PRISON STORIES: WOMEN ON THE INSIDE

HBO je 1991. snimio televizijski omnibus koji su režirale Penelope Spheeris, Donna Deitch i Joan Micklin Silver posvećen problemu samohranih majki u američkim zatvorima.

Rae Dawn Chong igra mladu trudnicu koja posmatra druge majke u zatvoru, i sprema se da im se pridruži u brizi. Penelope Spheeris vešto kombinuje nekoliko priča o tmurnim perspektivama i traumama donetim spolja i produbljenim iznutra.

Rachel Ticotin igra samohranu majku koja je dobila veću kaznu od svog bivšeg koji je kao diler uspeo da se dogovori i dobije manju kaznu. Ta tema žena koje su zbog "učešća u zaveri" prolazile lošije od muževa/momaka dilera je inače zavredila svoj film negde u isto vreme.

Ipak, tema ovde je njena briga za sina koji u starom kraju polazi putem oca koji o njemu ni ne brine i postaje ulični diler, uskoro joj se pridružuje "u sistemu", kao domac.

Donna Deitch zanimljivo gradi priču oko Rachel Ticotin koja pokušava da sačuva raspoloženje i ženstvenost uprkos teškoj situaciji unutra i spolja, još uvek naivno uverena da je partner nije izneverio, i da su informacije o tome da sin ne diluje pouzdane.

Lolita Davidovich igra jedinu belkinju u omnibusu, uhapšenu zbog ubistva muža koji je bio nasilan prema njoj, i njenoj pripremi za saslušanje koje joj otvara mogućnost izlaska na uslovnu slobodu. Međutim, njena okolina u zatvoru počinje da misli kako se ona boji izlaska napolje.

PRISON STORIES: WOMEN ON THE INSIDE je solidno napravljen problemski film koji ne nadrasta svoju osnovnu nameru, i formu ali to što želi da postigne, sprovodi na solidan način.

IN THE LOST LANDS

IN THE LOST LANDS Paula WS Andersona je zanimljiv prelazak iz sveta ekranizacija igara u domen literarnih adaptacija, i to sa pričom George R.R. Martina, veoma značajnog pisca fantastike u najširem smislu.

Ovu priču nisam čitao ali koliko sam shvatio iz filma reč je postapokaliptičnom fantasyju.

U filmu, imamo svet uništen nuklearnim ratom u kom - prirodno - sada vladaju neki despoti, verski kultovi i neki medijevalistički je gas, ali ima i čarobnjaka i veštica i shapeshiftera.

U tom smislu, bar u ovom filmu premisa sugeriše da je nuklearna katastrofa otvorila neke drevne potencijale kod ljudi koji su u periodu samouništenja civilizacije bili zatomljeni.

Milla Jovovich igra harizmatičnu vešticu, Dave Bautista ratnika i pratioca koji je vodi na pustolovinu da nešto nađe a usput je juri najamnička vojska lokalnog verskog vođe/ despota.

Znači potencijal za neki MAD MAX derivat sa fantasy elementima je tu, međutim, ono što nije tu je izvedba.

Anderson je ovog puta odlučio da se osloni na neku arhaičnu green screen tehniku i film prosto izgleda bezveze. Izgleda nacrtano, šuplje, prazno, osvetljenje je jednolično i za razliku recimo od BOOK OF ELI gde je Don Burgess pokidao to postapokaliptično svetlo koje prži, ovde je to neko žuto jeftino svetlo, neka sepia koja to nije.

E sad, poznato je da ja volim kad je MAD MAX rip-off malo tehnički skromniji, i to na neki način postoji ovde, i daje mu šmek, ali mi znamo ko je Paul Anderson, gledali smo DEATH RACE, i znamo da je ovo sada prosto lenjo, a ne dovitljivo, i da je ovo zakidanje, a ne ekonomičan budžet.

Stoga, ovo deluje kao neki priličan cash-in, gde su svi što se para tiče bili dobri sem samog filma koji je ostao uskraćen i to je šteta.

Ima ovde par izvrsno zamišljenih akcionih set-pieceova, ali ukupno uzev akcije nema dovoljno i ne izgleda dovoljno dobro.

Dve zvezde u glavnim ulogama su tu, i prisutni su i fizički i mentalno, nisu nam podvaljeni u nekim sitno nasečenim epizodama, međutim, ipak i Milla i Dave dosta zavise od materijala koji ih okružuje a ovde je on prosto slab.

No, Anderson ima nerv za pulpy film, i ume da ga sastavi tako da bude prikladan, tako da je IN THE LOST LANDS i tako jadnjikav, pitak i u suštini svestan svojih kapaciteta.

* * / * * * *

FROM THE FILES OF JOSEPH WAMBAUGH: A JURY OF ONE

Nema potrebe da se stiču posebni razlozi za gledanje ekranizacija Josepha Wambaugha, ali činjenica da nas je nedavno napustio jeste lep povod da se malo zaore po njegovoj dubljoj zaostavštini u kojoj se mogu otkriti pravi biseri.

FROM THE FILES OF JOSEPH WAMBAUGH: A JURY OF ONE je izvanredan policijski televizijski film koji - ako izuzmemo scene postavljene tako da padnu fino za seču reklamama - nema ništa što ga naročito odvaja od bioskopskog nivoa.

David J. Kinghorn je pod Wambaughovom supervizijom napisao vrlo interesantan krimić, sa arhetipskim wambaughovskim junacima i humorom koji je karakterističan za ovog bivšeg policajca i književnika.

Glavnog junaka igra John Spencer, glumac za kog me ne bi čudilo da je sa sobom dotle već nosio policijsku značku i opasač sa pištoljem jer se naigrao čuvara reda i zakona iz raznih formacija. Ovde pronalazi dodatnu inspiraciju jer igra detektiva koji se propio i rasturio svoj brak posle nesrećnog slučaja kada je "prijateljskom vatrom" usmrtio kolegu.

Ovako načet, kreće da istražuje slučaj misterioznih ubistava među latino ganbangerima na losanđeleskim ulicama, usput naravno boreći sa raznim demonima.

Kao i uvek kod Wambaugha, slučajnost igra podjednaku ulogu kao dedukcija. Sam Wambaugh je uvek insistirao da je smisao za humor važniji za policajca od mnogih tipično policijskih veština, i ovde imamo tipičan primer jedne realistično postavljene istrage koja se opire svim klasičnim forenzičkim i deduktivnim metodama često odlazeći u apsurd i prazne priče, ali i u smeru ljudskih odnosa koji izmiču poimanju pravnog sistema.

Alan Metzger koji je pre svega televizijski veteran, bio je posebno inspirisan u izvedbi ovog materijala. I po atmosferi i po kadriranju, i po produkcionoj izvedbi, A JURY OF ONE izgleda kao bioskopski film, od kog se razlikuje vrlo malo, prevashodno po glumačkoj podeli i po tome što sebi može da dozvoli dodatnu dozu nihilizma.

Podela okupljena oko Spencera je izuzetna, tu je Eddie Valdez kao partner ali i Rachel Ticotin kao udovica koja izvodi glavnog junaka na pravi put i Dean Norris u sličnoj roli kao u LETHAL WEAPON 2, dakle kao jedan od "the other guys" u policijskom odeljenju.

Ovaj televizijski film nije lako dostupan ovih dana, ali svakako da bi ljubitelji i poznavaoci trebalo da ga potraže tamo gde se čuvaju retki primerci.

WHEN THE BOUGH BREAKS

WHEN THE BOUGH BREAKS je televizijski film iz 1986. godine koji je režirao britanski veteran Waris Hussein po romanu Jonathana Kellermana.

Ted Danson igra losanđeleskog psihijatra koji je na sudu bio veštak na strani policije u slučaju pedofila osuđenog na uslovnu slobodu. Kada se taj čovek pojavi u njegovoj kancelariji kao leš koji je izgleda počinio samoubistvo, Danson i gej policajac kog igra Richard Masur kreću da istražuju dalje i prepoznaju da postoji čitav lanac moćnih pedofila koji uklanjaju svoje slabe karike.

Rachel Ticotin igra nastavnicu iz jednog svratišta za decu koje je upleteno u slučaj i ona postaje psihijatrova simpatija, pa ipak uprkos trouglu Danson-Masur-ona film ne uspeva da kapitalizuje odličnu podelu i senzacionalističku temu već naprotiv, baš lenjo, žanrovski i tehnički retrogradno ide od početka prema kraju.

GLASBA JE ČASOVNA UMETNOST III: LP FILM LAIBACH

LP FILM LAIBACH je treći u triptihu koji je režirao i/ ili producirao Igor Zupe.

Posle Pankrta i Buldožera, i Laibachima je obrađen nastanak prvog albuma, ali naravno, kako je sve što se snima o njima, na kraju krajeva ipak strogo kontrolisano od njih samih, ovo ipak postaje i priča o ranim danima benda i njegovim korenima.

Ipak, ima tu i priče o samom nastanku albuma, o tome kako je proizveden, i u pogledu svirke, i u pogledu borbe da se obezbede uslovi za snimanje.

U suštini ključna ličnost u ovom filmu je Dejan Knez i vrlo je zanimljivo da se pored njegove estetske povezanosti sa ocem Janezom Knezom koji je bio jedan od ključnih slikara slovenačkog socrealizma, i prvoborac, ovde zapravo iznosi teorija da je očevo poznanstvo sa Stanetom Dolancom i boravak u Dahauu pomoglo da Laibach ne bude skroz zaustavljen od državnih organa.

Isto tako, Knez vrlo iskreno opisuje kako očevu poziciji pri Partiji, tako i sreću koju im je donela zabrana u SFRJ, prilikom pokušaja da dođu do stranih izdavača.

Igor Zupe je govorio kako je ovo bio jedini izvodljiv film o Laibachu iz prostog razloga što ni za jedan drugi ne bi mogla da se obezbede prava za muziku. Međutim, složiću se i sa jednim od sagovornika koji smatra da je njihov prvi album po mnogo čemu kanonski jer su tu bili kompletni autori i izvođači i samostalno savladavali sve izazove realizacije.

Film se dotiče slučaja Tomaža Hostnika, i otvara izvesnu enigmu oko nespremnosti benda da poseti njegov atelje i dovrši sliku koju je on zaveštao da završi kolega iz ekipe. Može se reći da tu misteriju film ne produbljuje ali svakako nije ni pojednostavljena komemorativna slika Hostnikove uloge.

U pogledu estetizacije, intervencija je vrlo malo. Fraš se pojavljuje u tim nekim stilizovanim delovima koji su neinvazivni, s druge strane i Jani Novak i Dejan Knez su izuzetno filmični likovi sa kojima i talking heads deluje kao "nešto više".

O Laibachu je nemoguće snimiti nezanimljiv film. Međutim, za ovaj Zupeov rad se može reći i da je prilično dobar zapravo.

BLACK BAG

U filmu BLACK BAG Steven Soderbergh je pokušao da ponovi ono što mu je uspelo u GOOD GERMANu, da na neki način napravi rimejk estetike filmova iz neke prošle epohe. Ipak, ovog puta se odlučio da izvrši transplantaciju estetike u današnje vreme, i to je dalo zanimljive rezultate.

Naime, Soderbergh je želeo da napravi rimejk estetike cerebralnog špijunca šezdesetih i sedamdesetih, u duhu ranih ekranizacija le Carrea, Pinterovih adaptacija romana kao što je Quiller i sl. i u suštini Koepp mu je pružio pinterovski rukopis u ovom scenariju. Da li bi film bio bolji da je otišao u epohu? Verovatno da jer bi epohom mogao zamaskirati svoje nedostatke, ali fundamentalno - a to je jako zanimljivo - lecarreovski pristup trpi prebacivanje u današnje vreme jer kod njega nema, ili ima vrlo malo fizičke konfrontacije, odnosno onoga što je krasilo špijunažu koja je bila bazirana primarno ha HUMINTu, na terenskom radu, rizičnim akcijama kojima se izvlaće podaci i sl. Kod le Carrea su to sobne situacije i priče, i u tom smislu, praćenje ljudi satelitima i sl. ne remeti mnogo tu estetiku.

Soderbergh međutim u dizajnu likova, pre svih Michaela Fassbendera, ipak ide prema epohi. On izgleda veoma retro, tako je i slikan, pa čak i glumi kao recimo Laurence Harvey u DANDY IN ASPIC, i filmu daje dozu stilizacije koja ga vuče u neubedljivost. Ali, Fassbender je još dobar u odnosu na Cate Blanchett čija se gledljiva faza više ni ne pamti, ali sad pored njene umišljenosti, imamo još i to njeno lice koje izgleda kao neka posmrtna maska i uopšte veliki je izazov gledati je.

U tom kontekstu srdačni napori pouzdane Naomie Harris i Marise Abele koja praktično reprizira lik Yaz Hanani, pomažu filmu, ali na kraju krajeva ovo je priča o špijunaži kao porodičnoj stvari, i Fass sa Cate je ključ.

Fass se specijalizovao za te mediokritetske pretenciozne žanrovske throwbackove, i u BLACK BAGu ima više života nego u onom Fincherovom izopačenju, ali nažalost, nije ovo ništa posebno.

Soderbergh je vrlo često u ovom filmu nadomak nečega, tu je samo što nije, ali na kraju ipak, šta da radimo. Nije.

Ipak, BLACK BAG nema tu nadrealnost THE LOOKING GLASS WARa a svakako nema tu fundamentalnu snagu THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD, niti doduše ni pretenduje na ovo drugo.

Soderbergh je hteo da se malo poigra sa nama, i ovaj film ostaje na nivou igrarije, samo ne onoliko uspešne koliko su autor i glumci pomislili.

Toj atmosferi emisije iz kulture gde kad vidimo vazu u kadru treba da mislimo da je to nešto ozbiljno, dosta doprinosi skoro pa svečani odnos glumaca prema ovoj "svetkovini" koju im je Soderbergh "priredio" što stvara utisak jedne pretenzije koja je bez pokrića i bez povoda. Ne mislim da je sam Soderbergh ovde bio pretenciozan ali izgleda da nije rekao glumcima da ni oni ne treba da budu.

Kako je Soderbergh izašao iz svoje fassbinderovske hiperproduktivne faze, ušao je u svoju fassbenderovsku fazu žanrovskog throwbacka. Nažalost, možemo reći da HAYWIRE ostaje ne samo najbolji Soderberghov špijunac već i njegov možda i najbolji film od tada do danas. Iako je u međuvremenu definitivno imao i nekoliko dobrih.

