa više likova na jednom mestu u toku jedne situacije. I Jim Owen u tome uspeva, utoliko da ovaj film može da se izdrži. Ali, ni humor koji gađa ni tenziju ne uspeva da proizvede, tako da na kraju svi šavovi njegove produkciono-estetske zamisli počinju da se vide.

* 1/2 / * * * *

THE RAT SKULL

Ron Hutchinson je stara britanska prevashodno televizijska kuka, a u epohi saradnje BBC i HBO, čovek koji je jako mnogo doprineo pre svega estetici HBO televizijskog filma po istinitom događaju.

THE RAT SKULL je ekranizacija Hutchinsonove pozorišne drame koja je postigla veliki uspeh i Gwyn Edwards zapravo televizijski adaptira ne samo dramu već i najvažniju predstavu.

Ovo je polemička drama o IRA, policiji, RUC, zločinu, moralu, torturi itd. i zanimljiva je,mada za moj ukus, čak i okviru televizijske adaptacije pozorišta, prilično raspričana.

Ima u ovoj ekranizaciji uglednih faca kao što su Brian Cox i Gary Oldman, pre nego što će postati važni. Zbog njih dvojice prevashodno, ova ekranizacija možda zanima širu publiku i danas. Mimo toga ovo je više za ljubitelje priča o problematici u nemirnoj britanskoj pokrajini.

STONE CREEK KILLER

Robert Enriquez je navodno za deset dana snimio triler STONE CREEK KILLER, i ako je to istina, svaka mu čast, film izgleda vrlo pristojno za tako kratko snimanje.

Clayne Crawford ovde u glavnoj ulozi preuzima ulogu Wingsa Hausera novog vremena, jer je Wingsov sin Cole za sad ipak nešto drugo. I Clayne je ovde zbilja nosilac svega i u jednoj solidnoj podeli relativno talentovanih anonimusa, donosi evidentan star-wattage u liku lokalnog šerifa alkosa koji mora da pronađe dve nestale devojke uz pomoć lokalne vidovnjakinje koja pomaže policijama u tom kraju.

Enriquez sve izlaže u sporom tempu, što je i logično kako bi izvukao minutažu iz manjeg broja lokacija ali film je u tom pogledu relativno korektan jer u toj sporosti on nalazi neki kvalitet.

Zaplet je takođe relativno zanimljiv.

Međutim, u pojedinim objektima i sa pojedinim epizodistma, počinje da smeta o-ruk koncepcija cele produkcije i da pokazuje kako se ipak nije sve vreme održao profesionalni tonus. Razrešenje priče ne pomaže u stvaranju dobrog utiska o filmu, naročito jer se zbog budžeta nije moglo učiniti baroknijim ili bar eksplozivnijima.

U tom pogledu, STONE CREEK KILLER nije loš showcase za Enriqueza ali ipak nije film koji je dovoljno zaokružen kako bi prevazišao limite produkcije. Amerikanci su najveći umetnici skupog i najveži umetnici niskobudžetnog filma. I to se ovde vidi. Ipak, jako jeftini filmovi, snimani onoliko dugo koliko se snima epizoda televizijske serije su retki.

Ovde niz sitnica prosto kreće da se gomila u jedan utisak da sporadično gledamo nešto nedoraslo za širu distribuciju i to žulja, iako je veći deo svega dosta korektan.

* * / * * * *

THE RAINBOW WARRIOR

Britanski filmski i televizijski veteran Michael Tuchner snimio je istinitu priču o potapanju broda Rainbow Warrior po scenariju koji potpisuju Martin Copeland i Scott Busby. Sećam se 1993. kad je ovaj film izašao kako ga je Sky gromoglasno najavljivao i zbilja reč je o solidnom televizijskom filmu koji uspeva da dosta jasno prikaže kako su stvari tekle oko pripreme napada DGSE na inače mirnom Novom Zelandu, gde nema terorizma i o toku istrage koja je usledila.

Sam Neill igra inspektora koji je ozbiljno shvatio celu stvar i izgurao je do kraja uprkos političkim neizvesnostima a Jon Voight igra eko-aktivistu koji nije dao da popusti tonus u društvu sve dok se priča nije raščistila.

Tuchner sve režira jednostavno, ekspresivno, u najboljoj engleskoj tradiciji. Nema nikakvih bravura ili nametljivih rešenja, ali sve je jasno i zarobljena je atmosfera, kako mesta tako i emocije koja je zavladala kad se sve ovo desilo.

Agenti DGSE prikazani su kao u suštini tihi, neupečatljivi ali pod pritiskom odgovornosti i kolebljivi. Jasno je da se nisu ni oni spremili na mogućnost da će biti žrtava i da će se potonuće broda pretvoriti u potragu za ubicom i samim tim nešto opasnije, kao i da jedna zapadna zemlja može da se ispostavi tako negostoljubivom za tajne akcije druge zapadne službe.

U suštini, zanimljivo je da Greenpeace nije osnovna protagonistička organizacija već pre svega policija, i da je unutar eko-aktivizma prikazan niz podela od kojih se neke baziraju i na sumnjama za saradnju s DGSE (danas se zna da su bile opravdane). U tom pogledu, ono što je DGSE uradila nije moralo da se dodatno ističe kao loše kroz glorifikaciju aktivista, a njihov neuspeli cover up ih je dodatno podvukao kao bezlične i samim tim antipatične birokrate sile.

AUF BEFEHL ERSCHOSSEN

Reiner Wolffhardt režirao je televizijski film AUF BEFEHL ERSCHOSSEN iz 1972. godine o Braći Sass, čuvenim vajmarskim lopovima koji su vukli za nos tadašnje vlesti i stekli solidan imetak obijajući trezore banaka kao pioniri pljački izvedenih sa prokopavanjem tunela i progorevanjem sefova. Posle nekoliko nesmotrenih akcija tokom skrivanja u Danskoj bivaju izručeni nazad u Nemačku, ali tada to više nije Vajmar nego Rajh i Himmler se nezavisno od presude suda potrudio da budu pogubljeni 1940.

Jurgen Prochnow igra jednog od braće Sass i on svemu daje star-wattage. Za fotografiju je zadužen velemajstor Jost Vacano, i iako ovde još uvek nema onih njegovih raskošnih pokreta kamere i dubine kadra, televizijski film je ponudio vrlo visceralnu crno-belu fotografiju iako ovo nije film velike pljačke već više priča o ljudima koji su živela u dva društva koja se raspadaju, svako na svoj način.

HOSTAGE

Sam Neill igra egzekutora u službi Njegog visočanstva u filmu HOSTAGE. Televizijski specijalista Robert Young je režirao po romanu Ted Allbeuryja koji je adaptirao primarno televizijski veteran Arthur Hopcraft, koji nas je zadužio nekim starim, dobrim adaptacijama le Carrea.

Nažalost, Ted Allbeury ima dve ekranizacije, jedna je Muclahyjev BLUE ICE, i može se reći da nijedna nije naročito dobra. Ipak, Mulcahy je snimio jasan film koji se kreće od početka prema kraju, dok je Youngov prilično konfuzan, i ima ambiciju da istovremeno bude sofisticiran špijunac ali i melodrama sa erotskim nabojem i u tome nažalost ne uspeva.

Sam Neill, James Fox, Talisa Soto, sve su to pouzdani kadrovi. Naročito Neill, čija pretenzija da igra Bonda, u najmanju ruku ostvarena u serija REILLY, ACE OF SPIES, nikada sasvim nije bila bez osnova. A znamo da se i Talisa tu zapljunula. Međutim, u ovom filmu oni su deo zanimljivog ali zamršenog zapleta i pre svega mutnog toka priče.

Šteta, Young je imao repromaterijal za mnogo bolji film, pre svega među glumcima gde i manje uloge igraju asovi poput Art Malika, a lokacije su dobre i fotografija stručna.

* * / * * * *

THE FEAR INSIDE

David Birke je pre nego što je krenuo da piše za Verhoevena imao karijeru u američkom televizijskom i B-filmu. Po priči Alana Jay Glueckmana napisao je scenario za film THE FEAR INSIDE u kom možemo prepoznati neke elemente koji bi se mogli nadovezati na ono što je pružio na vrhuncu svoje karijere a svakako i u poznom novom trijumfu Verohoevena primarno sa filmom ELLE, naravno ali tu je i BENEDETTA koju voim.

THE FEAR INSIDE je režirao Leon Ichaso, kubanski kadar koji je emigrirao u Ameriku i karijeri počeo u njujorškom nezavisnom filmu ali i u Mannovim televizijskim produkcijama kao što su MIAMI VICE i CRIME STORY i spada u red brojnih home invasion trilera sa početka devedesetih koji su imali puno uspeha na svim formatima pa i kao blokbasteri.

U tom kontekstu, priča o ilustratorki koja pati od agorafobije i igra je Christine Lahti a u kući je pod opsadom drže psihopate koje igraju Dylan McDermott i Jennifer Rubin ima potencijala, a Birke u sve to ubacuje jednu opipljivu erotsku dimenziju koja u pojedinim detaljima postaje natprosečno kinky za standarde ovog podžanra premda - vrlo indikativno - ne iskoračuje u sferu tada takođe aktuelnog erotskog trilera kojim je vladao, ko drugi nego Paul Verohoeven.

Ichaso prepoznaje Birkeove dodatke ali ih režira mlako, a ne uspeva da kontroliše energiju koju u sve pre svih unosi Jennifer Rubin, usled čega negativci ispadaju pomalo karikaturalno iako ne bi smeli da budu takvi.

Kada je Lahti na drugoj strani, jasno je da ovde imamo delo određene klase, i Ichaso to nominalno i prati ali suštinski ipak, sve ovo je moglo da bude mnogo snažnije na svim nivoima. Potentna glumačka podela je mogla pružiti mnogo više.

Zanimljivo je da izdanje Maltina izašlo pre izlaska ELLE, prepoznaje da je Birkeov scenario zanimljiv (čak ni ne pominje Glueckmana), otud je možda još tada nastao kontakt ovog pisca i Verhoevena jer su se žanrovski dodirivali. U protivnom teško je objasniti zaista takav preokret u klasi kakav je doživeo Birkeov opus.

Maltin je cenio ovaj film bioskopskim kriterijumima iako je premijeru imao na televiziji. Ja ću se takođe držati tog principa iako bih mu kao TV filmu svakako dao višu ocenu i imao drugačiji kriterijum.

* * 1/2 / * * * *

AMERICAN TRAITOR: THE TRIAL OF AXIS SALLY

Meadow Williams je imala puno pokušaja da postane glumica ali je definitivno krenula stabilnijem putem kada joj je preminuo ostareli muž, vlasnik imperije suplemenata, i ostavio joj 800 miliona dolara. Tada je mogla da postane producentkinja i finansijerka svoje karijere.

Michael Polish je s druge strane krenuo kao indie reditelj, u jednom trenutku uzleteo i do major filma, ali se onda vratio u onu neuralgičnu sferu produkcija koje po svetu jure poreske olakšice i podsticaje.

Tako je film AMERICAN TRAITOR: THE TRIAL OF AXIS SALLY sniman u Portoriku, od para koje je donela Meadow, a tu su i stari mešetari Emmett, Furla i nezamenjivi Bobby Ranghelov.