Soderbergh je jedno vreme želeo da radi MAN FROM UNCLE. Na kraju je, of all people, od toga remek-delo snimio Guy Ritchie. Dakle, njegova posvećenost ovom žanru je nedvojbena i to znanje se i u ovom filmu vidi. Međutim, ljubav prema žanru mora biti ispraćena sposobnošću da se stvari istera do kraja.

Soderbergh je ovde stao na pola puta.

* * 1/2 / * * * *

OPUS

OPUS je film koji je proizveo A24 i u određenom smislu možemo reći da maniristički prilazi njihovom konceptu "elevated genrea".

Dakle, reč je u osnovi o hororu ali sa elementima neke čudnjikave komedije ali malo i problemske melodrame. I sam taj spoj nije loš, sama premisa nije nezanimljiva ali Mark Anthony Green ne uspeva da ga balansira i na kraju celina deluje odbojno pa čak i John Malkovich u ulozi glavnog "monstruma" uprkos svom usavršenom manirizmu ostaje nekako prazan.

U svemu se najbolje snašla Ayo Edebiri, što je dosta bitno jer ona igra glavnu ulogu i nekom svojom neobičnom filmičnošću uspeva da koliko-toliko održi pažnju gledalaca u priči gde čudne stvari kreću da se dešavaju odmah i onda kad se sumnje obistine, ostajemo prilično razočarani zlokobnim raspletom, da ne kažem suštinom prema kojoj smo se kretali.

OPUS je ipak jedan od onih filmova koji koliko god da su neuspeli ipak nisu za izbegavanje. Nisam dobio dobar film ali mi je prijalo što sam ga pogledao jer je Mark Anthony Green napravio niz poučnih grešaka koje je dobro zabeležiti za ubuduće.

* * / * * * *

SHATTER

Hammerov izlet u Hong Kong je u svakoj istoriji pre svega vezan za Roy Warda Bakera i SEVEN VAMPIRES ali daleko od toga da je to bio jedini izlet na britanski protektorat i jedini žanrovski iskorak studija.

SHATTER je hitman akcijaš koji kao reditelj potpisuje predsednik kompanije Michael Carreras i čovek koji je predvodio Hammerove iskorake van kanona. Režiju je započeo Monte Hellman. Literatura različito tumači stepen njegovog materijala u završenom filmu koji Carreras potpisuje solo, ali koliko shvatam, Hellman je snimio znatnu većinu "glumačkih" scena.

SHATTER je potcenjen akcioni triler u kom možda malo fali harizme, ali Stuart Whitman je podnošljiv kao naslovni heroj koji posle uspelog atentata u Africi dolazi u Hong Kong da naplati posao a nailazi na verolomne klijente koji su povezani sa bankama, tajnim službama i trgovcima opijumom.

Peter Cushing ima malu ali upečatljivu ulogu kao moćni čovek "duboke države" a Ti Lung je sidekick glavnog junaka.

Priča se nezaustavljivo kreće od tačke A do tačke B. Shatter je sveden lik i Whitman mu ne pruža mnogo glumački i to je možda najveći nedostatak ove iteracije filma. Don Houghton se kao scenarista nije pretgrao ali se oseća rukopis žanrovskog profesionalca.

Uostalom, Anton Diffring je tu. On je kao M. Emmett Walsh, garancija da film ne može biti skroz loš.

Akcija je vrlo solidna, ne naročito inventivna, te 1974. bilo je i bolje i svežije ali bilo je i slabije. Ima pucnjave, ima potere, ima kung fua, ima svega što treba.

SHATTER je relativno potcenjen u literaturi, pa samim tim nije značajnije posmatran kao deo Hammerove dalekoistočne epizode. No, nije to jedini Hammerov izuzetak koji je istorija potcenila.

* * 1/2 / * * * *

MICKEY 17

Kada je STARSHIP TROOPERS izašao 1997. godine, koštao je 105 miliona da se snimi, što je današnjih 208 i na globalnom box-officeu zaradio je 121 što je značilo da je reč o teškom promašaju.

MICKEY 17 je koštao 118 miliona da se snimi po nekoj proceni koju je posle otpisa poreza izneo Warner (verovatno je skuplji) i koštao je još 80 miliona da se promoviše i zaključno sa 30. martom je na 121 milionu zarade globalno.

Dakle, STARSHIP TROOPERS i MICKEY 17 su bukvalno ista ravan finansijske propasti.

U vreme kada je izašao, STARSHIP TROOPERS je imao prosek ocena na Metacriticu 52 a MICKEY 17 ima 72.

Danas je međutim STARSHIP TROOPERS multimedijska franšiza koja je iznedrila dva dosta dobra DTV naslova koja su (za razliku od sličnih stvari) radili autori filma, i još pored toga animirane DTV naslove i seriju.  

O kultnom statusu STARSHIP TROOPERSa ne treba trošiti reči. Činjenica je da je Paul Verhoeven imao i sa svojim najmanje cenjenim SF filmom HOLLOW MAN neki DTV nastavak a da su ROBOCOP, TOTAL RECALL i STARSHIP TROOPERS generisali i nastavke i serije i rimejkove. To je Verhoeven Effect i to je posebna priča.

Bong je imao sličan efekat na svom jedinom filmu na engleskom koji je imao tu vrstu mejnstrim kapaciteta i iz SNOWPIERCERa, snimljenog po francuskom stripu, nastala je serija od četiri sezone, i to dosta bolja i trajnija od onih koji su dobijali Verhoevenovi naslovi.

Slično Verhoevenu, koji je za potrebe svog filma ekranizovao roman Roberta Heinleina, koji nije pisan kao parodija, tako je i Master Bong ovde ekranizovao roman Edwarda Ashtona koji ima smisao za humor ali nije pisan kao satira.

U oba slučaja, reditelji koji su transplantirani u Holivud snimili su dakle jednu mutaciju izvornog materijala.

Heinlein kao mrtav pisac nije imao priliku da se žali dočim verujem da je Ashton presrećan što mu oskarovac ekranizuje roman.

Ono što se postavlja kao pitanje jeste da li će MICKEY 17 dostići po kultnosti STARSHIP TROOPERS koji 28 godina posle izlaska i to oko premijere MICKEYa baš, dobija najave da će ga rebootovati Neill Blomkamp, rizničar Verhoevenovog SF spektakla u današnjem Holivudu.

Paralele između dva filma su zbilja neverovatne pa bi bilo lepo da i ishod za MICKEY 17 bude takvo prepoznavanje i svojevrsni kulturalni hepiend.

Bong je snimio film koji je po svojoj fizionomiji holivudski spektakl o kolonizovanju planeta. Ipak, kao što me je Ashtonov roman kad sam ga čitao podsetio na Predraga Raosa, tako me je i film - ali sa drugim predznakom podsetio kako na njega, tako i na Kusturicu.

Ako je Ashtonov roman kao Raos iz faze BRODOLOMA KOD THULE, tako je Bongov film Raos iz faze stolovanja kod Malnara.

Vrlo je nevaljao i anarhičan, a moram reći da sam u samo jednoj sceni imao problem sa onim sa čim gledaoci i kod nas i u svetu imaju najviše problema a to je Ruffalovo kanalisanje Trumpa. U toj sceni gde imam problem, on više proističe iz dramske postavke scene nego zapravo iz Ruffalove karakterizacije i reč je o situaciji opšteg razjašnjavanja pred finalni konflikt.

Dotle mi je Ruffalo kao trumpovska figura koja spaja socijalni konzervativizam i razobručenu tehnološku deregulaciju vrlo zanimljiv jer prosto mogu zamisliti takav lik koji na "svojoj" svemirskoj misiji diktira nekakav vrednosni kredo po kome se ona izdvaja.

U tom smislu rekao bih da je Toni Colette kao njegova partnerka možda problematičnija u toj šmirologiji i da ga je ona "odigrala" problematičnije nego Ruffalo.

Međutim, u odnosu na recimo Gyllenhaala u OKJAi, ovo mi je funkcionalnije sve u svemu a ja generalno jesam funkcionalista.

Robert Pattinson je s druge strane ovde dobio priliku da snimi svemirski ep a da to nije koji je radio s Claire Denis a da se opet malo i razglumi i Bong mu nudi zanimljiv materijal, nekoliko verzija istog lika od kojih je jedna bliža holivudskom čoveku od akcije a druga nekom bongovskom luzeru iz južnokorejske radničke klase.

U pogledu spektakla, Bong uspeva da stvori lažni utisak kako je ovo veliki svemirski SF iako je zapravo jedna buddy komedija sa elementima SF akcije, i sa mlađom ženskom ekipom koju čine Naomi Ackie, Anamaria Vartolomei i Patsy Feran i one zapravo daju balans filmu.

I STARSHIP TROOPERS i MICKEY 17 imaju određene neravnine zbog kojih nisu savršeno balansiranj holivudski blokbasteri. I ko je došao da gleda tu verziju ova dva filma dobiće je u EDGE OF TOMORROW Douga Limana koji je upravo - takođe na bazi literarnog predloška - do krajnje granice mejnstrimizovao ove dve premise i takođe - verovali li ili ne, krahirao na blagajnama a potom stekao kultni status i već godinama se javnost nadražuje na ideju nastavka.

Kao i STARSHIP TROOPERS ovo je razbarušen film i ko traži pedantnu verziju nek se odmah okrene EDGE OF TOMORROWu, s tom razlikom što je Verhoeven u svom filmu ponudio vrhunske akcione prizore dočim je Bong jači u karakternim interakcijama i manjim scenama.

Verhoevena je palila ideja da su svi likovi svedeni na action figure lutkice u njegovoj parodiji totalitarizma koja mu je istovremeno fetišizacija jer su borbe tako energične, dočim je Bongu ideja da ima psihološki koliko-toliko utemeljene ljude u bizarnim SF okolnostima i u tome je njegov film jači.

Ipak, strukturalno, bitno je napomenuti da je najveći pad Verhoevenovog filma antiklimaktična završnica a da Bong ima upravo suprotno, ironičnu ali strukturalno holivudsku završnicu "sa više krajeva". Isto tako, iako Ashton ima novi roman o Mickeyu - Bongov film je zaokružen a Verhoevenov zbog svoje strukture pulpy serijala nikada nije bio.

Ako bih poredio svoje utiske posle prvog susreta sa filmom, MICKEY 17 mi je ostavio snažniji utisak od STARSHIP TROOPERSa kada sam ga prvi put gledao a videćemo kako će se držati vremenom.

U Bongovom opusu, ovaj film u izvesnom smislu kombinuje ono što je on već radio u filmovima SNOWPIERCER i OKJA, sa kojima deli neke vrlo slične motive pa čak i elemente zapleta i slojeve značenja - recimo inverzija gde projektovani monstrum postaje nežno biće i žrtva, ljudi koji vode putovanje vode i izolovano društvo svojim drakonskim merama itd. Kao što je uostalom dosta DNK iz ROBOCOPa preneto u STARSHIP TROOPERS preko reditelja i scenarista.

Tako i MICKEY 17 meni stoji u odnosu na SNOWPIERCER, otprilike kao STARSHIP TROOPERS u odnosu na ROBOCOP, raniji film je skladniji i pravi je prototip briljantne reinterpretacije žanra.

U MICKEY 17 ima raznih tenzija između raznih elemenata i samim tim on nema tu propulzivnost SNOWPIERCERa ali to je taj hangout ugođaj STARSHIP TROOPERSa koji je prosto drugačiji.

U svakom slučaju, MICKEY 17 je film kom ćemo se sigurno vraćati a ja se iskreno nadam da će iz u njemu biti prepoznat neki potentan kalup za izlivanje lepe žanrovske satire u manjim formatima kao što je Verhoeven ostavio u amanet sa STARSHIP TROOPERSima.

* * * / * * * *

LOS FRIKIS

Ko je u srednjoj školi gledao zgode Boruta Kadunca i Metke u filmu AUTSAJDER Andreja Košaka, ima određeno razumevanje prema teškoćama odrastanja punkera u komunizmu. Međutim, teško je zamisliti sudbinu kubanskih rokera, poglavito punkera, ali i metalaca koji su tokom devedesetih sebi ubrizgavali HIV pozitivnu krv kako bi bili smešteni u sanatorijume i pošteđeni od rada, i sa dobrom ishranom čekali da se pojavi lek.

Ipak, ubrzo će vam nedostajati Borut, Metka pa i onaj Bosanac i njegov otac glupi oficir je bi se moglo reći da je LOS FRIKIS ozbiljan test inteligencije.

Kako neko uspe da snimi ovakvu budalaštinu na temu punkera koji su sebi ubrizgali HIV kako bi izbegli radnu obavezu a možda i robiju zbog bavljenja zabranjenom muzikom, ostaje možda i veća misterija od otkrića kakav efekat ima AZT.

Lord i Miller su među producentima ovog filma, dobio je mnogo veće eksponiranje nego što u najvećem ludilu zaslužuje, a Adria Arjona je dobila ulogu koja je na pola puta između Metke i Jagodinke iz VARLJIVOG LETA, tako da je ona u sred svog uspona verovatno pomislila da se malo omasti na tragediji kubanskih pankera, a završila je tako što je neka omladina prislanja po šupama ili sa istima razmenjuje neke mučne melodramske baljezgarije.

LOS FRIKIS je rečju zaista zločin i protiv filma i protiv teme za koju je delovalo da ne može rezultirati lošim filmom.

Od priče o ultimativnom punk gestu, dobili smo sentimentalnu, dosadnu budalaštinu koja nije ubedljiva a ni istorijski verodostojna ni u jednom aspektu.

Jedino što kod ovog filma vredi je to što postoji pa ljudi mogu biti podstaknuti da pogledaju bolji dokumentarac o temi.

* 1/2 / * * * *

OPRAVIČILO ZA MODERNOST

OPRAVIČILO ZA MODERNOST je dokumentarni film koji potpisuju Igor Zupe i grupa IRWIN. i prikazuje paviljon NSK na venecijanskom bijenalu. U suštini, reč je o jednoj reportaži, i rekao bih da je izabran najmanje zanimljiv pristup.

Pošto ovaj film više deluje kao neka filmska beleška o nečemu što se desilo, koja u sebi nosi dosta podrazumevanja i maltene gotovo da je pravljena za internu arhivu, možda bih ranije gledao filmovani dokument pravljenja i funkcionisanja paviljona, kao što su ranije pravljeni industrijski filmovi koji su bili interni dokument o nastanku neke građevine ili proizvoda.

Ovako, nema neke nadgradnje ili arhive kojima bi se ispričala šira priča, dakle podrazumeva da se gledalac umnogome zna šta je NSK i šta su umetničke grupacije u njemu, i fokus je na dokumentovanju dešavanja u paviljonu tokom Bijenala, gde nije da nema zanimljivosti - recimo ima deonica gde priča Slavoj Žižek (nažalost, jednu priču krajnje skromnog B-kvaliteta) i sam paviljon zapravo vrlo zanimljivo izgleda.

Međutim, ostali sagovornici su kako relevatni - recimo, autori paviljona, tako i potpuno irelevantni - recimo, posetioci paviljona.

Ne smeta nijednom čoveku da pogleda 70 minuta nečega snimljenog u Veneciji, na zanimljivom mestu i sa sagovornicima koji su obrazovani ljudi. Međutim, ipak kad gledamo film imamo određena očekivanja koja će prevazići nivo nečega što ume da snimi i RTS kad se potrudi.

* * / * * * *

DOPE

DOPE Ricka Famuyiwe je bio vrlo značajan film 2015. i posle deset godina sam pogledao. Moram priznati u to vreme sam ga samo prelistao malo, pogledao trejlere i delovao mi je odbojno pre svega u vizuelnom pogledu, ostavio mi je utisak krutog, arhaičnog rada u kome je produkcioni dizajn kontraproduktivan.

Ipak, tek kada sam ga sada pogledao shvatio sam da su vizuelni problemi u stvari najmanja nevolja tog filma i da je u njemu priča zapravo najstrašniji deo.

Slavljen kao inventivan, svež i pre svega "istinit" film, DOPE se ispostavio kao jedan bajat, mučno glup film o odrastanju sa banalnom kriminalističkom zgodom u svom centru.

Jedino što je vredno u ovom filmu su imena na špici, i to ne šta ta imena rade na ekranu, već bukvalno samo ispisi jer se ne može lako ponoviti takva podela na istom mestu. Međutim, što se mene tiče, nezavisno od dara i reputacije, to što ovde ima jako dobrih faca samo još dodatno devalvira ovu budalaštinu na koju su trošili svoje vreme.

* 1/2 / * * * *

DEAD PIGS

Kada se pojavio BIRDS OF PREY, javila se snažna potreba da se pogleda debitantski film Cathy Yan DEAD PIGS, ali nije ga bilo. Onda se pojavio ali je uprkos tome što je stalno bio na nišanu i tu negde privoljen na hard, čekao neko vreme da se izađe na uviđaj.

Na kraju je prošlo pet godina, ali dobro, sada smo tu.

DEAD PIGS je drugačiji od BIRDS OF PREY, što nije teško, i nije neočekivano jer je ovo kineska crnohumorna socijalna melodrama a ono DCjev odgovor na Deadpoola, međutim u oba slučaja se vidi da je Cathy Yan vešta rediteljka koja ume svoje ideje da artikuliše kroz različita izražajna sredstva.

DEAD PIGS u tom smislu čak možda više liči na jugoslovenski nego na kineski ili američki film, iako je zapravo i jedno i drugo. U tom pokušaju da se postavi između Istoka i Zapada, potpuno nehotice, Cathy Yan je snimila nešto što izgleda kao veoma uspeo scenario Gordana Mihića kakav bi u staro vreme uzeo da režira možda čak i Kusturica.

Nekoliko ukrštenih priča o Šangaju koji raste a u njemu se susreću sudbine naivnog svinjogoca koji je prevaren za pare, svojeglave vlasnice kozmetičkog salona, momka koji se izdržava skačući pod kola i naplaćujući štetu od vozača koji ne žele da zove policiju i bogate devojke koja prolazi kroz egzistencijalnu krizu pokrenute su dolaskom američkog arhitekte da zida skupoceno kič naselje inspirisano Španijom.

Cathy Yan ovde barata sa pregršt motiva i uspeva da ih stavi u funkciju iako bi za moj ukus moglo recimo da se preživi bez bogate devojke jer je njena priča najmanje zanimljiva, ali neka je, ne smeta ni ovako.

Film je duhovit, uspeva da zarobi atmosferu tog kontrasta između neonskog noćnog Šangaja i dnevnog pogleda na prigradske vetrometine koje čekaju da budu urbanizovane, kao i na sukob ta dva pogleda na svet.

Sve do same završnice u kome stvar odlazi u domen pojačane ekspresije kroz pesmu, film se kreće u domenu povišenog, dinamičnog realizma.

Po fizionomiji ovo je zapadni film o Kini, dovoljno pitak da bude jasan svakoj publici, ali zbog kineske glumačke podele ipak namenjen onima koji "preferiraju" neamerički film. U tom pogledu, ovo jeste samo tehnički kineski film sa Kinezima i o Kinezima, ali definitivno nije pravljen za Kineze. Otud priča iako iz oblasti lokalne  problematike zapravo iznad svega je globalno čitljiva i razumljiva.

Otud ovo je zanimljiv primer filma koji je naizgled veoma lokalan a zapravo je isključivo namenjen izvozu i započinjanju američke karijere što je cilj u kom je Cathy Yan itekako uspela.

* * * / * * * *

MILES AHEAD

Don Cheadle je režirao jednu "malu" priču iz života Milesa Davisa kroz koju je želeo da prikaže "veliku priču" o velikom umetniku. Međutim, ta mala je priča je više legenda nego istina, a i kao legenda naprosto nije naročito zanimljiva i maštovita, pa samim tim ni uvidi koje je Cheadle želeo da nam otvori prosto nisu naročito zanimljivi ili "duboki".

Cheadle je napravio zanimljivu ulogu kao Miles Davis, dok su svi ostali likovi, iako ih igraju izvanredni glumci mahom ipak svedeni na topsle pojave čije je osnovno svojstvo da eto imaju neku funkciju na nivou pripovedačke celine.

Meni pristup viđen u filmu MILES AHEAD nije stran, primenio sam isto to u predstavi VELIKA BELA ZAVERA, ali čini mi se da u ovom filmu, osim te Cheadleove role u vlastitom filmu i nekih lepih narativnih trikova koje je primenio, zapravo nije napravio ništa po čemu bi se ovaj film istakao.

Otud, možda će hardkor fanovi Davisa u ovome videti nešto više nego ja, ili naprosto uživati u činjenici da se neko bavi njihovim herojem, ali za mene ovo ostaje respektabilan iako suštinski ipak neuspeo eksperiment.

* * 1/2 / *.* * *

THE PHOTOGRAPH

Stella Meghie imala je izuzetnu glumačku ekipu koju predvode Lakeith Stanfield i Issa Rae za svoj ljubavni film smešten u milje emancipovanih srednjeklasnih afroameričkih profesionalaca. Nažalost, u filmu THE PHOTOGRAPH ona to nije uspela da iskoristi, s jedne strane opterećujući sve to paralelnom ljubavnom pričom oko koje se njih dvoje upoznaju i iz koje stiču naravoučenije koje će im pomoći u sadašnjosti.

Otud, THE PHOTOGRAPH prati praktično dve ljubavne priče ali ni od jedne ne uspeva da napravi istinski dramatičan komad, i ja sam kao gledalac ostao prilično ravnodušan prema svemu onome što sam video na ekranu, što ne znači da možda nema nekih ljubitelja žanra koji će se u ovome ipak prepoznati.

No, mislim da bi i za njih ovo morala biti jedna ambiciozna ali krajnje jednosmerna priča lišena prave dinamike odnosa među protagonistima.

* * / * * * *

GLASBA JE ČASOVNA UMETNOST I: LP FILM PANKRTI DOLGCAJT

Igor Zupe, poverenik NSK za film, snimio je dokumentarni film o prvom albumu Pankrta DOGCAJT koji je praktično bio udžbenik punka za omladinu u SFRJ.

Film je u suštini u jednoj televizijskoj četrdesetsedmominutnoj formi, ali kako je definisan kao film i prikazan na filmskom festivalu, onda je prosto upao da izađe ovde na istinu.

Svakako da bi mu se kao televizijskom dokumentarcu teško našla mana. Međutim, uprkos tome što sumnjam da je igde išao u bioskope, nema sumnje da jeste barem na festivalima tako prikazivan pa samim tim i to se mora uzeti u obzir.

Zupe pravi jedan informativan film sa dobrom arhivom, mahom živim i dostupnim sagovornicima koji iz prve ruke evociraju uspomene, može da se čuje i muzika Pankrta. Sve je to na mestu.

Međutim, Zupe pravi dve intervencije koju dosta tanke. Jedna je da tokom filma ne predstavlja sagovornike već to čuva za kraj. Ja sam, istini za volju dosta njih znao ko su, ali sad baš nisam mogao da setim koji je koji gitarista Pankrta kad ih vidim u današnjim godinama.

Od usual suspectsa, čak Rosić i Vlajsa ne zvuče loše u svojim izjavama iako su žestoko izraubovani, ali meni je tu mnogo falio Uroš Đurić sa ove beogradske strane.

Druga intervencija je priča o nekom fanu-taksisti i njegovom snu da mu Pankrti sviraju na momačkoj večeri što je neki skoro pa pseudo igrani deo filma koji je skroz besmislen, i koristan je jedino u onom domenu u kom taj čovek prepričava svoje doživljaje kao fana jer oni jesu korisni i zanimljivu za celinu.

Otud, GLASBA JE ČASOVNA UMETNOST I: LP PANKRTI DOLGCAJT je film koji treba pogledati jer Pankrti ipak jesu bitna istorija naše kulture i tog zajedničnog iskustva u zemlji koje više nema. Ali, nažalost Pankrti su njegov osnovni adut, a estetizacije i ne baš.

IZZY GETS YHE FUCK ACROSS TOWN

Christian Papierniak snimio je film IZZY GETS THE FUCK ACROSS TOWN kao jedan od onih indie filmova "putovanja" koje ovde nije na drumu već u gradu, ali grad je Los Anđeles koji je površine Vojvodine, i ta struktura omogućuje epizodičnu strukturu u kojoj glavni lik sreće razne druge na kratko i time se otvara mogućnost da samo glavni glumac bude u većem angažmanu i da se sve garnira kraćim rolama poznatih lica.

To nam je ovde pružio Papierniak ali je barem pošteno u glavnoj ulozi Mackenzie Davis tako da barem u tom smislu nismo zakinuti. U ovim manjim ulogama su razne face od kojih se kao scene stealerka na nivou celog filma, kao što je često slučaj, nametnula Carrie Coon.

Nažalost, sama priča i glavna junakinja a samim tim i Mackenzie Davis su prilično raspojasane i dosta teško je utvrditi šta je osnovni problem te žene koju sve vreme gledamo.

Otud, IZZY GETS TH THE FUCK ACROSS TOWN uspeva da iznese dosta toga, ali na kraju ipak nije uspeo da od ovog često korišćenog koncepta epizodičnog indie All-Star festa napravi nešto zaista vredno pažnje.

* * / * * * *

TEXAS CHAINSAW 3D

Uz rizik da se ponavljamm, ali i u nadi da ne čitate sve meditacije o filmovima iz ove franšize jednu za drugom, činjenica je da je TEXAS CHAINSAW MASSACRE remek-delo američkog filma u najširem smislu, a horor žanra naročito.

Isto tako činjenica je da je TEXAS CHAINSAW MASSACRE izrodio franšizu sa brojnim nastavcima koji međutim nisu uspeli da imaju stabilan dom i praktično su išli od studija do studija sa raznim diskontinuitetima.

Isto tako, čak i ako izuzmemo Tobe Hooperov prvi nastavak, a nema razloga da ga izuzimamo, nijedan film koji je usledio nije prišao stravi originala jer nije uspeo da pronikne u njegovu estetiku i ono što ga je činilo tako moćnim.

Taj film jeste imao u sebi neke vrlo karakteristične postavke backwoods slashera koje će kasnije postati opšte i najopštije mesto u konstrukciji takvih priča ali je imao veoma specifičan pristup stravi koji je retko ko kasnije uspeo da ponovi.

Otud su svi kasniji TEXAS CHAINSAW filmovi bili mahom karakteristični po tome da su pogrešno pročitali Hooperov original, iako su svoj DNK crpili iz izvorna dva njegova filma, dakle originalnog remek-dela i pristojnog ali duhovno potpuno deplasiranog nastavka.

Otud, možemo reći da tu imamo nekoliko postupaka koji su primenjivani - direktan nastavak, pokušaj da se origin razradi kroz prequel ili nastavak, reboot ili rimejk.

Međutim, čak ni u rimejku, ovi filmovi nisu uspevali da zarobe tu stravu i svodili su se na bavljenje Leatherfaceom kao manje ili više nekontrolisanim slasherom, iako je on zapravo potpuno sporedni element Hooperovog filma.

Konačno, možemo reći da su se na TEXAS CHAINSAW filmovima izređali i reditelji sa autorskom reputacijom i reditelji sa čisto proesionalnim renomeom. I rezultati su bili manje-više slični.

TEXAS CHAINSAW 3D režirao je John Luessenhop, reditelj kog izuzetno cenim zbog filma TAKERS koji je van major studija uspeo da proizvede jedan old school bioskopski ugođaj. Za razliku od DEN OF THIEVES koji je slična ali pretencioznija stvar, nije postao franšiza ali je pokazao da je Luessenhop zanimljiv lik.

Potom je snimio ovaj TEXAS CHAINSAW 3D potpuno drugačiji film, do tačke da izgleda kao da je reč o nekom reditelju koji možda čak i ne postoji, odnosno kao da se javlja ako ne kao pseudonim (jer čovek fizički postoji, ima fotografije i bogatu vanfilmsku biografiju) a ono kao neko ko možda angažuje druge da mu snimaju filmove koje potpisuje. Prvo, TAKERS se neobično izdvaja po kvalitetu. Trajektorija njegove karijere nije koherentna sa rezultatima. Pauze koje pravi su ogromne. Ako je on zaista neki daroviti B-grinder ne bi ni mogao niti imao razloga da toliko pauzira.

Sumnje da stvari nisu čiste još su mi se pojačala na flmu SPEED KILLS koji je on jako dugo nosio kao reditelj u najavama da bi se na kraju volšebno potpisao neko drugi, i to na filmu koji je tanak ali u određenoj meri prijatan.