Gde su ove njuške, tu je i Al Pacino, raspoložen da odtezgari pošteno, pa onda Thomas Kretschmann deluje kao ipak manji tezgaroš od njega.

Ovaj film je adaptacija knjige koju kao scenarista uz reditelja i Darryla Hicksa potpisuje jedan od njenih autora upadljivo zanimljivog imena Vance Owen.

Ne znam kakav je bio Vance Owenov plan, ali Meadow Williams je for better or worse uspela da ovo nekako izgura do nivoa nečega što može da se pogleda u popodnevnim satima na televiziji. Tema Axis Sally je kompleksna a ovde se autori bave malo faktima, malo nepotvrđenim pretpostavkama (kao što je teza da je Goebbels povremeno silovao iako istoričari smatraju da on nikada lično nije sreo Mildred Gillars) i na kraju svakako da ne dobijamo superskrupuloznu ekranizaciju njenog slučaja.

Isto tako, film svakako pomera klatno istorije na drugu stranu. U svoje vreme, iako je ono bilo patrijarhalnije i smatralo se da su žene manje emancipovane nego danas, i da se manje pitaju, Mildred nije baš dobila velika popust na bazi odbrane da su nju na sve to ako ne naterali a ono svakako naveli muškarci u njenom životu. Jedan od načina da se njena slabost kao žene kompenzuje od strane tužilaca bilo je insistiranje na njenoj reputaciji bludnice, za koju je bilo osnova.

U ovom modernijem gledanju na stvari, Mildred Gillars je prikazana kao znatno uslovljenija muškarcima, ali isto tako prikazano je i da se nije mnogo branila. Njen advokat Al Pacino ima "završnu reč", i proceduralno ali i filmski, i on je u suštini energično brani.

U tom pogledu, kad se podvuče crta, reklo bi se da ovaj film nudi jednu benigniju sliku i govori o jednoj avanturiskinji koja se uplela sa grupom mangupa koji su sticajem okolnosti najveći zločinski u istoriji civilizacije.

Realizacija je pojednostavljena, budžet je iskorišćen efikasno ali bez neke domišljatosti, i pored površne obrade teme i sama inscenacija gura ovo na teritoriju stare televizije, na kojoj su svoje mesto imali razni biopicovi.

Ovim filmom nije ni približno ispričana priča o Axis Sally, naročito jer u savremenom medijskom okviru ovakve stvari ponovo postaju aktuelne.

Meadow Williams je izabrala dobru temu i solidnu ekipu da se sa njom nametne. Čini mi se da ona svakako glumački nije dorasla zadatku, i da joj generalno gluma nije prava odluka, ali sam film pa i njeno učešće u njemu ne izazivaju smeh.

* 1/2 / * * * *

THE VAGABOND KING

U završnoj petoljetki svoje karijere, u periodu kad je ušao u fazu akrimoničnog razlaza sa Warnerom, Michael Curtiz snimio je film THE VAGABOND KING, mjuzikl o sukobima na francuskom dvoru.

Ako izuzmemo harizmatičnu Kathryn Grayson u glavnoj ulozi, koja čak i kad nije u punoj energiji, pleni, ostatak filma je krajnje skroman, i idejno i izvedbeno, daleko ispod nivoa koji bi se očekivao od velikog klasika.

Ovo je bio poslednji bioskopski film za Kathryn Grayson i ona se nadalje pojavljivala samo na televiziji.

* 1/2 / * * * *

YOUNG AT HEART

Izvorni Sinatrin YOUNG AT HEART je film Gordona Douglasa iz 1954. godine. 

Douglas je jedan od reditelja sa kojima je Sinatra najviše radio, i to u raznim žanrovima. Opet pa i sam Douglas je radio u raznim žanrovima, i uprkos tome što ga možda najbolje poznajemo po vesternima i krimićima, imao je i nekoliko upečatljivih muzičkih filmova.

YOUNG AT HEART nije najbolji Douglasov muzički film, ali je i dalje to film veoma visokog nivoa.

Reč je o rimejku filma FOUR DAUGHTERS u kom Doris Day igra jednu od tri sestre iz muzičke porodice, sve su zrele za udaju, a kada se u njihovoj kući pojavi šarmantni kompozitor kog igra Gig Young, sve se zaljube u njega, ali on izabere ovu koju igra Doris. I sve se kreće prema njihovom spokojnom braku, kada on krajem prvog čina u priču uvede svog aranžera kog igra Frank Sinatra i koji je sve sem umirujući veseli lik.

Chairman zaista kad se pojavi prebacuje film u višu brzinu, i njegov talentovani, depresivni junak čini da film dobije jedan novi sloj i da sve dobije jednu novu boju, te nas ne čudi kada se junakinja predomisli i uda za njega, svesno birajući život pun teškoća umesto veselijeg i lakšeg.

Gordon Douglas ovde ima dosta zadataka u kontrolisanju tona, naročito jer Frankov lik u sve unosi jednu novu dubinu koju niko drugi od likova nema. U rediteljskom pogledu, ovaj film je donekle atipičan za Douglasa jer nije tako utegnut u formalnom smislu, relaksiraniji i verujem da bi se od njega očekivalo da je intenzivniji. Međutim, Doris Day ovde pravi jednu kombinaciju onoga po čemu je znamo iz pillow talk filmova sa nešto ozbiljnijom melodramom, a Frank je s druge strane zaista ovde sebe nametnuo kao ozbiljnog karakternog igrača.

Kraj filma je hepiend za koji ja mislim da je postavljen ambivalentno, odnosno da se može eventualno čitati i kao fantazija glavne junakinje koja se nije ostvarila jer iako dijegeza to načelno ne sugeriše ima nekih montažnih rešenja koja mi nude i tu mogućnost.

Neke od pesama iz ovog filma postale su hitovi svoga vremena.

* * * / * * * *

AFFAIR IN HAVANA

Laslo Benedek je režirao jedan od poslednjih filmova snimljenih na Batistinoj Kubi, i to u saradnji sa tamošnjim producentima. 

AFFAIR IN HAVANA je noirish melodrama koja u sebi nosi tenziju noira i mehaničnost pojedinih odnosa, iako je zapravo to pre svega priča o ljubavnom trouglu između džez pijaniste (kog igra John Cassavetes(, trophy žene (koju igra Sara Shane) i njenog nezadovoljnog, hendikepiranog muža (Raymond Burr) koji joj nudi ili da ostane s njim do smrti i nasledi sve ili razvod ali da ne dobije ništa.

I manje-više, to je situacija u kojoj se likovi nalaze, a veliki melodramski obrti dolaze spolja, ne sasvim neočekivano, ali ne ni naročito zadovoljavajuće.

John Cassavetes je talentovan čovek i igra u drugačijem registru od Burra koji je prosto druga vrsta glumca, ali Sara Shane se ispostavlja kao dobra spona. Ova tri glumca dobro prodaju osnovnu situaciju međutim kako priča ne razvija dinamiku u bilo kom pogledu tako i njihova igra ostaje u tom leru.

Benedek je čovek koji je stekao određeni status pre svega po filmu THE WILD ONE, u kome je Marlon Brando bio prvi značajan bajker u istoriji filma. Međutim, on je prekaljeni profi koji je mene recimo kupio Sinatrinim mjuziklom KISSING BANDIT, a kada reditelj u opusu ima film koji mu je signature a ima i neke koje ljudi vole više nego taj, može da kaže da je imao rašta režirati.

Ipak, Benedek u filmu AFFAIR IN HAVANA ne prelazi B-okvir i ne uspeva da nadometi produkciono-pripovedačku nerazvijenost ovog projekta.

* 1/2 / * * * *

YOUNG AT HEART

YOUNG AT HEART iz 1995. godine sam pogledao iz dva razloga.

Ovo je bila poslednja uloga Chairmana na ekranu. I režirao ga je stari Cormanov učenik Allan Arkush.

U ovom samom televizijskom filmu, Sinatra ima whimsical cameo i igra samog sebe na samom kraju film. A Arkush ne donosi onu energiju i anarhičnost koja je krasila njegove rane radove i druženje sa Joe Danteom već jednu krajnje pitomu, televizijsku melodramu u kojoj Olympia Dukakis igra italijansku udovicu starog kova iz Hobokena.

Na soundtracku se čuje Chairmanova pesma, njegova ćerka je producirala, smešteno je u njegov zavičaj, ali realno sem istog naslova kao jedan od njegovih kanonskih filmova, ovo sve nema neke suštinske veze s njim.

SISU: ROAD TO REVENGE

U novom filmu Jalmarija Helnandera manje je izražen element fantastike. Ovog puta glavni junak ubija Sovjete, što je za Fince dosta realnije od suprotstavljanja nacistima.

Dok je u prvom filmu bio predstavljen kao finski man of few words, što znači man of few words iz naroda koji najmanje govori i najmanje menja izraz lica u jedinici vremena, ovdeje to dovedeno do još radikalnije konsekvence. Ovde zaista govori ispod minimuma i to je namera, a isto važi i za negativce.

U pogledu odnosa između heroja i negativca ovde je on prisutniji jer Stephen Lang igra Sovjeta koji je ubio porodicu glavnog junaka. U tom pogledu drugi film je stvari bolje postavio od prvog.

Isto tako, SISU: ROAD TO REVENGE ima svest o tome da je nastavak i paradoksalno, koliko ima bolji duel glavnog junaka sa negativcem, toliko je sve ostalo u podrazumevanju i pored tog osnovnog sukoba jedino što imamo je akcija i gasiranje u svakom pogledu.

Dakle, ovo je opet delimično bazirano na tarantinovskom postupku, u podeli na poglavlja i postavci koja uzima exploitation i dovodi ga do paroksizma.

Još od najzdravijih indie dana Sama Raimija nismo videli ovako cartoonish akciju. Možda je Roberto Rodriguez zamišljao ovakve stvari ali ovo sad uzima Texa Averyja ne samo kao uzor i referencu već i kao direktan cilj.

Ovde ima scena kojih se Kojot i Ptica Trkačica ne bi posramili, naravno sve to kanalisano kroz exploitation, ne samo američki već naročito Italo.

Koliko god oba SISU filma za razliku od prva dva Helanderova rada manjkaju u toj karakternoj razmeni i hemiji jer kod njega osnov nikada nisu bili sukobi već zajedništvo, toliko je sve ovo showcase iz kog veoma logično proističe njegov angažman na prequelu Ramba.

Ne samo da je Rambo iz drugog dela referenca za lik Jorme Tommile, nego ova vrsta domišljate DIY akcije u kojoj se junak koristi oružjem, sekundarnim sirovinama, prirodom i društvom, nešto po čemu pre svega pamtimo Cosmatosovog Ramba kao (oprosti, Kotcheffe) ipak osnovnu iteraciju tog junaka.

Noah Centineo kao mladi Sly, ipak neće dobiti mladog Cosmatosa kao reditelja. Jalmari Helander je drugačija zverka, prilagođena vremeniu, mnogo pre bih ga posmatrao kao Edgara Wrighta koji se igra jakog grindhousea posle dva mnogo mejnstrimastija pokušaja.

SISU je u oba izdanja jedna cartoonish postavka pre svega, i iznad svega. U drugom delu, Helander oseća da može da zaobiđe formalnosti i ode u krtinu. Zato, ne mogu zameriti onima koji smatraju da od nekog trenutka ovo više nije film u klasičnom smislu nego cirkus. Verovatno su u pravu. Međutim, živimo u vremenu kada je to možda i više film od onoga što klasično poimamo da zaslužuje taj naziv.