TEXAS CHAINSAW 3D je u suštini jedan od tih pristojnijih derivata. Alexandra Daddario je u glavnoj ulozi, dakle već imamo punokrvnu rasnu scream queen koja kad se pojavi počne da se dešava kinematografija. Imamo jako dobro podeljen epizodni cast, gde recimo Scott Eastwood igra (u ovom serijalu neuralgičnu) ulogu šerifa. Film izgleda pristojno, slikao ga je Anastas Michos, kog je povremeno znagažovao Roger Michell.

Ali, nažalost, u scenariju koji potpisuje armija ljudi, nismo dobili ništa vredno pažnje, nijednu neku svežu ili posebno dobru ideju.

Ovde Luessenhop kombinuje dva pristupa, odlazak grupe mladih u vukojebinu, i origin. Dakle, ide se i na nastavak ali i na origin. I čak, moram priznati, osnovna lokacija bogataške kuće u kojoj se sve odvija je prilično zanimljiva. Međutim, od cele patologije kao negativca imamo Leatherfacea i nedovoljno razrađene "normalne ali pokvarene" lokalce sa svojom agendom.

U tom smislu. Luessenhop ovde, a toga će kasnije biti i više, tretira Leatherfacea ako klasičnog filmskog monstruma, dakle ambivalentno, on je nekad sposoban da bude i dobar a ne samo zao, iako je naravno monstrum a priori. Međutim, sama strava i većina ripper sekvenci su bezveze, nemaštovite, snimljene rutinski, tako da dok se dođe do nečeg maštovitog izgubi se jako puno energije.

Luessenhop zna da svaki dinar mora da se zaradi, i ovaj film nije ošljarski, kako umeju da budu neki u ovom serijalu, ali prosto nije uspeo ni da nađe ključ kako bi ga učinio bilo čime sem bledom zloupotrebom slavnog naslova.

* * / * * * *

McVEIGH

Mike Ott je snimio film McVEIGH kao jednu malu atmosferičnu meditaciju o poslednjim mesecima koje je Timothy McVeigh proveo pre podmetanja bombe u Oklahoma Sitiju.

I u tom pokušaju je bio nadomak da postigne nekakav minimalistički uspeh da na kraju nije stavio preveliki akcenat na neku dosta naivnu, i stilski drugačiju ljubavnu priču čuvenog teroriste i simpatične konobarice koju uklanja iz svog života zbog paranoje i manije u kojoj je živeo.

Ja nisam nailazio na podatak o nekom bitnom doprinosu neke žene u McVeighovom životu ali mi sama ideja da je i to postojalo, sama po sebi, nije sporna. Međutim, ova junakinja u načinu igre, u izgledu i svemu ostalom unosi previše boje u sociopatsku teskobu koju Ott dotle gradi više estetskom rigoroznošću nego nekom posebnom rediteljskom veštinom.

Na kraju, film koji je mogao postići više da je bio disciplinovaniji, i čiji je osnovni adut upravo rediteljska disciplina, ostaje nedorečen i suštinski tanak baš zato što je reditelju ponestalo - discipline.

* * / * * * *

CLEANER

CLEANER Martina Campbella ima nesreću čak i u odnosu na druge DIE HARD parafraze jer se dešava u zgradi. Da bi neko snimio DIE HARD derivat u neboderu mora da bude ili baš ozbiljan bećar, ili mentalni patuljak ili da ga je baš briga.

Za Campbella se može reći da je od svega pomalo. U 82 godine on definitivno jeste čovek limitirane radne sposobnosti, isto tako on jeste reditelj koji dolazi sa reputacijom ozbiljnog žanrovskog profesionalca koji zna ponešto o akciji čim je dva puta reinventovao Bonda, ali isto tako u poslednje vreme snimio je nekoliko filmova koji nisu na najvišem nivou.

Ipak, hajde da uklonimo iz jednačine pomisao da je svakoga u ovoj ekipi baš briga jer je glavnu ulogu, naslovnu, odigrala Daisy Ridley koja svoj STAR WARS clout sada pokušava da proširi na jedan zanimljiv portfolio nezavisno produciranog žanrovskog filma, a u Campbellu je našla kredibilnog saigrača.

I kada film krene, deluje da je Campbell u saradnji sa direktorom fotografije Eigilom Hansenom ponovo našao tlo pod nogama. Ovaj akcioni triler smešten u Londonu počinje zanimljivo, lepo izgleda, čak je i duhovit.

I onda kada krene ono što je ključno, a to je da junakinja visi sa strane na neboderu i pere prozore dok unutra eko-teroristi prave ršum na godišnjoj žurci velike naftne kompanije, sve počinje da se devalvira i degradira, postaje statično, postaje bezveze i do kraja, jedino što je vredno pažnje su možda dva akciona prizora, gde vidimo da je to radila školovana ruka, ne nužno Campbellova.

Postavka sa glavnom junakinjom koja mora da povede na posao svog autističnog brata koji je savant za hakovanje, odmah je delovala kao školski primer spec scripta, naročito jer je brat autističan na način koji stvara pozitivan stereotip i kod nas ne bi bio smatran autističnim nego samo ITjevcem. I onda sa tim bratom koji je već usiljena konvencija, ne uradi ništa bitno, iako on neumitno naravno mora biti uključen u bitna dešavanja. On je "conveniently" uveden, i jasno nam je da će imati ulogu u raspletu koju naravno i dobija, ali ga krupan deo filma nema, i štaviše, u tom konceptu pozitivnog stereotipa nimalo nije jasno zbog čega je čovek koji je do te mere funkcionalan inače smešten u domu. 

Hemija između junakinje i glavnog negativca je skroz ispuštena iako je u onom "dobrom" uvodnom delu filma postavljena zanimljivo. To je takođe jedan nedopustiv faul iako je ta postavka možda jedini istinski maštovit detalj u ovom spec scriptu.

Međutim, kada vidimo da je na ovom scenariju radila armija ljudi, onda shvatamo da ko zna šta je tu bio spec a ko zna kako smo došli do shooting scripta i konačno do ovih izmontiranih sat vremena.

Ova analiza je preduga i nepotrebna spram činjenica da je ovo zaista minoran film značajnog reditelja i da ne zaslužuje neku ozbiljniju diskusiju.

Međutim, zaslužuje da se malo zamislimo nad tim stvarima jer je na retko neobazriv način straćio jednu takvu zvezdu kakva je Daisy Ridley koja je ovde više nego raspoložena da se potrudi i da se nadigrava.

Dakle, imao je ovde Campbell repromaterijala kao i u poslednjih nekoliko promašaja i to ispred kamere nije iskoristio. Svakako da ovaj film bolje izgleda od njegova prethodna dva naslova, ali po scenariju možda čak i nije bolji od njih.

* * / * * * *

TU NO ERES YO

Marisa Crespo i Moises Romera poznati su mi iz kratkog filma 9 PASOS. TU NO ERES YO je njihov celovečernji film u kom kombinuju triler sa okultnim hororom iz sfera ROSEMARY'S BABY, i možda bi najpre sa njim mogao da se poredi ovaj naslov, mada tu ima i WICKER MANa i sl.

Za razliku od MIDSOMMARa, Crespo i Romera snimili su film koji je nepretenciozan iako nije neozbiljan, i uspeva da upakuje svoje dve osnovne intencije u razumnih sat i po trajanja.

Film kreće kao dinamična melodrama o povratku poluodbačene ćerke lezbejke, sa partnerkom i usvojenim detetom, tokom Božića gde je porodica vidno iznenađena njenim dolaskom, odbojna prema njemu, i praktično ju je zamenila mladom lutalicom iz Rumunije koju su pokupili sa ulice i zavoleli kao svoju. Jedini koji se obradovao njenom dolasku je hendikepirani brat, živa rana na srcu svih ukućana, o kome je lutalica angažovana da brine.

TU NO ERES YO je film koji se vrti oko preokreta u ishodu i nameri junaka, slično ROSEMARY'S BABY ali nijedna referenca koju sam naveo suštinski nije spoiler jer zapravo film ni ne pokušava previše da prikrije da će ishod na ovaj ili onaj način otići u domen strave.

Glavna igra sa gledaocem je zapravo oko toga, kada će se iz porodične melodrame o susretu za praznike preći u stravu, i Crespo & Romera vrlo vešto upravljaju tim očekivanjima stvarajući tenziju ne samo u pogledu klasičnog suspensea na nivou događaja - šta će zadesiti junake - nego i kada će se promeniti brzina i preći u horor.

Otud, ovaj film je eksplicitino u vrlo malom delu trajanja klasičan horor u pogledu imaginarijuma ali je tenzičan sve vreme i neprekidno nas ispunjava nelagodom.

Crespo i Romera nisu snimili kapitalno delo jer im to nije bila namera, ali su zato hteli i započeli baš onoliko koliko su mogli i sve ovo lepo spakovali, i vizuelno i glumački, i naravno rediteljski.

* * * / * * * *

COMME UNE ACTRICE

Sebastien Bailly snimio je film COMME UNE ACTRICE par godina pre nego što je Coralie Fargeat snimila SUBSTANCE. Ne znam francuski dovoljno a Google pretraga pojmova "Substance" i "Comme une actrice" daje jako puno rezultata jer se u svakoj kritici ističe "glumica", pa ne znam kako je tamošnja javnost reagovala ali ova dva filma su slična u tolikoj meri da bi se SUBSTANCE morao percipirati praktično kao rimejk Baillyjevog rada.

Nisam prvi koji je ovo zapazio. Naprotiv, na uviđaj sam izašao na predlog moje profesorke a ono što sam zatekao je radikalno. Gotovo je smešno što je SUBSTANCE bio u opticaju za oskara kao originalni scenario i to ne toliko zbog Yuzne, koliko zbog ovoga.

COMME UNE ACTRICE nije horor film, ali ima potpuno identičnu formu body horrora kao SUBSTANCE. Dakle, junakinja zbog svoje anksioznosti zbog starenja i sve slabijeg interesovanja supruga za nju, nabavlja eliksir u enigmatičnoj prodavnici dalekoistočnih migranata. Samo tri kapi tog eliksira povremeno omogućavaju da ona nađe mir, ne sme da uzme više i ne sme da preteruje.

Ona mir nalazi tako što kad uzme kapi uspeva da uđe u telo mlade kritičarke koja zavodi njenog supruga i na taj način dobija priliku da iznova iskusi njegovu ljubav. Naravno, željna ljubavi, ona to počinje da radi prečesto i u jačim dozama, i kreće da se telesno raspada, a Kinezi joj oduzimaju eliksir jer se desio "slight misuse of substance".

Film je žanrovski jedna francuska melodrama sa elementima onoga što bi možda oni smatrali i komedijom, ali ne u smislu da je smešno, već više da ima duha, i da se kreće prema vedrom završetku. Ali u ovom slučaju, priča je toliko slična SUBSTANCEu, da je pitanje žanra samo pitanje postupka i u odnosu na osnovni sadržaj sekundarno, ali isto tako primarno na efekat filma.

Ovde ona maksima da je sve sadržaj i da je sve stil najbolje dolazi do izražaja. SUBSTANCE je našao postupak i žanrovski žargon kojim je uspeo da od jedne premise napravi svetski film. Bailly se pak okrenuo postupku u kom eto nije uspeo da napravi čak ni film koji je dovoljno poznat da bi bio opšte poznat kao mustra za SUBSTANCE.

Razlike su najviše uključene u sličnosti. Tako recimo, ovde je motiv jedan muškarac, dok su u SUBSTANCE motiv svi muškarci, celokupna populacija. Ovde junakinja radi posao pozorišne i filmske glumice i ima problem s tim što ju je muž sklonio i iz scenskog i iz životnog protagonizma, ali isto tako eliksir joj se najpre manifestuje kroz intimne situacije a ne kroz neku novu afirmaciju na sceni.

To nisu zanemarljive idejne razlike, ali zaista spadaju u domen finog štelovanja u odnosu na istu osnovnu ideju.

Svakako, teško mi je da poverujem da nema kritika koje ovo prepoznaju, te samo je pitanje moje veštinje pretraživanja da ih lociram.

* * 1/2 / * * * *

BATMAN NINJA VS YAKUZA LEAGUE

Nije prošlo ni šest meseci posle JOLIE A DEUX, iz DCa stiže još jedna prava delicija, a to je animirani film BATMAN NINJA VS YAKUZA LEAGUE. Junpei Mizusaki i Shinji Takagi su po scenariju Kazukija Nakashime, koji je recimo za Takashi Miikea pisao TERRA FORMARS, napravili film za koji je teško poverovati da ga zaista gledate.

Prvo, ovde se DCAU odmiče od standardne animacije koja je bila karakteristična za tu franšizu i ulazi u domen nečega što je japanska anima ali sa nekim upscale, gotovo slikarskim detaljima, i mešavinom stilova koja na svoj - sirovi i budžetski skromniji način - evocira čak i SPIDER-VERSE.

Film počinje nečim što bi Takashi Miike u nekom svom filmu spomenuo, a u DC stripu bi možda Grant Morrison negde i tražio da se nacrta a to je kiša jakuza.

Dakle, da, iz paralelne dimenzije koja se u nekom glitchu spojila sa ovom u kojoj žive Batman i Gotham City, iz Tokija koji lebdi naspram Gothama, negativci su poslali kišu jakuza. I sad s neba padaju jakuze u belim odelima sa jet packovima.

Let that sink in.

Ubrzo, iz svog iščašenog Gothama, Batman i Robin odlaze u taj iščašeni Tokio u kome za enigmatičnog gazdu rade yakuza verzije Aquamana, Flasha i Green Lanternke, a tu je i Superman, i protiv njih se jedino opire yakuza verzija Wonder Woman i u skladu sa raspoloženjem Harley Quinn.

Videli smo iskošene Black Label ekranizacije, dobili smo i RED SON kao DCAU ekranizaciju, nije nam Elseworld stran u ovom miljeu, ali posle prvog BATMAN NINJA filma, ovde dobijamo nešto što je toliko far out, da se zaista pre svega ono što gledamo mora pripisati Kazuki Nakashimi kao idejnom tvorcu.

Na sve te ideje, pojmove kojima film barata itd. reč je o jednom zaista jako uspelom anime radu, sa izuzetnom grafičkom dimenzijom, vizuelnom i popkulturnom pismenošću, sa nekim izletima van konvencije žanrovski standardizovane anime ekranizacije superherojskog stripa.

U tom smislu, nije sad ovo korak za japansku animaciju kakav ona pre ovoga nije napravila, naravno. Ali ovo jeste veoma krupan korak ne samo za Japanimation već i sve ostale animirane ekranizacije s ove strane SPIDER-VERSEa, gde u jednom realno B-miljeu, DTV animirane produkcije nastaje radikalan ikonoklastičan postupak.