U odnosu na prvi film, novi SISU je još manje "dramsko zbitije" ali je u dramskoj okosnici osnovnog sukoba zapravo jači. Istovremeno gubeći neke adute prvog filma dobija neke koji su u ovome izostali.

Ne verujem da će ovaj film privući ikoga ko nije gledao prvi film. Ali, za one koje jesu, verujem da neće biti razočarani.

* * * / * * * *

SHERLOCK HOLMES AND THE VOICE OF TERROR

U filmu SHERLOCK HOLMES AND THE VOICE OF TERROR iz 1942. godine , čuveni detektiv je još uvek živ i aktivan u periodu Drugog svetskog rata, i rešava slučaj ozloglašenog berlinskog propagandiste koji u emisiji na engleskom najavljuje diverzije koje će se desiti u Britaniji neposredno pre nego što ih petokolonaši i Nemci sprovedu.

U ovom filmu iz 1942. godine, uhvaćena je psihoza koju je Lord Haw-Haw uspevao da stvori i kažu da je posle rata britanska javnost bila razočarana kad je konstatovano ko su ljudi koji su se krili iza tog imena.

Dakle, ovde je propaganda prikazana kao nešto što je u dijaboličnoj sprezi sa dešavanjima na terenu i Holmes na osnovu toga i rešava slučaj.

Priča Arthura Conana Doylea HIS LAST BOW je modernizovana za potrebe ovog B-filma od nekih 65 minuta trajanja, a Rawlins ju je realizovao energično i sa veštinom tako da se B-duh produkcije ne javlja kao prepreka.

Rathbone kao Holmes i Nigel Bruce su uigrani kao Holmes i Watson premda ovde Watson nema izraziti protagonizam.

Odnos prema Holmesu u Drugom svetskom ratu je kao što znamo kompleksan jer su i nacisti gajili fascinaciju njime i ekranizovali ga, a smatra se da je među poslednjim filmovima koje je Hitler gledao bio baš jedan o ovom liku.

Ovde je Holmes iskorišćen u propagandne svrhe, da se istovremeno pojača psihoza i strahovanje od uticaja propagande, da se ona naglasi kao nešto vrlo opasno i direktno vezano za ratna dejstva, i to je uspešno sprovedeno u jednom malom ali efikasno iskorišćenom formatu.

* * * / * * * *

NOW YOU SEE ME NOW YOU DON'T

NOW YOU SEE ME NOW YOU DON'T je u pogledu imena reditelja i scenarista koji su umešani možda i najjači deo u ovom serijalu.

Nažalost, Ruben Fleischer i scenaristički duo iz ZOMBIELANDa koji čine Paul Wernick i Rhett Reese nisu doneli ono što bih očekivao od njih. 

Fleischer je prekaljeni profesionalac čiji opus meni izuzev filma GANGSTER SQUAD nije previše ubedljiv, pa u tom pogledu mogu reći da ja više "znam" da on može da pruži dosta nego što je to zaista i uradio - odnosno u većini slučajeva nije. Međutim, u dobrim primerima svog rada, uspevao je da napravi nešto visokoestetizovano. No, ovog puta rekao bih da je u ono štimu u kom je bio kad je s Marky Markom i Tomom Hollandom snimao UNCHARTED koji je bio baš upečatljiv po tome koliko je prazno i neubedljivo izgledao, za Rubenove standarde.

U NOW YOU SEE ME NOW YOU DON'T nažalost, Ruben snima team up film koji je očigledno koncipiran tako da se "relativno brzo snime ljudi", i onda to sve izgleda neubedljivo i televizijski, čak i onda kad pokušava da bude maštovito. Za razliku od drugog dela gde je postojao grčeviti pokušaj da se dosegne prvi film, koji nije uspeo ali je bio respektabilan sav trud, rekao bih da ovde nema ni toga. Film je sav u proizvoljnosti, a iz tog anything goes aspekta nažalost ne proističe spektakl koji bi to nekako opravdao.

Wernick i Reese su pisali scenario za Bayov film 6 UNDERGROUND, i kada sam ga gledao bilo je potpuno jasno da je to film koji referiše na NOW YOU SEE ME. U tom pogledu čini mi se da su oni pravi ljudi na pravom mestu kad je reč o ovom threequelu. Konačno, odluka dvojice scenarista sa takvom reputacijom da se upuste u threequel tuđeg serijala mnogo govori o tome da je njima ovo nešto što ipak koliko-toliko vole. Na scenariju su potpisani još i Michael Lesslie ispred njih i Seth-Grahame Smith iza. No, četiri pisca scenarija uz još jednog autora priče, nisu napravili film koji ima išta upadljivo dobro. Niti je jak kao celina, niti ima senzacionalan zaplet, niti unutar scena vrca od duhovitosti.

Ova vrsta high concept filma često nastaje uporedo sa izborom lokacija i smišljanjem kaskaderskih tački, pa samim tim scenaristi ponekad ne mogu da imaju punu kontrolu nad celinom. Međutim, mikro nivo bi samo sa Wernickom i Reeseom trebalo da puca od kvaliteta i humora. Ali, nije tako.

Ovaj film je mlak, i naprosto sad kad su tu svi iz ekipe, iz Jesse Eisenberg i Woody Harrelson i Isla Fisher i Lizzy Caplan i Dave Franco plus Justice Smith i još par mladih glumaca, teško je da to bude slabo. Lang grab je preveliki. Naročito jer je Rosamund Pike naročito samouverena kao južnoafrička negativka, i osećamo kako se nije namirila u svom jedinom Bond-nastupu. Ipak, priča i akcija u kojoj ovi ljudi učesvuju ne dobacuje do njihovog potencijala, premda ne može se osporiti da su na ekranu svi delovali raspoloženo da daju sve od sebe. No, niko im to nije tražio.

Posle prvog filma koji je prijatno iznenadio, i drugog koji je grčevito želeo da ga isprati po tonusu ali nije, dolazi treći film u kom imamo elitnu ekipu, i ispred i iza kamere, ali u ishodu imamo jednu komociju da ne kažem lenjost uz kakvu se ne pravi ovaj tip blokbastera.

Na papiru, ova imena bi garantovala uspeh. Wernick i Reese su koliko iste sezone imali film EENIE MEANIE, kao producenti, a koji je doktorat u domenu filma "velike pljačke" u odnosu na ovo. Ako gledamo imena, ovde nema slabog mesta, međutim, dešavanja na ekranu to nisu ispratila.

* * / * * * *

PASSPORT TO DESTINY

Legendarni Leo McCarey imao je manje poznatog brata Raya koji je takođe bio reditelj.

Ray McCarey snimio je za RKO jedan izvanredan B-film pod naslovom PASSPORT TO DESTINY u kome naivna služavka, ubeđena da ima amajliju pokojnog muža koja je štiti od zla, odlazi u Berlin da ubije Hitlera, u čemu umalo uspeva.

Ovo je komični triler koji traje malo preko sat vremena a u glavnoj ulozi je Elsa Lanchaster koju sam voleo u Wilderovom WITNESS FOR THE PROSECUTION i ovde je ona ništa manje briljantna kao naivna ali domišljata služavka koja praveći se da je gluvonema uspeva da se infiltrira u sam vrh Rajha i da postane čistačica raznih kancelarija pa i Firerove.

Na tom putu sreće poštenog Nemca, ratnog heroja koji je ustao protiv Hitlera, britanskog izdajnika koji se obraća na radiju i zovu ga Lord Haw, što je direktan prikaz čuvenog Lorda Haw-Hawa, ozloglašenog glasa koji se sa nacističkog radija obraćao Englezima i za kog se misli da je zapravo legenda iza koje stoji više ljudi, od kojih su barem dva pogubljena za izdaju kasnije.

Film je jednostavan, dinamičan, duhovit i izvlači maksimum iz Else Lanchester koja je okosnica filma. Iako silom prilika i same forme, vezan za nekoliko objekata, izgleda dinamičnije i raskošnije od mnogih produkcija ovog tipa.

Treba imati na umu da je ovo film o ratu koji stoji dan-danas, i posebno je zanimljiv zbog akcenta koji je stavljen na Lorda Haw-Hawa kao dijaboličnu ličnost čiji je uticaj na britanski auditorijum svakako prevazilazio njegovu realnu ulogu. Međutim, čak i da vas taj detalj ne zanima, svejedno PASSPORT TO DESTINY je izvanredan mali film.

* * * 1/2 / * * * *

TRUTH AND TREASON

Angel Studios je posle solidnog rezultata sa ambicioznim filmom BONHOEFFER koji je naišao na prilične kontroverze, izašavši u najvećoj histeriji liberala zbog izbora Trumpa, na kraju morao da bude ispraćen i disclaimerom ekipe koja je dokazivala da ovim naslovom ne daje nikakve čudne ideje gledaocima sa desnice, kojima se obraća program ove kuće.

Sam film se ispostavio kao benignije delo nego što su ga predstavljali.

TRUTH AND TREASON nije naišao ni na kakve kontroverze. On postoji u dve varijante, kao film i kao mini serija od četiri epizode. Ja sam gledao film i ne znam da li je nešto od ovoga o čemu sad govorim razrađeno u seriji.

No, film je film, i bavimo se njime.

Dakle, ovo je slično kao BOHNOEFFER, biografska priča o religioznom čoveku koji se opire Hitleru. Čini mi se da je Angel Studios u tome prepoznao neki podžanr, da li iskreno ili kako bi se profilisao u odnosu na deo ekstremne desnice koja je zauzela drugačiji stav ili nema stav o Hitleru. Ipak, obrni-okreni BONHOEFFER je bio ozbiljnija produkcija, režirao ga je Todd Komarnicki koji ima iskustva i imao je nekih poznativh glumaca da mu daju težinu. Ovaj film deluje kao jedan bitno jednostavniji follow up sa britanskom ekipom koja snima u baltičkim zemljama.

Helmuth Huebener je dosta jasniji slučaj od Bonhoeffera kod kog je predmet kontroverze bilo to kako religiozan čovek, sveštenik, uzima oružje protiv Hitlera. Ovde imamo slučaj momka koji je religiozan ali nije sveštenik koji je prepoznao da je Hitler jedna štetna pojava i krenuo da širi letke protiv njega, usput radeći kao pripadnk Hitler Jugenda u administraciji.

Slično Bonhoefferu kog je u Toddovom filmu formirao boravak u Americi, ovde imamo glavnog junaka Mormona, dakle pripadnika jedne američke denominacije, koja je u Nemačkoj bila tretirana kao sekta kod Hitlera a pre toga u 19. veku i početkom 20. sve do kraja Velikog rata bila zabranjena.

Dakle, Helmuth Huebener je heroj mormonske crkve, i tu je ključ kako je on zainteresovao Angel Studios koji su inače kuća koja naginje ovoj denominaciji.