Teško je naći reči koliko je ovo krupan korak za DCAU (koji ja inače veoma cenim, i trudim se da pratim) ali i jedan istinski značajan film po svakom kriterijumu.

* * *  1/2 / * * * *

RICH FLU

Galder Gaztelu-Urrutia definisao je neke jako važne pojmove u svom novom filmu RICH FLU.

Verovatno će njegov Netflix hit EL HOYO još neko vreme važiti za njegov calling card i njegov temeljni uspeh. Naročito jer RICH FLU nije uspeo da napravi ništa bitno na festivalima, nije našao neku vrhunsku distribuciju, i deluje da ima oko sebe manjak zvezdane prašine.

Ali, zapravo EL HOYO je minoran film u odnosu na RICH FLU, jedan od najboljih naslova prikazanih u 2024. godini.

Reč je o naučnofantastičnom trileru koji ima izrazitu socijalnu dimenziju, nudi dekonstrukciju i preispitivanje savremenog uređenja, krize kapitalizma, migratornih kriza, kulturnog kapitala. Reč je o filmu o smaku sveta među etabliranim i obezbeđenim ljudima koji ima ballardovsku dimenziju.

Svet je pogodila čudna bolest - virus koji isključivo ubija bogate ljude.

Odjednom, bogati bivaju progonjeni jer ih vide kao izvor zaraze, a milijarde koje imaju prolaze kao Brewsterovi milioni, odnosno moraju da se nekome daju kako bi se "ugroženi" rešili mogućnosti da budu zaraženi. Nastupa socijetalni kolaps jer niko ne želi novac a neki bogataši bi ranije uništili svoju imovinu nego je podelili s drugima.

Glavna junakinja je žena čiji se brak raspada a porodični odnosi ne stoje baš sjajno, koja u sred korporativnog uspona odjednom biva opterećena neočekivanom količinom bogatstva koje je pretvara u progonjenu zver koja će uskoro iskusiti kako je to biti progonjen zbog siromaštva.

Galder Gaztelu-Urrutia udara čekićem, ali na svu sreću kao vrh svog koplja ima Mary Elizabeth Winstead koja je - sad već očekivano - briljantna u glavnoj ulozi i ubedljivo prelazi character arc od dinamične poslovne žene do očajnice koja se maltretira po izbegličkim kampovima kao doskora u njenom svetu najgora afrička sirotinja.

Ostatak ekipe je takođe na visokom nivou a realizacija je energična, propulzivna i na veoma visokom nivou.

Ovo je film koji se gleda kao uzbudljiv triler sa SF elementima, gde je novum izložen realistički, ali sa dozom znakovite estetizacije. Njegova idejnost je brutalna, i bez mnogo uvijanja.

Realizacija je maštovita, propulzivna, Galder Gaztel-Urrutia se pokazuje kao majstor igre velike i male i čisto tehnički ovo je osvežavajući primer sigurnog postupka.

Međutim, ovo je i produkciono zanimljiv film. Odavno nisam video ovako koherentan i uzbudljiv film koji je zapravo Euro-pudding u kom se jedna američka zvezda pomeša sa par britanskih i internacionalnih i onda španskom tlu i sa tamošnjom ekipom dovede do cilja tako da se to ne oseti.

Tome doprinosi naravno sama veština Galdera Gaztelu-Urrutie ali i sama priča o veoma bogatim ljudima koji su zapravo najsličniji onima koji su najsiromašniji jer su i jedni i drugi nomadi.

Ovo je priča o pronalaženju doma, sposobnosti ljudi da se istinski odreknu i vrate se sebi, i društvu koje je na to sve zaboravilo i generalno pogrešno reaguje na nešto što je i blagoslov i kletva.

Film je naravno izuzetno tematski aktuelan jer je predsednik najmoćnije sile postao čovek koji smatra da je želja za bogatstvom i kapitalizam kao optimalna socijalna formacija za njegovo ostvarenje zapravo osnov civilizacije, i ovde se preispituje da li je to baš tako i kako civilizacija podnosi izazove nametnuta bogatima.

S jedne strane, može se za film reći da je veoma uživao u tom "eat the rich" aspektu ali i da svet kakvim poznajemo zaista nestaje kada se bogatstvo ne može nikome pripisati jer ga niko neće. U tom smislu se film može tumačiti i kao revolucionarski i kao reakcionarski, što mu uprkos direktnosti izraza daje jaču umetničku dimenziju i više mogućnosti čitanja.

* * * 1/2 / * * * *

LOONEY TUNES - THE DAY THE EARTH BLEW UP

O sudbini Warnerovog crtaća THE DAY THE EARTH BLEW UP dovoljno govori činjenica da je pravljen za Max, da je onda Warner pomislio da bi možda mogao i u bioskop ali svakako ne preko njih, i da je na kraju dat da se prodaje na AFMu gde ga je za Ameriku uzeo Ketchup Entertaintment.

U redu, imao je Warner te momente kad proda neke svoje filmove drugom studiju, tipa SLUMDOG MILLIONAIRE, ali ovo je onako baš eklatantno jer Looney Tunes jesu ipak dragulji ovog studija.

Ovo je crtać u kom se Daffy i Porky bore protiv vanzemaljaca koji zombifikuju ljude. I ovde ima nekog smisla za humor, ali nedovoljno da bi nas vratio u slavne dane Texa Averyja ili Chuck Jonesa.

Prosto, kao i mnogi nu school animirani filmovi klasičnih junaka, i ovaj mora da odgovori novim tehničkim mogućnostima animacije jer prosto danas je postići onaj stari rukom crtani 2D maltene teži posao nego koristiti savremenu tehniku, potrebno je inkorporirati nove tehnike i događaje, potrebno je naprosto svašta, i uprkos tome što je Warner uspevao tako neke stvari da uradi i što se Looney Tunes odjek javljao čak i u non-LT propertyjima kakvi su STORKS ili SMALLFOOT,  ovde ga nekako nema dovoljno iako su to ti likovi.

Ipak su Avery, Chuck i cela ekipa iz te epohe dosta jako uticali na način razmišljanja i u animaciji i u igranom filmu, i to je ogroman legacy koji se teško dostiže.

Tako ovaj film na neki način, nije ni približno ono što smo želeli, ali jeste sad to opet tu negde, orbitira.

Otud, film mi nije ostavio neki impresivan efekat kakav imam kad susretnem Looney Tunes, ali mi nije bio neprijatan, niti sam se osećao da legacy sad baš silom eksploatisan i ponižen.

* * / * * * *

THE EXECUTIONER

Sam Wanamaker je najširoj publici našeg doba poznat kao reditelj koji sprema scenu na setu vestern serije u filmu ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD. Bio je glumac ali i olinjali hack i jedan of filmova koje je režirao bio je THE EXECUTIONER iz 1970.

Reč je konfuznom špijunskom trileru u kom se trostruka obmana nekako iskomplikovala reditelju više neglo glumcima tako da mu ni George Peppard ni razgaženi Oskar Homolka, pa ni Joan Collins u prajmu nisu pomogli da održi pažnju na nimalo nežnih 110 minuta.

Šteta, film je zamišljen kao globetrotting triler, dešava se na nekoliko zanimljivih lokacija, ponegde je mogao imati i dobru atmosferu, međutim, Wanamaker nije uspeo da se izbori sa materijalom.

* 1/2 / * * * *

BORDERLINE

Jimmy Warden snimio je rediteljski debi BORDERLINE, i uprkos tome što je imao svoju suprugu Samaru Weaving u glavnoj ulozi, film je nažalost jako slab i možemo ga smatrati prvim misstepom u njenoj scream queen karijeri.

Wardenov film je lenjo napisan, neuko režiran i što ja najgore od svega, Margot Robbie kao producentkinja mu je obezbedila niz "sporednih" stvari (poput soundtracka) kojima se samo podcrtalo koliko je ovo inferioran rad.

Eric Dane u ulozi bivšeg bodigarda poznate pevačice, pokazuje da je opseg njegove harizme pre svega televizijski. Samara je dobra, ali je u filmu ni nema baš previše, niti ima materijal šta da igra, a nema ni partnere. Ray Nicholson, nesumnjivo jeste Jackov sin, ali čini mi se da u ovoj fazi više kanališe ono što nije valjalo kod poznog Jacka nego ono što je bilo genijalno kod mladog. Ali, da, on jeste zamena za Jacka od krvi i mesa, bar u meri u kojoj bi to bio neki AI. Ipak, Warden nije majstor da na kraju iz njega izvuče nešto Jackovog nivoa.

Naravno, ovaj film je toliko referentan sam po sebi, da na kraju strada upravo u tome što i mi znamo da poredimo i povezujemo a ne samo Jimmy. Ovo je slabije od bilo čega što je u ovom žanru radila Samara. Ovo je slabije od bilo koje uloge psihopate u izvedbi Jacka Nicholsona. Domet je sub-televizijski pa zato i ne čudi što je film na kraju pušten polunezapaženo.

* 1/2 / * * * *

THE "HUMAN" FACTOR

THE "HUMAN" FACTOR Edwarda Dmytryka je interesantan pozni film u opusu ovog doseljenika u Holivud koji bi se mogao definisati kao exploitation rad sigurno uklopljen u tada popularnu formu vigilante filma. Snimljen je sa britanskim i italijanskim uplivom i moram priznati da, za početak Edward Dmytryk ne upada u klopku nekog Euro puddinga, te da Rafa Vallonea i Johna Millsa fino uklapa u celinu.

Glavnog junaka igra George Kennedy, već tada korpulentni sporednjak ali i glavni glumac u B-naslovima, što je pomalo atipična podela za akcionog heroja no mora se priznati da on daje liku kvalitet baš svojom nezgrapnošću.

Kennedy igra kompjuterskog stručnjaka koji radi u bazi NATO u Napulju i kada mu nepoznati počinioci pobiju porodicu (u kojoj sina u vrlo kratkoj pojavi igra Danny Huston) on kreće da istražuje jer slučaj ne zanima nikog drugog. Koristeći svoje poznavanje računara, nalazi način kako da rekonstruiše neke okolnosti i na bazi tragova dođe od osumnjičenih za koje se ispostavlja da su neki ekstremno levi teroristi.

Postepeno iz istrage, glavni junak prelazi u nemilosrdnu osvetu i u tim scenama - kojih nema puno, ali su efektne - Dmytryk pokazuje začuđujuću vitalnost. Završni obračun u supermarketu je recimo čega se ne bi postideo ni neki od jačih exploitation majstora te epohe.

Sama upotreba kompjutera za istragu je pomalo naivna jer se oni koriste kao svemoguće mašine koje su sposobne da odgovore na vrlo kompleksne narativne upite. Zanimljivo je da se glavni računar zove 9/11 što je onako zlokoban detalj u kom će uživati ljubitelji teorija zavere.

THE "HUMAN" FACTOR deli naslov sa superiornim ali nekoliko godina mlađim filmom Ottoa Premingera koji je bolji. No, nećete pogrešiti ni ako pogledate ovaj.

* * 1/2 / * * * *

DEATHMASTER

DEATHMASTER Raya Dantona je zanimljivo postavljen horor koji je na neki način mogao kanalisati neke postmansonovske anksioznosti ali nažalost nije, delom zbog manjka mašte, delom zbog niskog budžeta.

U ovom filmu grupa hipika potpada pod uticaj misterioznog gurua koji je zapravo vampir sa nekakvom okultnom dimenzijom i nekakvim religijskim principima kojima pravda njihovo pridruživanje njemu.

Jedan od hipika shvata šta se zbiva, odbija da bude zaražen i traži način da ga porazi.

Ceo film se dešava na istom mestu u nekoj katakombi gde ih taj guru zavodi na pogrešan put i pretvara u vampire i to je manje-više sve. A ipak, to nije dovoljno da bi bilo refleksija mansonovskog profila ličnosti jer nema inicijative da se izađe u svet, da se prave zločini, da se menjaju šire okolnosti.

Sve je vezano za jedno mesto i jednu situaciju tako da posle maštovitog i obećavajućeg početka koji pomalo evocira Cormana, ostalo tone u stagnaciju i irelevantnost.

PRVA KLASA - PUN GAS

Glumac, producent, scenarista i reditelj Rade Ćosić sada ima već četvrti film u kom dosledno sprovodi svoju poetiku niskobudžetnog komercijalnog filma koji želi da privuče publiku ali i da joj pruži neka do sada nepoznata ili retka zadovoljstva.

AFERPARTI Luke Bursaća nije uspeo da nađe publiku, a i kritika ga je dosta loše prihvatila, bez velikog razloga i to je bio film iz angry young man usmerenja koji je kod nas imao uspeha. U EKIPI, Rade se bavio temom fudbalskih mahinacija, u režiji Marka Sopića nastao je snalažljiv umnogome DIY rad koji je uspeo da iskomunicira sa publikom pa i da dostigne neke simpatije kritike. U KO ŽIV KO MRTAV, Ćosić je sam režirao buddy cop komediju, ali nažalost ovaj film je napravljen za Apollon i osim festivala nije imao distribuciju, no pokazao je da je kritika sad već uspela da prepozna i prati ono što Ćosić donosi kao autor.

U filmu PRVA KLASA - PUN GAS!, u režiji veoma aktivnog pomoćnika režije Vladimira Miće Popovića, Ćosić se bavi miljeom auto trka, i to nacionalnom klasom u kojoj je trkaju "jugići", što je svojevremeno bio izvor komedije i slika frustracije u klasiku Gorana Markovića NACIONALNA KLASA.

U tom smislu, Ćosić želi da napravi nešto što će.biti kao NACIONALNA KLASA našeg vremena sa mladim junakom Bebom Majstorovićem koji "ludo vozi" ali je u suštini luzer i u životu i na stazi i o njegovom putu iskupljenja.

To iskupljenje se dešava na tri koloseka i nažalost kao da se dešava u tri različita filma.

Jedan je film o Bebinom odnosu sa Majkom koja pati od alchajmerizma ali i dalje ima želju da ga vidi kao oženjenog i zaposlenog čoveka koji je "izveden na put", i to je jedna melodrama možda ponajbliža klasiku Gorana Markovića, samo ne toliko dobra.

Druga je hangout movie, u kom se Beba bavi odnosima sa svojom bivšom devojkom i jedinom ljubavlju, mladom automehaničarkom Nensi, svojim frenemyjem Nemcem iz automoto kluba. Ovaj je urađen pristojno ali sa karakterizacijom koja ne odlazi mnogo dalje od sitkoma.