No, mormoni u nacističkoj Nemačkoj su kontroverzna tema. Film tu nešto prikazuje, nešto ne. Prikazuje kako su sveštenici pozivali vernike da se pokore vlasti, pa ako je to Firer onda je to Firer. Isto tako, prikazuje da je njen član učesnik Hitler Jugenda ali ne i da su deo svojih omladinskih aktivnosti u jednom trenutku bili primorani da preliju u HJ. Ne prikazuje da su nacisti i mormoni delili interesovsanje za fizičku kulturu, sport i eugeniku. I konačno, ne prikazuje da je Helmuth bio ekskomuniciran iz crkve kada je osuđen, pa tek posle vraćen i slavljen kao mučenik.

Sasvim je moguće da je sve ovo prikazano u seriji jer ne mogu da kažem da su sve kontroverze prećutane. Štaviše, scene mormonskih propovedi u kojima se vernicima objašnjava da smanje doživljaj oko opiranja vlasti deluju nimalo laskavo za ovu crkvu. No, u filmu nekih stvari nema.

Ključni problem u tom verskom aspektu jeste to što ovde ne vidimo da je Helmutha versko nadahnuće uvelo u otpor Hitleru. U ovom filmu on deluje kao mladić koji iako je socijalizovan po standardima Rajha prosto vidi da je to sve bezveze i opire se, a samo sticajem okolnosti je mormon.

Inicijalni otpor kod njega zapravo kreće kada mu je drug koji je delom Jevrejin odveden u logor, i u tom pogledu, film je atipičan za Angel Studios jer zapravo ne ističe u punoj meri versku motivaciju junaka.

Matt Whitaker snima film dosta ravno i bez neke dinamike. Upoznaje nas sa likom pripadnika policije koji juri neprijatelje države, brutalnog operativca ali i nežnog porodičnog čoveka koji posle stradanja porodice u bombardovanju postaje "mekši" pa ipak nedovoljno da Helmutha i njegovu družinu ne istera na čistac.

Međutim, ni Helmuth koji ide pravolinijski i bez mnogo dilema ka svojoj herojskoj smrti, tako ni policajac sa složenijom putanjom ne stvara dinamiku.

Otud, film je možda prećutao ponešto, a ponešto i hrabro rekao spram svojih finansijera, ali ono što nije dobro sproveo je osnovna priča.

Naprosto, TRUTH AND TREASON je ravan film koji me je jedino podsetio da iznova pogledam SWING KIDS i malo ga se podsetim.

* * / * * * *

GANG BOYS

GANG BOYS koji je imao još nekoliko alternativnih naslova kao što je SKINS ili SKIN GANG izašao je između ROMPER STOMPERa i AMERICAN HISTORY X koji predstavljaju svojevrsne vrhunce ili bar standard kad je reč o prikazivanju skinheda na filmu.

GANG BOYS naravno nije bitan film o ovoj temi i dotiče je se u suštini sporedno, mada ne onoliko bez ambicija koliko bi se očekivalo.

Wings Hauser je u Srbiji shvaćen kao desni reditelj ali on je u suštini više bio neko koga zanimaju exploitation priče o junacima koji su svojeglavi usamljenici. U ovom film koji je režirao i izneo kao glavni glumac, on igra policajca alkoholičara koji se iz Meksika vraća porodici u Los Anđeles jer mu je banda skinheda koja teroriše narod oko Hollywood Boulevarda prebila sina homoseksualca.

Odlazi da se osveti i ne uspeva jer je naravno nesposobna pijandura. A onda sa svojom ženom koju igra Hauserova tadašnja partnerka Linda Blair, popravlja odnose, prestaje da pije i prihvata sina sa njegovom seksualnom orijentacijom.

Na kraju, odlazi sa celokupnim komšilukom da isprebijaju bandu skinheda.

I praktično, to je to što se tiče akcije, dakle, ovo nije ni blizu očekivanog DEATH WISH derivata u kom Hauser čisti ulicu od bandi. Zapravo, on ovde najviše vremena provodi dolazeći sebi i potom mobilišući komšiluk da putem dizanja kuke i motike počisti bandu.

Ono što najbolje ilustruje ovaj film je činjenica da traje oko 86 minuta a od toga dva-dva i po minuta imamo softkor montažu u kojoj Hauser vodi ljubav sa Lindom Blair kad se "tata i mama" pomire.

Što nas dovodi do onoga što je u filmu na jedan začudan način zanimljivo, i što čini Hauseove filmove generalno uvek zanimljvim za gledanje (iako ja zapravo nisam baš prava adresa za njegov rad koliko bi se očekivalo).

Dakle, njegovi filmovi čak i kada nisu dobri (a uglavnom je tako) imaju neki neobičan integritet i tu centralnu ulogu koju igra on gde vidimo da je on zapravo glumac koji nadrasta okvire u kojima radi.

Ovde taj glumački zadatak ima Wingsov sin Cole, danas jelte veoma poznat kao protagonista serije YELLOWSTONE koji se toliko omilio gledalištu da dobija i svoj spin-off.

Elem, Cole Hauser igra vođu skinheda, i Wings provodi neobično mnogo vremena prikazujući tu grupu, na jedan fetišistički način, bavi se njihovim koncertom, njihove prostorije smešta u jedan veoma dizajniran prostor koji dobija jednu meta-dimenziju jer je njegovo postojanje praktično u domenu nemogućeg. I tu on snima nekoliko sekvenci u kojima želi da zabeleži tu ritualnost, fetišizam i u suštini (homo)erotičnost skinheda.

On nikada ne uspeva da to artikuliše na način kako je to napravio Tony Kaye koji je uz pomoć scenarija Davea McKenne i glumačke igre Edwarda Nortona izgradio svet koji zavodi mlade ljude na uključivanje u bandu. Ali, deluje mi da je Wings Hauser želeo da napravi tako nešto.

No, Wings je platio cenu svom robovanju exploitationu, i na kraju, evidentno je da je imao neku nad-žanrovsku viziju ali nije do kraja realizovao ni nju, ni onu usko žanrovsku.

Iako izašao 1994., film u slici ima nekog old school 80s vajba i imajući u vidu budžet ima film look koji više vuče na bioskop nego na straight-to-video.

Hauserov film može da nagradi gledaoca specifičnog senzibiliteta ali generalna publika će ga videti kao nešto apsolutno kretenski.

* 1/2 / * * * *

THE MASTERMIND

Kelly Reichardt je zanimljiva autorka koja još uvek do sad nije snimila nešto što bi je kvalifikovalo za najvišu ligu ali ni nešto što bi je skroz izbacilo iz te trke.

Njen ovogodišnji kanski učesnim THE MASTERMIND počinje vrlo zanimljivo - kao egzistencijalistička priča o propalom studentu istorije umetnosti koji životari sa suprugom i dvoje dece, nezadovoljan sobom. Kada primeti da lokalni muzej nema nikakvo ozbiljno obezbeđenje, organizuje dva lokalna propaliteta da ukradu neke vredne slike.

Muzej zbilja nema obezbeđenje ali mali grad ima policiju i trećerazredne lopove tako da je glavni mastermind iz naslova brzo prepoznat.

Glavni junak se daje u bekstvo i tokom njega sreće ljude sa kojima je odrastao i koji su ga formirali a sada su u različitim stadijumima pristajanja ili sukoba sa društvom.

THE MASTERMIND počinje zanimljivo, kao studija malograđanske učmalosti koju propali student umetnosti koji je sebe video na nekom mnogo zanimljivijem mestu, pokušava da prevaziđe čineći zločin, ovog puta krađu umetnine. Ta transgresija gde je on sposoban da "oživi" čineći nešto što vidi kao victimless crime, trenutak u kom čovek da bi se pokrenuo krši zakon i radi nešto zabranjeno,velika je vrednost filma. I uostalom nešto što odavno naglašavam kao čest nedostatak savremenih krimića kod kojih su transgresivni heroji često "premotivisani" životnim okolnostima.

Međutim, zlločin kao i filozofija najbolje nastaje bez prinude, u plemenitoj dokolici.

Ipak, kad u drugoj polovini, THE MASTERMIND postane elegija o tome kako svet u koji je junak želeo da se "vrati" zapravo više ne postoji, i odbacuje ga, film gubi svoj cilj.

Kelly naravno nije rediteljka kod koje priča ima klasičan pripovedački zamajac. Ipak, THE MASTERMIND u drugoj polovini zaista deluje dezorijentisano, i svoju emociju razočaranja kanališe u ispraznost, završavajaću se bitno lošije nego što počinje.

Ovo je film od koga sam imao izvesna očekivanja, i uprkos tome što su delimično ispunjena, i što nisam zadovoljan, ovo ipak jeste film "Kelly Reicherdt i t najboljem smislu te reči.

* * / * * * *

THE AFTER DINNER JOKE

AN AFTER DINNER JOKE je televizijski film u kom je Colin Buckey prilično neuspešno eksperimentisao sa "virtuelnim studijem" u ekranizaciji scenarija Caryl Churchill.

Njenu dramu koja je igrana i na sceni, Bucksey postavlja pred chrome-key pozadinama koje su vrlo skromno i mahom karikaturalno dizajnirane, čime očigledno interveniše u domenu ubedljivosti inscenacije ali mi znakovitost tog postupka ovog puta izmiče.

Uprkos tome što ubedljivost sasvim sigurno nije bila cilj, tehnika kojom se ovde služi Bucksey je u vreme kada ne ovo snimano bila u povoju i gledalačko iskustvo je ne samo umetnički nejasno već i tehnološki sprovedeno bez mnogo razmišljanja o tome koliko će biti naporno za recepciju.

SIRAT

SIRAT je film u kom se prvi kadar koji ima neke veze sa pričom desi u sedmom minutu filma. Doduše, kako je ovo evropski fondovski film, bar minut i po prođe u nabrajanju svih fondova koji su ga pomogli. Dakle, recimo u petom-šestom minutu "krtine" imamo prvi kadar koji ima neke veze sa pričom.

Naravno, film ne mora imati priču, ili može da je ima ali da mu izraz ne bude narativan. Međutim, SIRAT zapravo jedino što ima je priča i bez tog pripovedačkog okvira koji je mahom situacioni, zapravo nema filma.

U jednoj kritici neko je poredio SIRAT sa Cluzotovim masterpisom LA SALAIRE DE LA PEUR. To poređenje je kao da uzmete film sa Radošem Bajićem u kom Sekula vozi moped i uporedite ga sa TERMINATORom 2 jer u njemu dečko vozi kros-motor.

U filmu postoji jedna scena nekakve napetosti, koju u toj fazi ove gledalačke agonije više ni ne znamo kako da percipiramo - kao metaforu ili kao suspense, u tom trenutku odavno ne znamo šta gledamo, koja bi mogla nekoga eventualno u šali podsetiti na Cluzota, ali navesti taj film u bilo kom kontekstu kao referencu pokazuje da živimo u vremenu kad se zaista debili bave filmskom kritikom u uticajnim reputacijom, jer prosto to je postao neplaćen posao i njime se bave neki grebatori u potrazi za akreditacijama i smeštajem.

Jedna kritika naravno ne znači ništa, ali može poslužiti da konstatujemo u kom stepenu debilizacije recepcije filma mi egzistiramo i kako to utiče na stepen debilizacije produkcije.

Ono što je najtužnije od svega jeste činjenica da je sve što gledamo u ovom filmu bajato. Ovako nešto je stilski snimao recimo Ulrich Seidl u svoje vreme u svojoj trećesvetskoj fazi. S podelom u kojoj se ne zna ko je vizuelno i glumački odvratniji, da li Sergi Lopez, šmirolog za kog sam mislio da smo ga prebrinuli pre dvadesetak godina ili intencionalno skupljena podela nekih inkluzivno skupljenih građana koje su očigledno namerno birali da bi film "začudan" i sirov, SIRAT valjda želi da bude provokativan jer publika zbilja odavno nije videla neke raspade u kadru.

Kad je počeo film, pala su mi na pamet dva francuska filma iz Audiardove orbite, kao superiorni primerci. Do kraja filma iskreno bilo me je sramota što sam uopšte pomislio da se SIRAT sa bilo kojim od njih može pominjati, makar i kao loš primer.

Činjenica da je Mendoncin film u igri za "oskara" predstavlja sjajan uvod i za SIRATovo uključivanje u istu tu konkurenciju. To su filmovi koji zbilja zaslužuju da se nadmeću.

* 1/2 / * * * *

DR WATSON AND THE DARKWATER HALL MYSTERY

James Cellan-Jones, veliki britanski televizijski reditelj, danas verovatno najpoznatiji kao otac reditelja Simona Cellan-Jonesa, režirao je televizijski film DR WATSON AND THE DARK WATER HALL MYSTERY koji je napisao Kingsley Amis, oslonjen na likove Arthura Conan Doyle.

U ovoj misteriji, Watson odlazi sam na imanje u unutrašnjosti da reši slučaj i... pa ništa, reši ga.

Kinsgley Amis je poznat po svom parodičnom stilu i nestašnom pristupu, međutim, u ovom televizijskom filmu neke naročite intervencije nema izuzev što je sve veoma relaksirano u domenu misterije i dedukcije, do tačke da u nekom trenutku malo i zaboravimo koji žanr zapravo gledamo. I to je verovatno osnovna Amisova intencija i parodična intervencija. Watson dolazi da reši slučaj sudije kome se preti i onda se zapravo čekaju zločin i počinilac i rešavaju nekim naivnim i nesofsticiranim deduktivnim tehnikama.

Osim što je dekonstruisao Holmesa time što je napravio celinu gde je on na odmoru a stvar rešava Watson koji to ne ume, i pokušao da se izmakne strukturi misterije, prilično neuspešno, Amis nije ovde pružio ništa drugo.

THE RUNNING MAN

Prošli film Edgara Wrighta imao je neke dosta krupne probleme, međutim, krajnje pojednostavljeno rečeno - imao je dosta briljantnih sekvenci i dosta delova u kojima je funkcionisao.

Ipak, LAST NIGHT IN SOHO je uprkos kvalitetima bio razočaranje za pažljive gledaoce i poštovaoce ovog autora jer je bio slab u segmentu u kom je on najjači, to je forma.

THE RUNNING MAN ipak nije mogao biti najavljen ovim posrnućem jer dok je Wright tumara kroz LAST NIGHT IN SOHO evidentno nejednako zainteresovan za sve neophodne aspekte filma, ali sa sposobnošću da izgura dobar deo kako treba - ovo je pad jer ovo je film u kom praktično ništa ne valja.

Zamisao da se rimejkuje THE RUNNING MAN kao Glaserov film odnosno Kingov roman je pogrešna jer je tema bila potrošena još kad je to priređeno za Arnolda. Isto tako taj loš film bio je dosta zastareo idejno pa i u pogledu tehnologije koju prikazuje još tada. Paradoksalno jedini istinski novum iz toga filma ovde je iskorišćen do besvesti a to je deepfake tehnologija. Međutim, deepfake je nešto što mi imamo danas kao nešto što je svakodnevica junaka u srpskim serijama i prosto THE RUNNING MAN je kao zamisao apsurdno passe na svakom nivou i raubovan je do besmisla.

Ali, ako je nešto raubovano do besmisla upravo je Edgar Wright majstor koji to može da dekonstruiše i kroz iskustvo celokupne kinematografije a zatim i svog duha, dođe do neke formalne barem inovacije koja će svojom silovitošću osvežiti suštinu.

Ipak, deluje kao da taj Edgar Wright nije bio na setu ovog filma. Ovaj film je režirao neki Edgar Wright koji nije gledao Verhoevena i sve ostale filmove koji su u međuvremenu spajali satiru i visokooktansku akciju, koji nije mnogo razmišljao o tome kako osvežiti i celinu i detalje, koji je podlegao kolektivnoj iluziji da Glen Powell može zameniti Arnolda što je besmisleno u najavi čak i ako ste uvereni da je taj momak uopšte zvezda.

Ovaj film je režirao neki Edgar Wright koji zapravo nema nikakvu ideju kako da realizuje ovaj film i onda nabacuje masu scena jednu za drugom koje su pre svega neinventivne a što je najgore nisu baš genijalno realizovane. Film je sačinjen od polovnog zapleta, polovnih vizuala, polovnih mizanscena, koreografija i pokreta kamere, i jedine stvari koja je kudikamo dobra u filmu - polovne sadašnjosti koja čini tu potrošenu budućnost.

THE RUNNING MAN rimejk je sve ono što ne bismo očekivali da nam pruži Edgar Wright. Jedna kritika je rekla da je Wright ovde rimejkoval Arnoldov film pretvorivši ga u Brunov. Ja bih rekao da je ovde Wright rimejkoval Arnoldov film i pretvorio ga u isključivo Glaserov, dakle film u kome nema zvezde i samo je tu rukopis osrednjeg televizijskog reditelja.

Informacija da je David Ellison bio očajan kad je video ovo uneređenje motke potpuno je logična i ovu bruku je trebalo baciti na streaming da se ne uzurpiraju bioskopi bez razloga.

I prvi film je slabo zaradio za Arnoldove standarde a rimejk je težak promašaj, što bi verovatno bio i da je dobar ali ovako kao loš film to apsolutno zaslužuje.

Film je neosmišljen i estetski inferioran. Međutim, on je nažalost i jezivo glup a to su sve stvari na koje nas talentovani i oštroumni Wright nije navikao.

* * / * * * *

CAVIAR

Jacob Michael King je autor kog sam zapazio kao scenaristu filma CITY OF WOLVES, nastavka Stalbergovog MUZZLE tako da sam odmah morao da vidim i njegov puni autorski showcase u no budget filmu CAVIAR.

Ovaj film je izveden u found footage formi i najbolji je kada se bavi dramskim scenama, odnosno dramskim kofrontacijama junaka. U svoja 83 minuta, ima barem dve odlične čisto dramske scene, veoma uspele situaciono i duhovite u glumačkoj igri.

Nažalost, kada se okrene onome što mu je high concept a to je integracija materijala iz "drugih medija" kao što su deep fake, mock-podcasti i sl. postaje karikaturalan, neuverljiv, i praktično sve te elemente koristi iz kontre.

Umesto da je uzeo te mock materijale i njima pojačao utisak ubedljivosti svoje priče, naročito jer je dijegeza prilično uspela u pomenutim dramsskim scenema, on ih karikira do tačke da to postaje neki maltene naivni vid arhaične parodije.

U tom pogledu, film pada zapravo na onome gde je po definiciji trebalo da traži svoje adute a stoji solidno u onome što je trebalo da mu bude izazov.

Imajući u vidu da je CITY OF WOLVES prilično MAGA-adjacent, ovaj film je u suštini jedna opšta satira svih strana, no sad kad se celokupan rad ovog autora uzme u obzir, verovatno će nepravedno biti otpisivan kao MAGA pokušaj, što realno nije.

* 1/2 / * * * *

DIE MY LOVE

Lynne Ramsey je u svom novom filmu DIE MY LOVE ekranizovala roman argentinske književnice Ariane Harwicz i ovaj film se stilski uklapa sa njenim ranijim radom ali posle premijere u Kanu ipak ne možemo pobeći ni od paralela sa radovima novog talasa francuskih rediteljki koje povremeno prestanu da uzimaju lekove pa osvoje Zlatnu palmu, ali inače snimaju dobre filmove.

Jennifer Lawrence je već igrala u filmu MOTHER! Darrena Aronofskog i zli jezici bi rekli da je ovo njegov nastavak jer ponovo imamo mračnu apsurdnu priču o ljubavi, opsesiji, stvaranju i sl. datu u visokoestetizovanom maniru. Međutim, iako zli jezici imaju donekle pravo, DIE MY LOVE je ipak neuporedivo uspeliji film koji se bavi psihozama na mnogo ubedljiviji način, koristeći se oniričkim zahvatima, raznim pripovedačkim trikovima ali bez izlaženja iz okvira "povišenog realizma" u kom ipak postoje uspostavljeni odnosi između akcija i reakcija, ponašanja i posledica i sl.

Da li je psihoza glavne junakinje primer postpartum krize ili ipak nečeg trajnijeg nije na meni da sudim, ali protagonistkinja jeste žena koja gubi razum, ne samo u kršenju socijalnih normi već i kroz krizu percepcije stvarnosti i potonuća u svet fantazije.

U tom smislu, DIE MY LOVE funkcioniše i kao jedno situaciono ispitivanje ženske psihe u krajnje ekspresivnoj formi, ali se može razumeti i kao priča o potonuću u mentalnu bolest i ta višestrukost čitanja jeste kvalitet filma i ne gura ga u smeru nečega što ne zna šta bi htelo da bude i sl.

Rekao bih da je s jedne strane ovo relativno tipičan festivalski film koji pokušava da nam prikaže koliko su vrloženja ženske duše drugačija od muške i koliko je sve to bilo suspregnuto i kako eksplodira, kako u samim pričama, tako i kulturalno, kada su žene dobile veću priliku da rade.

Međutim, s druge strane, ovo je za klasu bolje od nekog takvog filma jer Lynne Ramsey radi sa vrhunskim glumcima koji su se maksimalno posvetili ulogama, ima snažan vizuelni rukopis i punu kontrolu nad onim što pokušava da kaže i ovo je prosto kinematografija višeg nivoa.

Kada imate pokušaje inkluzivnije kinematografije recimo kod nas, to je u suštini samo smena u kojoj se muškarci koji decenijama snimaju loše filmove zamene žena koje će u sledećem periodu snimati loše filmove (s tim što to niko neće smeti da im govori tako često). Međutim, kada se inkluzija desi u jačoj kinematografiji gde ljudi inače snimaju dobre filmove, onda muškarce koji snimaju dobre filmove, zamene žene koje snimaju dobre filmove.

U tom pogledu, ovo je primer jedne žestoko inkluzivne ženske intervencije koja međutim ne ispituje kredibilitet same kinematografije.

Lynne Ramsey nije izvršila promenu u samoj suštini ozbiljnosti industrije u kojoj radi, samo je zamenila teme, unela jednu drugačiju vizuru. Međutim, klasa je jasna. Ovo je i dalje film u kom je evidentno znanje svih sektora, vidi se da se razmišlja, da se čitaju knjige, prate dešavanja, i da se ne zanemaruje film kao prostor za tehničku bravuru.

U tom pogledu, DIE MY LOVE je prosto ozbiljan film koji iskoračujući iz narativno-rodnih standarda ne razara ono što je prethodno bilo dobro.

* * * / * * * *

CURACAO

CURACAO je televizijski film koji je režirao veteran malog ekrana Carl Schultz po scenariju Jamesa D. Buchanana u kom je ovaj adaptirao vlastiti roman.