Treća je priča o auto trkama sa dva mentorska lika koje igra Ljubomir Bandović i Nenad Jezdić koja želi da ode u sferu koja se maltene dodiruje sa JUŽNIM VETROM, i da unese oktane u napetu sportsku priču.

Ova tri "filma" nisu dovoljno jaka ponaosob, a kada se sklope u jedno skoro dvosatnu celinu, nude nešto što je mogao da bude four quadrant blockbuster u kom ima svega, kao što je L'AMOUR OUF Gillesa Leloucha, ali nažalost ipak nisu to jer su prosto stvari i stilski diskrepantne i nisu ujednačene po kvalitetu.

Ono što drži film na okupu jesu gluma Radeta Ćosića i fotografija Džejlana Ibrahimovića, a ono što mu najviše nedostaje jeste doprinos montažera. Iskusni Stevan Marić je prosto samo sastavio sve ovo i PUN GAS deluje kao film u kom najfiniji proces montaže tek treba da se desi, da se počne sa ujednačavanjem, ali i sa redukcijom.

U filmu ima viškova, ima motiva koji nikad ne zaigraju ili ne zaigraju dovoljno. Feel good atmosferu u suštini remeti dosta "teška" priča sa majkom koja pati od demencije što je retko izvedeno sa humorističkom namerom i ni ne treba da bude smešno, ali svakako zagorčava emociju filma kome je imajući sve u vidu potrebna vedrina i dobra volja.

PUN GAS je benevolentan pokušaj blokbastera kod nas koji je publika u izvesnoj meri prepoznala. Ćosićev rukopis je tu, ali ovog puta mu gambit spajanja nespojivog nije uspeo. Da li je problem proistekao iz nedovoljno fokusiranog scenarija, nedoslednosti dramskog postupka u različitim situacijama ili naprosto montaže koja je stvari mogla da popravi ali nije, možemo da polemišemo ali čini se da je bilo nekoliko meč lopti koje je Ćosić promašio i u pripremama i u postprodukciji.

Ipak, PUN GAS ostaje častan pokušaj DIY blokbastera kod nas na koji publika instinktivno reaguje.

* * / * * * *

THE GROUNDSTAR CONSPIRACY

THE GROUNDSTAR CONSPIRACY Lamonta Johnsona je išao u bioskope ali u suštini Lamont je mahom televizijski reditelj, pa mu je takav i ovaj film.

Da je THE GROUNDSTAR CONSPIRACY bio televizijski film bio bi odličan. George Peppard, koji jeste bio filmska zvezda ali opet danas možda više zapamćen kao televizijski as, igra istražitelja koji ispituje katastrofalnu sabotažu u tajnom svemirskom programu.

Jedini preživeli posle eksplozije istraživačkog centra je lik sa amnezijom kog igra Michael Sarazzin i kog sada isražitelj koristi da bi na videlo isterao zaverenike.

Lamont Johnson misli televizijski. I ima ovde kadrova koji sigurno lepo izgledaju u bioskopu, ima čak nekih dosta kreativnih rešenja u kadriranju, ali mentalitet je televizijski, stvar je oslonjena na dijalog, na kamerne situacije, mahom jedan na jedan, i konačno sama priča na kraju nema tu "težinu" ni formalnu, ni značenjsku da bi ispunila dobar film.

Sve to bi bilo više nego dovoljno za televizijski film, i da je ovo nastalo u toj formi, odnosno da je u njoj distribuirano, verovatno bi bilo ako ne antologijsko ostvarenje a ono barem odličan primer "zlatnog doba" televizijskog filma.

U tom smislu, ovaj film mi budi ambivalentna osećanja jer ga ipak nisam gledao u bioskopu i ne osećam se izneverenim. Svakako da ljubitelji špijunca i generalno sličnih sadržaja, treba da se upuste.

* * 1/2 / * * * *

TEXAS CHAINSAW MASSACRE

Najnovija iteracija TEXAS CHAINSAW MASSACRE koju su kao producenti i autori priče uradili Fede Alvarez i Rodo Sayagues za Legendary i Netflix, vraća ovaj serijal u okvire respektabilne produkcije.

Međutim, kao i u slučaju EVIL DEADa, Alvarez i Sayagues nisu ljudi koji dolaze iz tog miljea očigledno i nisu pravi ljudi za oživljavanje i/ili mejnstrimizaciju horora sa toliko jakim autorskim pečatom.

U EVIL DEADu je osnovni problem bio to što je pokušao da konvencionalno, vizuelno rafinirano ispriča priču koja stoji u osnovi jednog artefakta, jednog experiencea koji je Raimi snimio uz pomoć štapa i kanapa. U TEXAS CHAINSAW MASSACRE je problem u tome što je u njemu Leatherface korišćen kao Michael Myers, bezlični neuništivi slasher koji biva probuđen i podstaknut nečim.

Bustillo i Maury su snimili svoj film u kom su pokazali Leatherfaceov origin i sad o tom filmu takođe ima štošta da se kaže, naročito kada se postavi u odnos sa Hooperovim nastavkom, i ne može se reći da je dobar, ali on jeste pokušao na neki način da se vrati Tobeovim korenima. Ovde mi imamo jedan baš rutinski, gotovo Jason Vorhees momenat gde - u dobro zamišljenim okolnostima - grupa junaka dolazi u malo teksaško mesto i isprovocira Leatherfacea i onda kreće klanica, manje ili više napeta, manje ili više dobro dizajnirana, i sve se svede na jedan film koji nije dovoljno bravurozan da bi bio upečatljiv, nije opet ni nevešt da bi bio za ismevanje, ali šta god da je TEXAS CHAINSAW nije.

David Blue Garcia je snimio neke zanimljivo zamišljene situacije, neke lepo dizajnirane ambijente, prošao je kroz nekoliko stilova slashera i odnosa prema goreu, i ovo je solidan showcase za njegovo poznavanje tehnike. Ipak, ne govori nam ništa o njegovom razumevanju onoga što je zapravo poslat da napravi, ali nije sam za to kriv jer ni njegovi pokrovitelji nisu imali toliko jasnu ideju.

Da ne nosi ovaj časni naslov, Garcijin film je možda mogao čak i biti preporučen kao podnošljiv slasher našeg vremena, bolji od mnogih. Ali, preteža je ovo naslov da se zanemari.

* * / * * * *

ALIEN: ROMULUS

Posle zaista impresivnog iskustva u filmu THE GIRL IN THE SPIDER'S WEB, odlučio sam da pogledam film koji inače nisam planirao - ALIEN: ROMULUS.

Teško je objasniti koliko su Alien i Predator bili bitni i moćni filmski monstrumi mog detinjstva i rane mladosti i koliko su filmovi o njima definisali pojmove o tome šta je horor, šta je akcioni film, šta je bioskopski SF, šta je višeslojan i kvalitetan blokbaster itd.

Otud, već je inflacija filmova o njima meni bila svojevrsno pojeftinjenje, a kada je najgluplji fanfic počeo da se ekranizuje, kada su ustali jedan protiv drugog i ono što je samo bio moćan detalj koji raspaljuje maštu u PREDATORu 2 pretvorili u franšizu koja jedino nije raspalila maštu autora tih filmova, nije nas dugo delilo od dva senilna Ridleyeva filma u kom se on konačno kao i što se očekuje od dementnog starca i skroz posrao "pored rupe".

Fede Alvarez i Rodo Sayagues su urugvajski autori koji su dobili priliku da se iskažu u rebootovima tri kapitalna holivudska serijala - EVIL DEAD, TEXAS CHAINSAW MASSACRE i ALIEN. Prvi mi je bio moram priznati skroz pogrešno shvaćen, i nekako izostao je taj ključni element artefakta koji je činio Raimijeve radove. Prosto, EVIL DEAD je stvar koncepta i slično MAD MAXu kad se radi za velike pare i sa digitalnim efektima prelazi u kič, postaje suprotnost smislu svog postojanja jer je u njegovom osnovu dovijanje i "rađanje mečke". Drugi je opet pa pogrešno shvaćen i deluje kao da autori prosto nisu shvatili o čemu je Tobeov film, a to je film o disfunkcionalnoj porodici u kom su žrtve samo lakmus papir za prikaz ludila nekih ljudi a ne prosto tehnički uvod u susret sa nekim slasherom, i onda su do detalja uradili ovo drugo - ali već u serijalu koji je toliko imao nastavaka i rebootova da više ne znam koji sam gledao a koji ne.

To nas dovodi do ALIEN: ROMULUSa u kome su Alvarez i Sayagues uradili pristojan posao.

Oni nisu uspeli da dosegnu u suštinu onoga što je na nivou egzistencijalističkog horora, strave koja zadire u samu prirodu bića, iskona, i naravno mesa, dosegli Ridley Scott i James Cameron u prva dva filma. Ali, opet pa ko jeste? Jeste neko. Daniel Espinosa je dobacio do suštine u svom LIFEu, verovatno najboljem ALIEN derivatu s ove strane Predatora, dakle, ima ko jeste, ali mahom nije niko.

Međutim, Alvarez i Sayagues su videli šta narod ište, šta je do sad bilo u serijalu i šta je bilo dobro, i kao ipak inteligentni ljudi napravili su to.

Krenuli su od sebi dobro poznate strukture - grupa mladih odlazi tamo gde ne treba. To je tema svakog njihovog filma, i to je vrlo tropey. Ali, ovde su te mlade upakovali u jedan cameronovski blue collar milje i dobro ih motivisali. Dakle, mladi nisu došli bezveze nego s debelim razlogom, i kad su videli da tu nisu čista posla, imali su razloga da ostanu.

Na to su dodali izvrsnu rekonstrukciju retro dizajna, nekoliko dobro zamišljenih scena i to u domenu akcionih prizora, nekoliko solidnih ripper sekvenci, i eto nama jednog vrlo pristojnog ALIEN filma kao proizvoda.

E sad, možda su i meni mentalno i emotivna prošla vremena za snažne utiske kakve su mi ostavili Ridley i Cameron. Možda ovi novi autori šta god da snime više nemaju gledaoca u meni. Moguće je da neko kome je ovo prvi Alien film u njemu neuporedivo više uživa nego ja, ali to sad nije ni važno.

Između ostalog, kako u ovom filmu nema jedne od onih osnovnih enigmi, u kome je chestburster a u kome ne, dakle nema tog odnosa u kom je čovek čoveku vuk, i kako je junacima već poznato da androidi mogu da ih prodaju i ugroze, ovde je generalno taj psihološki aspekt napetosti u startu utišan, i samim tim mislim da je ovo i onima koji nisu gledali pređašnje naslove manje efektan film.

No, ono što ovaj film jeste nije zanemarljivo. ROMULUS je izuzetno uspeo primer ALIENa kao produkta, nastavka kao dela nastalog na bazi jedne racionalne analize i talentovane realizacije, što nije neki preveliki zahtev ali u ovom serijalu jeste.

Otud, ako imamo u vidu okolnosti, ROMULUS bi trebalo da je standard a u stvari je eksces. Sposobnost holivudskih produkcija da prave "dobre" filmove trebalo bi da bude stalna a ne ovako povremena.

Stoga, ROMULUS je lako preceniti i ne bi bilo sasvim pogrešno gurati ga i do * * * 1/2. Ipak, mora se sagledati kontekst i zato kod mene veoma jakih * * *.

Dobio sam film koji je na dobar način evocirao uspomenu na hardver najboljih ALIENa (da ne kažem jedina dva klasika i sve ono vrednog pažnje iz ostalih) i pružio jedan zaista izdašan bioskopski produkt.

WE DON'T SAY RETARD ANYMORE

Tez Frost snimio je žilnikovsku mešavinu fikcije i dokumentarca fokusirajući se na stvarnu ličnost, finskog influencera Pekku Luodeslampija, hendikepiranog momka koji je stekao izvesni following sa svojim raznim stuntovima koje izvodi uporno, prkoseći objektivnim teškoćama.

Tez Frost oko njega strukturira priču koja nije radikalno fikcionalna, u suštini ona je samo delimična fikcija koja pokušava da naratizuje bavljenje njime, da to postavi u neki pripovedački luk.

Da nema nekoliko "lobovanja", pre svega u pogledu slabije glume fikcionalnih ličnosti koje se pojavljuju, film bi uspeo da savršeno izvede svoju mockumentary strukturu do kraja. Nažalost, ima par neravnina koje ga "odaju" i što je najgore od svega umanjuju efekat sve onog što je jako uspešno "lažirano".

Ipak, overall ovo je jako zanimljiv materijal i preporučujem da ga vidite čim se ukaže prilika.

* * * / * * * *

LIVE CARGO

LIVE CARGO Logana Sandlera je crno-beli, veoma pretenciozni i u postupku svedeni melodramski triler, sa elementima psihološke studije u kome se praktično uporedo razvijaju dve priče. Jedna o paru koji je otišao na karipsko ostvro da odmori i obnovi svoj odnos i druga o lokalcima koji se bave trgovinom ljudima i prevozom haićanskih migranata.

Ne treba trčati pred rudu jer ni jedna ni druga priča nisu izložene toliko jasno već su više u nagoveštajima, sa lepim ljudima i lepim kadrovima, i jasno je da na neki način Sandler pokušava da simulira malo radikalniji art house.

Ipak, rekao bih da mu to nije pošlo od ruke, iako opet ni ja baš nisam merodavan da sudim koliko je neko uspeo u artu. Deluje mi da je Logan ipak u dubini svog autorskog bića konvencionalan narativni reditelj i da ne ume da izgura tako tvrd art kakvim je ovde poželeo da se poigra.

Možda i grešim, ali i ako grešim, LIVE CARGO ne dobacuje do masterpisa nego do solidnog pokušaja.

* * / * * * *

ASSIGNMENT: MUNICH

ASSIGNMENT: MUNICH je televizijski film David Lowella Richa koji su pisali Jerry Ludwig i Eric Bercovici. Iz njega je izrasla serija ASSIGNMENT: VIENNA u kojoj je lokacija premeštena i glavni glumac je recastovan.

Roy Scheider igra privatnog detektiva i ugostitelja iz Amerike naseljenog u Minhenu koji pomaže mladoj devojci tek pristigloj u grad da reši probleme koji se tiču ostavštine njenog oca koji je bio kriminalac.

Nažalost, osim premise, ne deluje da je ova ekipa išta blagovremena smislila i onda se ovaj televizijski film tako vrti u krug a Rich ne uspeva ni da kapitalizuje odlične minhenske lokacije pa na kraju sve ovo i dosta monotono i slabo izgleda.