Schultz u glavnim ulogama ima Williama Petersena i George C. Scotta, i to je garant da imamo teškaše da iznesu celu stvar i prevazilaze izazove koje nameće skromna produkcija.

I zbilja, iako CURACAO ne donosi obilje akcije, niti ima naročito genijalan zaplet, ova dvojica "masnih" glumaca uspevaju da "prodaju" priču. Ono što je recimo zanimljiv X-faktor jeste da ovaj zaplet sa enigmatičnim afrikanerskim moreplovcem kog igra Scott i poluodbačenim agentom CIA koji ima neki besmislen posao na Kurasau, ima u sebi neku političku dimenziju, ne izričito aktivističku i sl. ali izvedenu sa ozbiljnoću koju danas takvi elementi obično ne mogu da proizvedu kad se pojave u filmovima kao nešto usputno.

Carl Schultz sve režira sa dozom "dramskog", ne potencira žanrovsku dimenziju priče i to na kraju stoji kao adut jer zapravo žanrovskog gradiva i nema previše. S druge strane, kad se sve sabere, Schultzova režija ipak ostaje uz glumu ključni kohezivni faktor koji ovaj minorni film i suštinski promašaj čini boljim nego što jeste.

SHULAMAH

SHULAMAH Aitorea Žoldaskalija je visokoestetizovani parabiografski film o kazahstanskoj rep grupi Shulamah. Ova rags to riches, rise and fall priča svakako nije baš ovako išla u stvarnosti jer je vrlo jednostavna i u kalupu je takvih priča, ali Shulamah kao grupa postoji i njihova muzika se koristi u filmu, pa je logično naslutiti da je njima ovaj narativ u redu.

Glavni junaci su tri druga iz malog kazahstanskog zagađenog odvratnog industrijskog mesta koji snimaju demo i odlaze u Almati. Taman kada deluje da su im sve lađe potonule, pod svoje ih uzima moćni, uspešni i bogati producent i od njih pravi boys band, koji je izgubio sirovost ali je dobio slavu. Ipak, slava nije rešenje za sva pitanja, kao što ona nije bila ni jedini razlog što su krenuli da se bave muzikom...

Iako je moje poznavanje ruskog krajnje skromno a i ovde ga govore Kazasi, SHULAMAH je toliko vizuelno snažan film da moraju da ga pogledaju svi oni koje bilo šta od ovih elemenata zanima. Da bleneš u ekran kao tele u šarena vrata, i da ne razumeš išta šta govore, ovaj film u čisto vizuelnom pogledu pruža enormnom.

Aitore Žoldaskali je napravio izuzetno dinamičan film, utemeljen u vizuelnom žargonu video klipa i reklame ali opet sa jakim narativnim zamajcem i harizmatičnim Danijarom Alšinovim u ulozi mesfistofeleskog producenta koji nudi momcima da odu korak napred, ali po koju cenu.

Ovo je jedan od onih filmova u kojima je sve dizajnirano, sve kontrolisano, nema pogrešnog kadra, nema viška, i to sve savršeno ima smisla jer je ovo pošlo sirovo sa ulice ali je u međuvremenu postalo bajka.

Poslednjih godina, film koji mi pada na pamet kao referenca možda bi bio Williamsov BETTER MAN, ali on je ipak radikalniji od ovoga u pogledu tretmana glavnog junaka. Međutim, da, to je ta vrsta estetizovanog fever dreama ukrštenog sa muzičkim filmom.

Možda je ironično to da je ovaj film zapravo sličniji nekom produktu koji bi sa junacima finansirao njihov producent koji ih je "iskvario" ali to je ta kontradikcija na kojoj se bazira popularna kultura. 

U svakom slučaju, ovo je film koji zaista zaslužuje pažnju i svetsku publiku jer ovo jeste lokalni bend ali je estetizacija svetska. U Rusiji je sličan film, samo mnogo konkretnije kao biopic režirao takođe kazaški reditelj Askar Uzabajev, i taj film je postigao uspeh. Ne znam koliko je SHULAMAH u relaciji sa stvarnim događajima u odnosu na RUKI VVVERH koji je umnogome fikcionalizovao i pojednostavio biografiju benda ali nominalno ipak jeste biopic.

* * * 1/2 / * * * *

ŠKORPIONI SPOMENAR

Fond za humanitarno pravo producirao je dokumentarni film Lazara Stojanovića ŠKORPIONI SPOMENAR, nastao posle otkrivanja i emitovanja čuvenog video snimka na kom Škorpioni vrše egzekuciju šest muškaraca u okolini Srebrenice.

Imajući u vidu ko je producent, očekivalo bi se da je ovo više neki tehnički zapis baziran na faktima, međutim Lazar Stojanović je uspeo da unese nedvosmislenu autorsku dimenziju u ovaj film, i prikazao je dosta ubedljivo milje iz kog dolaze ljudi koji su činili Škorpione.

U razgovoru sa dvojicom pokajnika iz Škorpiona, Stojanović uspeva da prikaže tu specifičnu paravojnu jedinicu, koja je svakako bila druga liga paravojne srpske sile u ratovima za jugoslovensko nasleđe, i koja je u svom jezgru bila bazirana na rodbinskim i drugarskim vezama. Osnov ekipe činili su braća Medići i njihovi školski drugovi, komšije i rođaci, i zajedno su prošli tri ratišta, usput iza sebe ostavljajući trag lične patologije, o čemu svedoči i ovaj snimak.

Stojanović kao čovek koji je doktorirao antisrpske sadržaje, ovde polazi od teze da je ta priča suštinski već apsolvirana, da je svima jasno da su Srbi krivi, i kao delo već poznog ciklusa antisrpske produkcije, ovaj film to podrazumeva što ga paradoksalno čini začuđujuće umerenim.

Ni Fond za humanitarno pravo ne može da pobegne od činjenica da su ovo bila dela pre svega lične patologije, a da je ona samo bila instrumentalizovana od struktura sa višim ciljevima.

U početku filma, Stojanović ima neke intervencije koje podsećaju na njegov rani rad sa kojim se proslavio, i unosi dozu ironije spram folkloru ali kasnije sami likovi koje je skupio kreću da diktiraju stvari i struktura se sama nameće.

I u tom pogledu, pohvale zaslužuje montažerka Suzana Stevanović, svakako iskusna saradnica u najboljim programima B92, koja je stvar sa rediteljem vrlo jasno postavila, ostavivši ključne snimke masakra za klimaks čime sirovi dokument daje svemu isntinsku estetsku dimenziju.

HUNTING SEASON

Odavno se pitamo zašto pored geezer teasera neko ne kapitalizuje trenutnu fazu u karijeri Mela Gibsona i sa njim ne snimi jedan svedeniji triler u kom on igra glavnu ulogu?

Raja Collins, ponekad poznat i kao R.J. Collins je isto upitao sebe i u filmu HUNTING SEASON je pokazao da je pitanje bilo sasvim na mestu.

Ne morate biti Melov fundamentalista da biste videli koji je kvalitet ovom filmu donela njegova glavna uloga i koliko je kompenzovala produkcionu skromnost i nevelik domet ostalih elemenata.

Mel je dovoljno harizmatičan da iznese film realno snimljen u jednoj kući i okućnici sa još jednim bitnim objektom u celom filmu. Scenario Adama Hamptona nije neka suva genijalnost ali je zapravo dovoljno dobar da nas odvede na teritoriju Old Man Riggsa, i Mela uspešno transplantira, da ne kažemo degradira u neke sfere kojima je gospodario Charles Bronson.

Međutim, Mel Gibson je neuporedivo bolji glumac i overall mnogo veći poznavalac filma da dramski ne uzdigne ova dešavanja u odnosu na tipičan siege film bronsonovskog tipa. Koncept Čehovljeve kosilice gde glavni junak kupi pokvarenu kosilicu na početku i do kraja filma je postepeno popravlja ne bi li je upotrebio u sceni mučenja koju svi citiraju, zaista je primer dobro postavljenog dramskog rešenja punog ironije, i za one koje će ovo iznenaditi i za one koji znaju šta ih čeka.

Akcije nema puno, ali kad je ima, dobra je i nasilna na osevažavajući način. Mel je u godinama ali i dalje mu se veruje kada se opremi vatrenim oružjem i krene da činodejstvuje.

Collinsova egzekucija je usmerena ka slow burnu i ko je podesniji za to od Mela jer on nosi dovoljno intenziteta i u sporijem tempu. U izvesnim smislu, film je mogao biti estetizovaniji za potrebe slow burna, ali može da prođe i ovako.

Jordi Molla je zanimljiv kao vatreni negativac iz Kartela, ali ne odlazi u punu karikaturalnost. Ipak, u njegovom liku ima jedna scena sa "praznim" hodom, međutim on kao drugo najjače ime u podeli obavlja ulogu dobre podrške iako je Melov lik bitno dominantniji od njega.

HUNTING SEASON ipak nije crossover. Sigurno da onima koji ovu varijantu nečega što je slow burn a opet je ipak B-film prosto ne tolerišu. Ali, ko je raspoložen da vidi tako nešto, izvedeno solidno, može da se dobro provede. Ovim prvim ocena je * *, ovim drugim je * * *

Da je Collins bio malo rigorozniji desio bi se puni crossover. No, i bez toga, teško da će ikada više biti u blizini ovako dobrog filma.

SHEKER. Последний шанс

SHEKER. Последний шанс Darhana Tulegenova je film koji je nastao kao nastavak popularne kazahstanske web-serije SHEKER.

U filmu, Aldijar, glavni junak serije koji ulazi u trgovinu drogom kako bi prevazišao nezavidnu porodičnu finansijsku situaciju, pokušava da izbegne robiju tako što će se dogovoriti s policijom, izaći napolje i nazad se infiltrirati u svoju ekipu.

Darhan Tulegenov uzima jednu klasičnu postavku i na njoj gradi jedan energičan, visokoestetizovan B-film, koji jeste najbolji onda kada je scenaristički najzanimljiviji jer tu dobija i najjače meč lopte za realizaciju (odlazak Aldijara na Tajland i u njemu set-piece bega sa gotovo petominutnom tučom s transvestitima) ali i kad je konvencionalan, Tulegenov mu prilazi s velikim entuzijazmom i energijom.

Zapazio sam ga u novoj, i na osnovu do sada viđenog, izuzetnoj kazahstanskoj seriji MUNAI pa me je to zainteresovalo da mu prokopam po minulom radu. I ovde Tulegenov pokazuje da je izvrstan žanrovski specijalista a u MUNAI ide i korak napred jer materijal još potentniji.

SHEKER film je urađen mišićavo i sa ubeđenjem, sa barem jednom antologijskom scenom i nijednom slabom, baš onako kako su stari majstori i zapovedali.

* * * / * * * *

BLUE MONEY

Colin Bucksey je po scenariju prerano preminulog severnoirskog pisca Stewarta Parkera snimio televizijski film BLUE MONEY koji svakako da ima kultni status među ne baš malobrojnim poštovaocima Tima Curryja, oko kog se vrti cela stvar, ali koji je isto tako ipak samo još jedina dinamična britanska muzička komedija za sve ostale.

Tim Curry igra taksistu koji želi da postane zabavljač, pevač imitator pre svega. Kada konačno dobije ulogu u mjuziklu a ta produkcija volšebno propadne, on krade kofer pun novca od svoje redovne mušterije, sumnjivog kolumbijskog gospodina i daje se u bekstvo sa nejasnom namerom da ispuni svoje snove.

Nije Tim Curry jedina multitalentovana figura u ovom filmu, Debby Bishop recimo igra njegovu devojku, i uprkos tome što je iz serije WIDOWS drugačije pamtim, ovde i peva nekoliko pesama.

Colin Bucksey je sa puno energije prišao realizaciji i Tim Curry je sa svojim improvizacijama, imitacijama, prerušavanjima i sl. naravno u centru pažnje. Međutim, Parkerov scenario očigledno želi da kaže nešto više kroz besciljnost glavnog junaka, ali ishod je najpre film koji deluje besciljno i zapravo ne ide nikuda.

U toj žanrovskoj mešavini, meni ova dešavanja nisu bila naročito ni smešna, koliko god da Tim Curry gazi i svakako ima talenta za izvođenje koječega.

Otud, BLUE MONEY odaje utisak ozbiljne produkcije koja nažalost neće značiti mnogo onima kojima bravure ovog glumca nisu dovoljne da opravdaju sve ostalo.

TRAP HOUSE

Dave Bautista i Bobby Cannavale igraju agente DEA stacionirane u El Pasu koji se bore protiv Kartela. Odlično, nemamo na šta da se žalimo.

Osim, možda na to što oni nisu glavni junaci filma TRAP HOUSE Michaela Dowsea koji je, što se mene tiče, samo jednom uspeo da napravi zaokružen film u punoj meri a to je bila akciona buddy cop komedija STUBER sa Daveom Bautistom i Khumailom Nanjanijem plus Iko Uwaisom kao negativcem. 

A ko su glavni likovi? Deca agenata DEA koji posle pogibije jednog od njih odlučuju da opljačkaju lokalni štek kartela ne bi li njihov drugar mogao da ostane u El Pasu i ne odseli se zbog male penzije koju je nasledio.

Iskusni skriptaš Gary Scott Thompson je napisao priču i scenario (u saradnji sa Tom O'Connorom) i reč je o high concept skriptu koji bi u dane Shanea Blacka i "starog Holivuda" bio zlata vredan. Imamo tinejdžere koji kradu Kartel i upadaju u nevolje iz kojih prekaljeni matorci DEA agenti moraju da ih vode. Deluje sve to kao jedan pozni nastavak neke već izgrađene i raubovane franšize kao što je BAD BOYS, recimo.

Međutim, Dowseov film, uprkos tome što ga je slikao redovni saigrač Garetha Evansa, Matt Flannery, deluje vrlo pitomo, iako ne bez invencije u akciji. Čini mi se da Dowse ovde nije tačno znao kako da odredi ključ stilizacije, a kako uvek nosi neku dozu humora u pristupu, onda imamo policijsku nasilnu komediju u delu sa roditeljima, a teen komediju među klincima.

Ne bih išao toliko daleko da imam utisak kako gledam dva filma, ali svakako da bi neka integracija dobro došla. U filmu takođe malo nedostaje passing the mantle momenat. Iako vrednosno, ovaj film u vrlo maloj meri želi da bude priča o naslednicima - uprkos harizmi mladih leadova, Bautista i Cannavale su proso neuporedivo jače pojave i film bez njih dvojice gubi na intenzitetu.

Postavka odnosa u kartelu je konvencionalna. I malo je već istrošena, ali i tu ima nekih zanimljivih noviteta. No, ono što u delu s kartelom nije sveže, nažalost nije izvedeno sa punom uverljivpšču, a ženski likovi iz kartela su ubedljivo zanimljiviji od muških.

Akcija je solidna, film je dinamičan, ali mogao bi biti možda u izvesnoj meri ujednačeniji. No, rekao bih da scenario nosi složen koncept za izvedbu ali da pre svega reditelj nema snage da ga izvede na potpuno zadovoljavajući način. Otud, možda je sve trebalo drugačije organizovati na papiru, a možda je naprosto trebalo da se u režiji promene prioriteti.

Da je Dowse uspeo da sve poređa kako treba, ovo je mogao stvarno da bude potentan policiski dramedični triler, međutim, čak i ovako film je sasvim pristojan i prijatan za gledanje.

Kada su Bautista i Cannavale opozicija bilo kome, nije jednostavno postaviti drugu stranu da može da im parira i ovi klinci naprosto nisu uspeli da se nametnu i postave pravi balans filma.

Kad se na to doda da je film veoma solidno izveden ali da mu fali taj jedan touch, u slici, u energiji, u boji, koji bi ga izdigao, onda nažalost uprkos jakoj želji da dobije * * * koju zaslužuje ipak ide na * * 1/2.

SCREEN TWO: McGUFFIN

Colin Bucksey je po romanu Jacka Bowena snimio triler McGUFFIN za BBCjev ciklus televizijskih filmova SCREEN TWO.

Charles Dance igra filmskog kritičara koji u maniru filma REAR WINDOW svedoči smrti transvestita iz stana preko puta sa čijom se babom zbližio kao komšija. Kritičar zapaža kako se niko ne bavi istragom i sam počinje da kopa, napipavajući zaveru koja stoji iza svega.

Postupak je prilično postmoderan i McGUFFIN usled toga ne uspeva da se nametne kao punokrvni triler i ostaje negde na pola puta između nečega što je zaista krimić, i pokušava da stvori uzbuđenje tokom rešavanja misterije i nekog komentara kulture pa i diskretne parodije.

Bucksey je dovoljno vešt reditelj da napravi sve što treba ali ovde nije uspeo da napravi celinu od svih slojeva koje je materijal nudio i rezultat je zanimljiva zbrka, u najboljem slučaju.

MUZZLE: CITY OF WOLVES

Kada je izašao prvi MUZZLE napisao sam da bi Pauline Kael, da je živa, verovatno umrla kad bi ga pogledala.

CITY OF WOLVES, nastavak tog filma je nešto čije gledanje ne znam koliko je bezbedno ne samo za Pauline Kael, već generalno za narod koji nije dočekao 2025. spreman za film KARMADONNA Aleksandra Radivojevića.

Ovo je godina kada DIE HARD WITH A VENGEANCE dobija svoju punu afirmaciju kao klasik, premda nikada se nije dovodilo u pitanje, da li jeste ili nije. Međutim, slično KARMADONNI, i ovde imamo negativce koji su prepuni gneva i spremni da puste mašti na volju kako bi svoju osvetu izveli do kraja.

Naravno, u KARMADONNI je pitanje da li je generator nasilja zapravo baš negativac ili entitet koji je veoma neraspoložen. Ovde je sasvim sigurno negativac u svakom pogledu.

Stalberg snima nastavak koji se u odnosu na prvi film nadovezuje na isti način kao DIE HARD WITH A VENGEANCE na DIE HARD, dakle odnosi su produžetak prvog filma, junak je žrtva osvete negativaca koje prethodni put porazio, i film je na sličan način i samostalan i oslonjen na gledanje nastavka.

CITY OF WOLVES će svakako posle gledanja naterati na to da se vidi i prvi MUZZLE, čije poznavanje nije neophodno ali iskustvo čini nešto snažnijim.

Stalberg je otišao u Južnu Afriku, i tamo je našao ekipu koja zna da svaki rand mora da se zaradi. U Joburgu je snimio dosta uverljivu repliku Los Anđelesa koji je u prvom filmu već bio košmarni propali grad kojim lutaju zombifikovani spid-frikovi i drugi beskućnici, a ovde je ta slika još užasnija.

Glavni junak se oženio, dobio dete, prestao je da pije, skućio se i trenira K-9 pse za policiju. Izgleda kao je najzad počeo mirno da spava što nije uspevao još od rata.

Ali, onda harmoniju remeti osveta kartela, koji je je preko kineskog fentanila, saučesnika iz big pharme i hakera uspeo potpuno da uzme Los Anđeles, pa i njegovu policiju, pod svoje.

Ubrzo, junak onu inicijalnu porodičnu harmoniju zamenjuje onom starom kad je mir nalazio u pariranju psihopatama iz kartela nivoom nasilja kakav oni razumeju.

Međutim, ovog puta oni žele da se igraju mačke i miša, i Stalberg se ne ustručava da suspense i akciju gura do granice horora i da uživa u svakoj situaciji u koju uvodi junake.

Film je pisao Jacob Michael King, čovek koji dolazi iz horora, i to je fina dopuna arome stabilnom dotoku walterhillovskog gasa koji je Stalberg uspostavio.

Ovo je veliki povratak pandurskog akcijaša u jednoj izmenjenoj formi (mada ideja buddy cop filma s psom je pretendovala na komercijalne rezultate u K-9 i TURNER AND HOOTCH) gde unutar jedne skromnije produkcione postavke, ipak imamo film visokooktanske akcije, tenzije i stilizacije koja iskoračuje iz trilera u horor, i za razliku od nekih ranijih pokušaja kao što je Cosmatosova COBRA (koju čini nekoliko ikoničnih prizora u potrazi za celinom) zapravo ima smisla.

Stalberg je krenuo u punom mejnstrim kapacitetu i sa liberalnim stavovima o čemu svedoči njegov debitantski film HIGH SCHOOL u kom se junaci ismevaju naivnim dokumentarcima o tome kako duvanje finansira terorizam a Mel Gibson je opisan kao "MAD MAX douchebag".

U međuvremenu, Stalberg je pooštravao svoje stavove i već u prvom MUZZLE imamo jasnu tezu da NR Kina sarađuje sa meksičkim kartelima koji rasplamsavaju opiodsku epidemiju.

Novi film u tom smislu odlazi u jedan full-MAGA pristup gde junaka mediji ubrzo proglase za političkog ekstremistu zbog tendencionog tumačenja dela na koja ga je kartel naterao, a svet je podeljen na one koji rešavaju probleme i na one koji ih patologizuju i drže ih nerešenim.

Ovo je do sad možda i umetnički najvredniji i žanrovski-repertoarski najortodoksniji primer filma koji ne samo da vraća holivud na "fabričke settinge" već bez sumnje nosi u sebi i neprikrivenu MAGA dimenziju.

Otud, koliko god da je krenuo na jedan način, kao jedan od reditelja koji se na američkoj indie sceni nametnuo kao jedan od istinskih naslednika Waltera Hilla i tih majstora vrhunskog klasicizma, u svežem ruhu, voleo bih da to potvrdi i jednom režijom Mela Gibsona dok je ovaj još u snazi, čime bi se sigurno barem jedan ciklus u njegovoj karijeri, od HIGH SCHOOL do danas zaokružio.

Ovo jeste policijski akcioni triler u osnovi i DIE HARD-derivat u zapletu, ali je slično KARMADONNI zapravo nešto složeniji spoj žanrova u kom je neko kao Richard Donner samo osnovna supstanca na koju se dodaju ostale.

Za razliku od Donnera koji je bio poznati dobrotvor južnoafričkih pobunjenika, Stalberg je baš tamo na licu mesta, kod njih, našao mesto gde njegov dolar vredi više pa bi se moglo reći da su oni sada njegovi dobrotvori. I, što je još važnije, tamo je našao saradnike sa kojima je dovoljno dovesti jednu zvezdu iz Amerike, i dobija se film koji izgleda kao američki, i snimljen na licu mesta.