INSTANT JUSTICE

Michael Pare je još uvek bio u fazi karijere dok su mu majori radili filmove kada je Warner Bros pustio na tržište INSTANT JUSTICE. Film je imao nacrtan plakat i VHS omot, a kod ove vrste filma je ovo drugo važnije, na kojoj marinac u svečanoj uniformi drži neku nabudženu cev.

Naravno da takvog kadra ni približno nema u samom filmu. S tim što je vatreno oružje kojim Pare barata u samom filmu nekakav čudan mutant nekoliko različitih automata za razliku od ovog na plakatu koji je crtan ali je u suštini estetizovani hekler.

Nije problem u vatrenom oružju, nije ovo RED HEAT pa da se bavimo Podbyrinom, nije problem ni što je crtani plakat lažan u odnosu na sadržaj filma. Problem je što je ovo baš slab 80s revenge akcijaš koji sa 100 minuta trajanja predugo, a ne kapitalizuje apsolutno ništa - ni Gibraltar kao lokaciju, ni Parea kao heroja a ni ikonu heavy metal seksepila Tawny Kitaen kao damu u nevolji.

Gibraltar bi trebalo da glumi Madrid, ali ceo film izgleda kao da se dešava "negde", možda čak i u Americi. Pare je drvo javorovo ali na pogrešan način, njegova stamenost ovde iskoračuje u bezizražajnost a Tawny je još ovde i ponajviše pokazala znake života.

Film je po američkim pseudonimom režirao francuski reditelj Denis Amar, čovek koji je režirao svašta ali ništa bitno, a možemo se saglasiti da u ovom projektu očigledno nije prepoznao priliku da proba da snimi nešto dobro i na bazi toga nešto radi dalje u Americi ili za Amerikance.

INSTANT JUSTICE je jedino vizionarski utoliko što na VHSu anticipira mit o filmu kao "sadržaju koji se prati usput" i koji sad perpetuiraju protivnici Netflixa. Ovo je film koji je zaista teško ispratiti s punom pažnjom.

UN MONDE MARVEILLEUX

Giulio Callegari uspeo je da izvuče sjajnu ulogu iz Blanche Gardin koja čitav filma UN MONDE MARVEILLEUX, poznatom još i po alternativnom naslovu ROBOT T-0, igra za nezgrapnim kućnim robotom. Priča je smeštena u blisku budućnost u kojoj je sve manje-više slično kao danas izuzev što postoje kućni roboti koji pomažu ljudima u svakodnevnim poslovima.

Samohrana sitna prevarantkinja sa devetogodišnjom ćerkom dolazi u posed jednog dotrajalog robota i ubrzo ih njegova omaška umalo košta slobode. Ipak, devojčicu hvataju i šalju u hraniteljsku porodicu a robot pomaže majci da se ponovo nađe sa njom i pobegne u Španiju.

Po priči, ovaj film deluje kao jedna uzbudljiva priča za celu porodicu. I on to i jeste. U nekim segmentima mu fali razrade, barem za moj ukus, doza suspensea, malo više nekih složenijih razrešenja, i to bi onda bio i holivudski rukopis.

To se ne dešava, ali film nema ni neki partikularno "evropski rukopis". Naprotiv, Giulio Callegari kao scenarista i reditelj je fokusiran na likove i vrlo konkretan u pripovedanju. Otud se moj utisak kreće nege između * * 1/2 i * * * jer mi je film istovremeno i kompletan na nivou smisla i nedorečen u pojedinim aspektima forme.

THE GIRL IN THE SPIDER'S WEB

Osećam grižu savesti što sam ovako kasno izašao na uviđaj povodom filma THE GIRL IN THE SPIDER'S WEB. 

Prošlo je toliko dugo da je Mikael Persbrandt u međuvremenu uspeo da skonča u seriji OTMICA Miroslava Lekića, a konstatacija posle ljubavne scene glavne junakinje i Andreje Pejić "Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac" prešla je put od razloga za cancel do nečega što opet sme da se kaže u šali.

Ipak, treba imati razumevanja za činjenicu da mi je Fincherova ekranizacija Stiega Larssona bila novo dno u karijeri koja je posle masterpisa FIGHT CLUB išla samo nizbrdo. Samim tim nastavak toga, i nekakva percepcija da se sa tako nečim treba nastaviti delovala mi je pogubno.

Međutim, ovo ipak nije nastavak. Ulogu preuzima Claire Foy, ekranizuje se roman Davida Langercrantza koji je Stiegove beleške preuzeo radi dalje eksploatacije a skript su napisali Jay Basu, Stephen Knight i reditelj Fede Alvarez, te prvo i osnovno - jasno su uspeli da shvate šta je to što treba da snimaju.

A to je sophisti-pulp, znači petparački roman ipak namenjen publici koja ima sredstava da leti avionom, dakle aerodromska literatura, i samim tim oni su to upakovali kao priču koja je McGuffin, ključ je u glavnoj junakinji, a ona je pokretna, gipka, uvek u pokretu, spremna na igru veliku i malu, pa je samim tim takav i film. Vitalan je, uvek u pokretu i veoma gibak.

Fede Alvarez ga je učinio propulzivnim i dizajnirao ga je za popizdeti. Sve je pokret, tu su lepi ljudi, lepi kadrovi, briljantne lokacije, ovo je doza larpurlartizma u domenu akcionog trilera koju je kasnije recimo probao da replicira neprežaljeni Fukunaga kad je radio Bonda, ali nije mogao do kraja jer je tu producentima bilo bitno kao da se prati o čemu se radi. A to o čemu se radi bolje da ne pominjemo.

Ovde te stvari nisu toliko bitne, bitne su situacije, bitna je igra, bitno je kretanje, i Fede Alvarez žrtvuje taj "gravitas" koji je inače bespotrebno pridavan romanima Stiega Larssona, ali to nadoknađuje čistotom akcionotrilerskog filmmejkinga. 

Da li se taj gambit isplatio?

Ako je Fedeu dovoljno moje divljenje, sasvim sigurno jeste. 

Inače, nikako nije. Film nije napravio posao na blagajnama, kritika ga je obezvredila kao pokušaj da se sakrosanktni Larssona i Larssona uveoci uvedu u sfere Bonda, i da se pojeftini "najskuplja numera" koju je prethodno odsvirao Fincher.

Međutim, mislim da je kvalitet koji se pripisuje Larssonovim romanima iluzija. Oni su imali ozbiljan disbalans između onoga što je on unosio kao novinar što je kao neka realnost i onoga što je on unosio kao pisac fikcije što je realno neki trećerazredni treš. Ali, to je bio poslovno uspeo miks koji je zasluživao podršku utoliko što je popularizovao na globalnom nivou inače dosta jaku švedsku scenu sa bogatom tradicijom, i što je uspeo da proizvede autentičnu evropsku multimedijsku franšizu i u sklopu nje novu globalnu zvezdu Noomi Rapace.

Stoga, možda je Fede Alvarez kriv što je u svom filmu pokazao da je car go i da je to sve zapravo pulp, ali je s druge strane i zaslužan jer je ova ekranizacija jedini artefakt proizveden u sklopu celog tog IPa za koji mislim da će zaista ostati vredan pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

DASH AND LILLY

Oskarovka Kathy Bates režirala je televizijski film DASH AND LILLY, priču o odnosu Dashiella Hammetta i Lillian Hellman, po scenariju ne toliko uglednog pisca Jerry Ludwiga koji se ranije mahom dokazivao u drugim žanrovima, i nema mnogo dodirnih tačaka sa ovom vrstom filma.

U tom pogledu, može se reći da je DASH AND LILLY pre svega delo koje se bazira na snazi likova i naravno interpretacija jer Sam Shepard igra Dasha a Judy Davis igra Lilly. Ludwig koncipira ovaj film kao jednu greatest hits kompilaciju njihovog odnosa, od upoznavanja do večnog rastanka posle trideset godina, sa izazovima koji su proisticali iz njegovih neverstava, zajedničke sklonosti alkoholu, različitim nivoima odanosti levici i sindikalnoj politici, Drugog svetskog rata i konačno makartizma.

Ludwig relativno labavo uzima makartizam kao svojevrsni okvir priče, ali do kraja ne može se reći da je to ključna tema filma i problem ovih ljudi, samo jedan veliki izazov u kom su se oboje dobro pokazali.

Lillian Hellman je izgradila praktično podžanr vlastitih memoara, i njene autobiografije su važile za notorno nepouzdane. Sam Dash ju je nazivao najboljim lažovom kog je ikada upoznao (a imajmo na umu, radio je kao Pinkertonov detektiv). Pa ipak, DASH AND LILLY jeste film u kom su njih dvoje nekakvi heroji ali daleko je od hagiografije, i oboje su prikazani kao ljudi sa beskrajnim šarmom ali i sa ozbiljnim karakternim nedostacima.

Kathy Bates vrlo solidno rekonstruiše epohu i diskretno plasira protok vremena. Naravno, da su u pojedinim delovima Sam Shepard i Judy Davis prestari i premladi u odnosu na godine junaka, ali to ne smeta jer energija njihove izvedbe ima svoj integritet i čini ih ubedljivim u tom vremenskom rasponu koji je ispraćen. 

U tom smislu, iako je DASH AND LILLY izašao u vreme kad na HBO kreće Peak TV, on ipak i dalje ostaje old school televizijski biopic. Srećom, u najboljem smislu te reči.

ALL THE DIRT ROADS TASTE OF SALT

ALL THE DIRT ROADS TASTE OF SALT Ravena Jacksona je estetski rigorozna slika života žene na Jugu Amerike, data kroz niz visokoestetizovanih slika, mahom bez dijaloga i dramski postavljenih situacija, kroz jedan kolaž raznih prizora koji na kraju čine celinu.

Ovaj film u pogledu nekakve ambijentalne celovitosti i atmosfere koja ima određeni kontinuitet, kao i kroz potrebu da nas uveri da je ono što gledamo stvarno, jeste narativni, ali svakako da njegova snaga nije u konvencionalnom izlaganju priče i baratanju narativnim pojmovima na koje smo navikli.

Pored same estetizacije, Raven Jackson zaslužuje pohvale za disciplinu koju je pokazao vodeći ovaj film od početka prema kraju bez ijednog iskliznuća.

Malo je reći da nisam publika za ovu vrstu filma, međutim prema njemu je teško ne osetiti izuzetno poštovanje.

* * * / * * * *

THE CALIFORNIA REICH

THE CALIFORNIA REICH režirali su Walter F. Parkes i Keith Critchlow i reč je o značajnom dokumentu, pored toga što je reč o značajnom dokumentarnom filmu.

Parkes i Critchlow su izabrali da američki neonacisti govore sami za sebe i snimili su ih bez ikakvih intervencija osim naravno nekakvog montažnog strukturiranja, prikazujući varijetet njihovog delovanja, interne skupove, javne demonstracije, porodična druženja i život i lične ispovesti.

Mnogo toga je stalo u 55 minuta ovog filma, pre svega mnogo tužnih sudbina, i te 1975. godine, okosnica ove priče je Allen Vincent, nacista od mladosti i učlanjenja u Lincoln Rockwellovu partiju pa sve do osamostaljenja od Koehlove partije-naslednice koja će uslediti u vreme izlaska ovog filma.

Neonacisti u Americi su izuzetno cenili medije. Još je Rockwell smatrao da je svaki javni nastup prenet u medijima veliki uspeh, i zato je ceo taj imaginarij uniformi iz Rajha i kukastih krstova u tolikoj meri očuvan u Americi i u njihovom pokretu. Otud, oni su i film THE CALIFORNIA REICH koji je odjeknuo kad je prikazan u svoje vreme videli kao uspeh.

Međutim, istini za volju, ono što u ovom filmu jedino možemo videti jeste grupa tužnih marginalaca koji su se u ideologiji neonacizma našli igrom različitih slučajeva, mahom bez ikakvog promišljanja njenog mesta u njihovom svetu, ali isto tako i izvesnu dijaboličnu magnetičnost koju kukasti krst nosi čak i na rukavima ovakvih luzera.

Parkes i Critchlow puštaju namerno ove ljude da sami sebe predstave i zbilja, nije potrebna neka posebna intervencija da to bude u veoma lošem svetlu.

Materijal koji su snimili je izvanredan, ima izvesnu kinetičnost kada je ekipa u pokretu i kreće se kroz prostor, kao i snagu u ispovednim scenama gde su lica i tela govornika veoma ekspresivna, i gde imamo autentične ambijenta pa ni obraćanje u kameru nije talking head materijal.

Bilo bi zanimljivo videti kakva je sudbina male dece koju ovde vidimo u procesu indoktrinacije, da li su odbacili ili su zadržali ove ideologije.

* * * * / * * * * 

FOR A GOOD TIME, CALL

Jamie Travis je reditelj sa čijim sam televizijskim radovima imao izuzetno dobra iskustva, iako ne poznajem njegove kanonske kratke filmove po kojima je postao poznat.

FOR A GOOD TIME, CALL... je njegov celovečernji debi koji ipak nije na nivou onih najboljih stvari koje sam gledao, ali i dalje ima dosta dobre volje, i evidentna je energija uključene ekipe da nas zabavi, na čemu ne možemo da ne budemo zahvalni.

Priča prati dve Njujorčanke koje otvaraju telefonski hotline i na njemu nalaze kako polje da se finansijski stabilizuju, tako i formu psihoterapije.[/size]

Jamie Travis uspeva da motiviše glumačku ekipu da se dobro zeza pred kamerama, ali nažalost jednim delom se naše uživanje svodi na gledanje njih kojima je lepo i interesantno, a drugim delom u ono što treba da bude a to je ozbiljan rad koji samo gledaocu pruža zadovoljstvo.

Otud, FOR A GOOD TIME, CALL... ima u sebi konvencionalnost raunchy studio romcoma ali razbarušenost indie filma i to u onom lošijem smislu.

Ipak, sa ovakvom temom i podelom, Travis nije mogao previše promašiti.

* * / * * * *

DO DASKE!

Juče je preminuo Srđan Šveljo, jedna od kultnih figura srpske LGBT scene ali i modnog i muzičkog miljea gde je radio kao stilista i DJ. Pre nekoliko godina, Šveljo je bio uhapšen tokom najavljenog obračuna sa pedofilima gde je najavljivano da će pasti i moćni političar itd. ali od svih tih najava jedino je na kraju uhapšen "novosadski stilista".

Film Aleksandra Reljića se bavi načinom na koji su režimski mediji i tabloidi ispratili ovaj slučaj, izveštavajući o događajima maltene i pre nego što su se oni desili, i to je zapravo najintrigantniji deo cele priče jer pokazuje njihovo služenje stvaranju medijske slike koja istovremeno marginalizuje važne teme ali i usput ostavlja dosta "kolateralne štete" jer se sudi ljudima bez suda.

U tom pogledu, Šveljov slučaj je ipak kompleksniji jer on na kraju jeste osuđen na dve godine zatvora, iako nam film ne kaže decidirano zašto, u jednoj situaciji advokat en passant opisuje za šta je proglašen krivim, usput komentarišući odluku, i to do kraja filma ostaje nejasno.

Naravno, kao što ni mediji nisu mesto gde se može utvrditi nečija krivica to svakako nije ni film, i film DO DASKE! u suštini pokušava da nas upozna sa likom i delom Srđana Švelja kao osobe koja nije kriva za pedofiliju, koja je progonjena zbog antigej sentimenata u društvu, i u tom pogledu film je upravo morao biti jasniji u pogledu toga za šta je osuđen, i da li je to nešto beznačajno i da li je i u odnosu na to nevin, ali u tome ne uspeva i ostaje nedorečen.

Ipak, nema sumnje da je film pravljen sa simpatijama prema Švelju, kao što nema sumnje da ljudi koji ga znaju smatraju da njegova sklonost ka druženju sa mlađim momcima romske i domske populacije nije iskoračivala u okvire pedofilije.

No, imajući u vidu da ipak jeste osuđen, film je svakako morao biti jasniji oko toga.

S druge strane, u onome što je ipak primarna poruka filma, a to je način zloupotrebe medija i kasnije njihovo procesuiranje, film jeste jasan. I u tom pogledu, iako film ne uspeva da razjasni kako Šveljo tačno stoji u odnosu na sud, svakako je iz njega jasno da jeste bio žrtva medija.

Reditelj Aleksandar Reljić snimio je film koji je dosta hrabar u izboru teme i precizan u definisanju onoga što želi da kaže, ali čini se da je o ovome svemu publici ipak ostao dužan, ne samo ono što sam naveo kao stvar koja mi je ostala nejasna (oko toga za šta jeste kriv i za šta je osuđen) nego i za još raskošniji pristup.

Ovaj film je sveden, koherentan i svakako vredan pažnje, premda ne znam koliki je život imao izvan festivala Slobodna zona gde je prikazan.

* * 1/2 / * * * *

THE DOMINO PRINCIPLE

THE DOMINO PRINCIPLE Stanleya Kramera važi za jedan od najgorih filmova u kojima je igrao Gene Hackman i reputacija je sasvim zaslužena.

Dosta kasno u celom tom ciklusu filmova koji se bave nepoverenjem u establišment, a u kojima je Hackman ostavio dubok trag, dolazi priča o tajnoj organizaciji koja izvlači iz zatvora traumatizovanog ratnog veterana snajperistu kako bi ga uvukla u svoj plan političkog ubistva.

Stanley Kramer je ekranizovao roman Adama Kennedyja koji ga je sam adaptirao i očigledno je pokušavao svim silama da pobegne od konvencija trilera i da napravo nešto "više", verovatno koketirajući sa tada aktuelnim trendovima "političkog filma" iz Italije i Francuske i na kraju smo dobili jedno veliko Ništa u kom jedino što postoji, i nije malo, jeste sat i po vremena Hackmana koji junački apsorbuje razne gluposti i neveštine, ali ni to ne pomaže jer nas samo podseća na njegove bolje filmove.

* 1/2 / * * * *

THE IDOLMAKER

THE IDOLMAKER je neautorizovana, fikcionalizovana filmska priča o Bobu Marcucciju, rokenrol impresariju koji je pronašao Frankieja Avalona i Fabiana, dva velika i fabrikovana teen idola iz pionirskih dana rokenrola.

U ovom filmu postoje sve one tipične prepreke koje se javljaju u muzičkom i svakom drugom biopicu klasičnije holivudske provenijencije, sa tom razlikom što ovde priču gledamo iz vizure menadžera i jašemo sa njim, umesto da nam bude klasični negativac.

Ako imamo u vidu samu priču u kojoj su osnovni generatori problema u stvari mladi talenti, a glavni nosilac rešenja agent, onda bismo mogli da kažemo kako je ovo jedna cinična, izvrnuta slika sveta ili barem jedna transgresija u odnosu na pitanja sa kim gledalac treba da se identifikuje.

Ipak, fikcionalizovani Marcucci osim generalno "zlatnog srca" ipak daleko je od anđela, itekako je spreman da napravi potez iza leđa svojih klijenata i da sam proceni šta je i koliko za čije dobro. Otud film nije odbojan i ne deluje kao naručena apologija impresarija, naročito jer se kao i ta faza Marcuccijeve karijere zapravo završava porazom.

Film doduše svoj melodramski eskces izvodi u toj sceni poraza, nudeći uz poraz i naravoučenije i jaku emociju.

Ray Sharkey je izvanredan u naslovnoj ulozi, talentovani čovek koji ima sve sem harizme i izgleda, a Paul Land i Peter Gallagher su svaki na svoj način interesantni kao fikcionalizacije Avalona i Fabiana. Ne treba da čudi što je Fabian tužio producente za ogromnu sumu novca jer je Gallagher njegov lik odigrao sa dozom psihotičnosti, a autori su ga prikazali kao u potpunosti fabrikovanog izvođača koji vez velikog napora nije mogao ni da peva ni da igra, ili savlada tremu.

Ovo je prvi film Taylora Hackforda i režiran je energično sa nenametljivo ali ubedljivo rekonstruisanom epohom kojoj ne prilazi nostalgično, već naprotiv, kao nečemu savremenom što se sticajem okolnosti desilo nekoliko decenija ranije.

Tridesetak godina kasnije, MGM je razmatrao rimejk ovog filma sa Craigom Brewerom i Justinom Timberlakeom ali od toga nije bilo ništa.

Pošto je film fikcionalizacija, muzika je nova, ali u stilu Avalona i Fabiana i pisao ju je iskusni rokenrol veteran i cenjeni songwriter Jeff Barry i što se mene tiče baš je onoliko melodična i onoliko efemerna kao i njihovi hitovi.

* * * / * * * *

A COMPLETE UNKNOWN

Retko koji biografski film o muzičarima uspe da zarobi duh dela umetnika o kome govori ali A COMPLETE UNKNOWN je u tome zaista uspeo - naime, nije preterano interesantan. 

Naravno, ono što gledaoci mogu da izvuku iz filma o Bobu Dylana umnogome zavisi od toga kakav im je odnos prema njegovom radu. Ja lično prema njemu imam beskrajno poštovanje, i stvarno ne mogu da kažem da sam čuo njegovu pesmu koja nije bila odlična, ali isto tako nijedna me nije podstakla da je čujem više puta ili da slušam sledeću.

Dakle, Bob Dylan spada među muzičare koje izuzetno cenim ali isto tako čija me je harizma skroz zaobišla.

Otud, ovakav film u kom se mnogo peva i svira, i to ne samo muzika Boba Dylana nego i ono što su svirali i pevali njegovi savremenici, prijatelji i saradnici, zapravo ne nudi nešto naročito mnogo u pogledu dramskog naboja.

Jay Cocks je pisao neke od meni najdražih filmova, i kad je reč o rokenrolu, on je apsolutno merodavan kao scenarista. Ovde je on potpisan sa Mangoldom na skriptu koji adaptira knjigu o Dylanovom periodu pred prvi nastup sa električnim instrumentima. Ovo je priča o Dylanovom dolasku u Njujork, o ljubavi sa Suze Rotolo (koja se ovde iz nekog razloga zove Sylive Russo iako se sa njim pojavljuje na omotu albuma dakle mora biti Suze, i zašto to nije ostaje enigmatično jer je lik nimalo adaptiran spram uzora u stvarnosti), o odnosu sa Joan Baez, dakle značajnim muzama koje su uticale na njega, kao na muškarca i umetnika.

Mangold je snimio film koji s jedne strane jeste u duhu Dylana, te neke high class Americane iz koje je krenuo i predstavio je svetu u svakom pa i rokenrol ruhu. Dakle, ovo je holivudski biopic s tim amandmanom da ovde nema one priče o putu kroz trnje do zvezda jer je Dylan bio shvaćen odmah, voljen i željen, i sve nesporazume je na kraju rešavao u svoju korist. Dakle, ovaj film ima sve predispozicije velikog holivudskog biopica osim Američkog sna, osim autsajdera koji uprkos preprekama dostiže ogromne domete.

To filmu daje jednu snoliku atmosferu gde on u stvari hoće da nam predstavi Dylanovu mistiku, i nje ima pre svega u formi toga da je bio majstor da ne kaže ništa. Nije Joan Baez slučajno o njemu pevala "You were so good words/ And at keeping things vague". I u tom pogledu, film ne samo da je po knjizi već je baš by the book. Dylan je "vague" sa svima, i iskreno retko je sem u pesmama "great with words". U suštini sve ono što znamo u širem smislu o Dylanu, o Suze itd. dobili smo u formi kako je to opisano u "stručnoj" literaturi, kako je to opevano u njihovim pesmama i sl. dakle sve je vrlo skrupulozno.

Međutim, taj manjak drame nije doprineo atmosferičnosti, Mangold nikada ne zalazi na teren Gus Van Santa, što je možda dobro, možda i ne, ali film ima tendenciju da u ključnim momentima odigra krajnje konvencionalno. Moderan je, ali onda Mangold zakuca zaključak nekim arhaičnim amerikenom Joan Baez gde je ona nešto pogledala mnogo značajno i važno shvatila. Kad dođemo do prelomne tačke, dođe neko da nam pojasni i sl.

I to su sve legitimni zahvati u klasičnom holivudskom biopicu, ali i iziskuju malo više drame pre toga.

Svakako je fascinantno da glumci sami pevaju, i svi su u tom pogledu doneli A-game i svaka njima čast. Ed Norton kao Pete Seeger je ponovo dobio priliku da zasija i njegov dar možda nije uspeo da ga odvede do neke ravni bradpittovske moći i ugleda, što je delovalo realno, ali on je i dalje klasa za sebe. Elle Fanning je pokazala da može da odigra jednu onako "srpsku" ulogu žene kojoj je teško jer je s "teškim" čovekom u vezi i ne može sa time da se izbori. Chelametu isto svaka čast, i za pevanje i za činjenicu da ga dva sata i kusur gledamo uz relativno malo materijala da nam predoči.

A COMPLETE UNKNOWN iz svih ovih razloga nije masterpis kakvim ga predstavljaju i doživljavaju, ali opet, ovo je po svemu izuzetno ozbiljno, pedantno urađen staromodni film, svakako pravljen da bude deo boljeg dela kinoteke o značajnim ljudima i događajima.

Mangold se možda na našu sreću uzdržao od pokušaja da autorski penetrira Dylanovu ličnost. Možda je to dobar put ako imamo u vidu da je Dylan već dobio jednu veoma arty pseudo-biografsku priču. U tom smislu, ovo je priča o autorstvu, o razbijanju tabua, čak i tamo gde ih naizgled nema - recimo sukob Dylana i Seegera oko električnih instrumenata i da lie je tako odsvirana muzika folk jeste zapravo večna priča o ortodoksiji i "prodaji" koja nije samo u temelju rokenrola već pre svega američkog folka - setimo se nedavne polemike da li Beyonce može da svoje kantri pesme pusti na kantri radiju.

Ovo je možda priča koja problematizuje ortodoksiju ali sam film ipak jeste pre svega ortodoksija.

Mangold jeste snimio Dylanovu električnu svirku u Newportu ali nikada on sam nije uključio struju. Zato ovo ipak nije dovoljno za večnost, ali jeste trajni snimak po nomenklaturi Radio Beograda.

* * * / * * * *

OPAZOVANJE

Janez Burger je jedan od najuglednijih slovenačkih reditelja, ali posle nekoliko decenija u kojima se ipak nije desio neki veliki proboj u vrhunsku ligu reklo bi se da je našao mir u okvirima onoga što je regionalna sudbina tamošnjeg filma.

Da je Burger reditelj koji ima potencijala za više, pokazuje i njegov novi film OPAZOVANJE, priča koja je istovremeno i sveža i bajata, hrabra i prevaziđena, u kojoj se rizikuje i igra na sigurno, dakle sasvim sigurno nedovoljna za neki A-domet.

No, s druge strane, Burger nudi dozu estetske rigoroznosti, i stilske dogmatičnosti, da se ipak izdvoji u regionu gde discipline nema na pretek.

OPAZOVANJE je istovremeno i socijalna melodrama, i društvena kritika i triler sa elementima horora, ali od svega toga je ipak ponajviše ono prvo, pre svega kao socijalna melodrama bazirana na psihološkoj studiji tehničarke iz ljubljanske hitne pomoći koja kreće da dobija snimke prebijanja jednog čoveka kog je upravo njena ekipa zbrinula.

Ona se vezuje za tog čoveka dok leži u komi, dok istovremeno s njegovog telefona na njen stižu do tada neotkriveni delovi snimka koji su siledžije strimovale javnosti dok su ga tukle.

Uporedo sa istragom ko joj šalje snimke i obraćanjem policiji, ljudi sa snimka kreću da stradaju i umiru pod misterioznim okolnostima, i ona počinje da se plaši za sebe jer ga je gledala.

Dakle, ovo je malo Hanekeov CACHE pomešan sa socijalnim medijima i nečim što Burger najavljuje kao istinit događaj koji ga je motivisao, i na kraju ovo je čudan spoj bajatog, nagrađenog i apsolviranog sa nečim novim.

Ovo je jedan od poslednjih realizovanih scenarija Srđana Koljevića i verovatno je reč o najboljem filmu na kom se potpisao, baš zato što Burger nije išao tragom humora i neke pitke regionalne dimenzije. U tom smislu, film ima integritet.

Motivi koji mogu da budu pokrenuti samom pričom nisu razrađeni do kraja, ali neko ko može biti zadovoljan arty nagoveštajnima nečega, ipak sa ovog filma može izaći zadovoljan. Otud, premijera u Talinu jeste na neki način njegova prava mera, i kad se gleda u regionalnim okvirima ovako jasan i disciplinovan film ne može zasluživati manje od * * *

Ipak, šire gledano, ovo je samo jedno zaokruženo i zapakovano delo sa teške evropske kinematografske periferije.