Ima ironije u tome da je MAGA-adjacent film snimljen u Južnoj Africi, državi koja je sada u fokusu američke vlasti iz razloga koji su u vreme Donnerovog aktivizma bili nezamislivi.

Stvari se, počev od Stalbergovog svetonazora neverovatno menjaju, i često nose ironične obrte ali u suštini, ono što je važno, a to je vrhunski akcioni triler - nikada ne izlazi iz mode.

* * * / * * * *

TEXAS CULT HOUSE

TEXAS CULT HOUSE je film koji je Julia Barnett snimila, koliko sam shvatio, u svojoj kući i okućnici za neke sitne pare.

Kao taj tip showcase filma, TEXAS CULT HOUSE funkcioniše dosta skromno jer naprosto ne donosi ništa novo i pokazuje da Julia Barnett nije baš zalutala u režiranje filmova ali da po ovome što se ovde videlo može da se pridruži veoma masovnom korpusu nekih relativnih rutinera.

Priča prati grupu tinejdžera, među kojima je jedan dosta nevoljan, koji odlaze da se zezaju i drogiraju pred maturu u kući gde je stolovao ozloglašeni vođa neke sekte.

Tu ovaj nevoljni ne želi da učestvuje jer je on kao dete sa svojom majkom jedva pobegao iz sekte ali pritisak vršnjaka je jači. I tokom druženja u napuštenoj kući krene da radi droga omladinu malo u smeru neke zaposednutosti i nasilja, pa postaju skloni da ujedu jedni druge i sl.

Gledanju ovog filma tehnikom geezer teasera namamila me je Adrianne Palicki koja se pojavljuje u ulozi majke, standardno silom raspoređena kroz ceo film na bazi par dana snimanja.

Da nije nje, ovo je verovatno film koji ne bih gledao. No, ne osećam se prevareno. Mislim da je pre to problem same autorke koja nije bolje iskoristila homecoming ove boginje Teksasa.

* 1/2 / * * * *

REFLET DANS UN DIAMANT MORT

Helene Cattet i Brulo Forzani privukli su moju pažnju filmom AMER, koji je bio jedan art house artefakt koji je kroz Kennetha Angera kanalisao stileme Giallo podžanra.

REFLET DANS UN DIAMANT MORT je pokušaj da se uradi to isto ali kroz obradu Eurospy krila evropske žanrovske eksploatacije koja je meni sticajem okolnosti dobro poznata i seže od hiperstilizovanih pokušaja kao što je DIABOLIK Marija Bave do svakog mogućeg spaghetti knock-offa Bonda.

Mnogi autori su se okušali u Eurospyu, imali smo čak i film LUDA GLAVA Vuka Vuča kod nas, i nije ta etiketa samo izmišljotina geekova koji vole da klasifikuju Euro trash. Eurospy neumitno jeste izgradio svoju estetiku jer je sam Bond bio podsticajan sa svojom visokom estetizacijom koja je zadirala u fashion, u erotsko, u nadrealno, praktično izbacujući mnogo hitchcockovskog nesvesnog u prvi plan. I dok je Bond praktično zamenio ratni film kao osnov akcionog bioskopskog spektakla, ta onirička hiperstilizovana dimenzija je prepoznata i kod samih Britanaca gde izlaze filmovi poput IPCRESS FILE i kasnije Harry Palmera kog režira Ken Russell, tu je moj favorit - nepravedno zanemareni NAKED RUNNER Sidney J. Furiea itd.

Dakle, već je mejnstrim Bond na neki način bio "iščašen" u odnosu na tipičan bioskopski blokbaster rukopis svog vremena i unosio je dosta kontinentalnog rukopisa u svoj britanski izraz, inače spreman za Holivud.

Ne treba da čudi što je onda Joseph Losey već bez ikakvih kočnica vrlo arty realizovao ekranizaciju MODESTY BLAISE.

Međutim, svi ovi projekti koje sam nabrojao, a ima ih još, kao što je opet nešto drugačiji ali slično "iščašen" QUILLER MEMORANDUM, ipak spadaju u elitnu produkciju nastalu u saradnji ili u distribuciji holivudskih studija ili bar velikih producenata.

Eurospy nikada nije dostigao nivo spaghetti westerna i nažalost nije uspeo da izbaci nijedan naslov da bude među vrhunskim predstavnicima žanra. On nema svog Leonea, pa samim tim nije ni toliko kanonizovan ni poznat.

Cattet i Forzani su ovde uzeli da obrade Eurospy, u svom maniru gde će izučiti njegov izraz, fetšizujući njegove uspele elemente i estetizujući prizore, ali istovremeno ističući i greške i kontradikcije u prizoru.

Prvi problem koji generalno opterećuje njihov izraz je AI. To što oni rade više nije toliko impresivno jer danas ljudi svakodnevno - doduše u kraćim formama prave stilske vežbe u kojima iznova oživljavaju i razrađuju stileme filma kog više nema.

Dakle, mi kao gledaoci smo zahvaljujući socijalnim mrežama i AI danas zapravo zasićeni intervencijama ovog tipa i ono što ovaj belgijski tim radi više nije naročito impresivno i nije ekskluzivno.

Pitanje je kako bi i AMER bio doživljen u današnje vreme.

Uprkos tome što je meni Eurospy poznat kao pravac i što ne gledam u ove slike i situacije koje se ređaju kao tele u šarena vrata već prepoznajem šta su "autori hteli da kažu", ovo je nažalost jedna salata od slika koja je bezvredna za gledanje danas ali je isto tako i neistinita spram tog dekadentnog pravca na koji referiše.

Dok je Tarantino briljantno rekonstruisao Grešku iz "filmova sa greškom" u KILL BILLu i jako dobro u DEATH PROOFu, i on je žestoko omašio u INGLOURIOUS BASTERDS, pokazujući čak i zbunjujuće loše poznavanje filma Trećeg Rajha. Dakle, čak i takav velemajstor pogreši, pritom sa filmom koji ima jasnu nadgradnju "šunda" na koji se naslanja.

Cattet i Forzani nikada tu nadgradnju baš.i nisu artikulisali, i ovog puta im prosto pokušaj nije uspeo, a došao je u trenutku kad sam gest nije bio na nekoj ceni kao pre.

КАДЕТ

КАДЕТ Adilkana Jeržanova je u pogledu izraza žanrovski prilično ortodoksan, a opet veoma jeržanovljevski u odabiru teme i miljea. 

Ovde nema tatijevskih digresija, nema naivnog humora, i jeržanovljizmi iz manje uspelih filmova su svedeni na minimum, što je možda znak sazrevanja, a možda je film svesno pravljen za zapadnu publiku.

U prilog ovoj drugoj pretpostavci govori osnovna zamisao. Naime, reč je o hororu koji je smešten u istorijsko-socijalne, da ne kažem kulturalne okolnosti Kazahstana, odnosno Karatasa, Jeržanovljevog Castle Rocka.

I ta kulturalna dimenzija, i istoriju na koju se oslanja deluje mi kao da je profilisana sa idejom da bude jasna na Zapadu. To jeste kalkulacija, ali ne može se osporiti da je dobro izvedena.

Priča prati mladog momka, koji je malo goth i malo androgin (za kazahstanske uslove, kod nas je to običan emo dečkić) kog majka dovodi u vojnu školu. Vojna škola je poznata po hazingu, po raznim inicijacijskim ritualima i kulturi maltretiranja zbog kojih su se neki pitomci i ubijali, a ovaj dečko deluje da će biti pod jakim udarom.

Međutim, dečkić vrlo brzo počinje da pokazuje neke sličnosti sa Carrie, i razni koji ga muče kreću da stradaju na gadne načine. To nas naravno vodi ka osnovnoj misteriji uklete škole kao metafore SSSRa, militarističke hegemonije itd.

Naravno, zbog cele situacije sa Kazahstanom koji pomalo izlazi ispod ruskog šinjela usled zauzetosti Rusa oko Ukrajine ovde možemo jasno prepoznati i refleksiju generalne percepcije Rusije, mada Jeržanov ipak ne bi baš da previše direktno čačka tu stvar. Ali, tamo gde treba, film će biti pojačano antiruski tumačen. Ipak, film prevashodno, "tehnički" jeste više antisovjetski u tom definisanju traume.

Sam horor aspekt pokazuje da Jeržanov ima dosta konvencionalan "nerv" za taj žanr. I ovde možemo najpre govoriti o korektno postavljenoj horor okosnici čije se osvežavanje žanra dešava kroz milje i kontekst a ne kroz žanrovsku inovaciju.

Otud, horor je korektan, ali sam po sebi, bez većeg značaja za žanr, i sinhronijski i dijahronijski.

No, ukupno uzev, КАДЕТ je uspeo paket koji funkcioniše kao celina, i koliko god ga primarno vidim na festivalima, ovo jeste i horor film za one koji ne misle da horor nužno mora biti scary movie.

Ako bih ga u pogledu izraza poredio sa nečim novijim, to bi bio HIM Justina Tippinga, ali taj film je ipak radikalniji u svojoj izvedbi i estetskim uzorima. Međutim, oba dele taj momenat gde junak ulazi u svet koji je zapravo jezgro traume i u njemu se bori da pobedi zlo koje generiše sam prostor u kom se našao, a koji je idejno veoma pregnantan.

КАДЕТ svakako nije SUPSPIRIA u vojnoj školi, ali oni kojima ovi naslovi nešto znače mogu da ga pogledaju.

* * * / * * * *

BUGONIA

BUGONIA Yorgosa Lanthimosa je film posle kog se čovek zaista ozbiljno upita oko nekih stvari.

Prvo se upita, kako je moguće da neko ima u podeli Emmu Stone i Jesse Plemonsa i snimi ovakav film, jer ipak su to izuzetni glumci.

Zatim se upita, kako je moguće da neko snimi ovako dosadan rimejk filma SAVE THE GREEN PLANET i kako je moguće napraviti da rimejk jednog tako prenatrpanog filma, koji je daleko od savršenog ali je veoma simpatičan, bude tako isprazan? I antipatičan, kad smo već kod toga.

Odgovor na ovo pitanje je verovatno u tome što da smo u stanju da razumemo kako rade "veliki" autori oni ne bi bili "veliki".

BORDER HUNTERS

BORDER HUNTERS Rubena Islasa je geezer teaser sa Deanom Norrisom.

Činjenica da se u ulozi kakvu poslednjih godina obično igra Mel Gibson, nalazi Dean Norris koji je bio one of the Other Guys u LETHAL WEAPONu i korumpirani gringo u HOW I SPENT MY SUMMER VACATION, dakle Melov punching bag, pokazuje da su ambicije ovog dela bile skromne.

Štaviše, liči mi da je BORDER HUNTERS zapravo backdoor pilot u kom se priča ne zaokruži do kraja i antagonizam glavnih junaka i dominantnog negativca preživi.

U pogledu realizacije, BORDER HUNTERS pre svega pokazuje koliko je tehnika napredovala, kada nešto ovako aljkavo uspeva da izgleda pristojno. I zbilja kad bi se izdvojili inserti, ovde ima scena koje deluju prilično korektno, međutim celina je napabirčena, nekoherentna, nesposobna da nametne glavnog junaka, glavni tok priče i protagonizam bitnih junaka jer se Dean Norris iako super sporedan narativno svaki put kad se pojavi mora nametnuti da bi se "zasenila prostota".