MADS

Francuski horor veteran David Moreau režirao je film MADES  koji je, moram priznati, bio overhyped prethodne sezone i uprkos tome što hype u izvesnom smislu nije neosnovan, ne bih išao toliko daleko da kažem da je ovaj film mnogo više od nekog naslova koji treba da pogledaju ljubitelji i poznavaoci.

Moreau se opredelio da napravi film o nekom recimo izbijanju neke histerije, hiperagresivnog besa iliti zombi ponašanja, tako što će ga izvesti kao film iz jednog kadra, i tako što će glavni junak konzumirati narkotike pa neće znati da li je sve to što se dešava trip ili stvarnost.

Pođimo od ovog psihološkog elementa.

Meni ta dilema da li je nešto trip ili stvarnost ovde nije imala posebnu težinu jer ono što se dešava junaku je, za moj ukus, dosta nezgodno ako bi vam se desilo u stvarnosti, ali je nedovoljno zanimljivo za film.

Moreau je možda želeo da napravi baš takav film, da cela ta horor dimenzija dešavanja bude nešto što sad nije kinematografija, nešto veće od života i sl. već upravo to - stvar koja bi nam bila neprijatna kad bismo je zaista doživeli. Međutim, on nije postavio karaktere do kojih nam je dovoljno stalo niti dovoljno ubedljive situacije u kojima bi takve zgode bile dovoljno efektne.

Za likove u ovom filmu se nisam ni približno onoliko vezao koliko bi trebalo ako je ideja autora da ih ovoliko gledam i identifikujem se.

Kad je reč o toj postavci da je sve iz jednog kadra, nažalost, to je i danas svojevrsni izazov ali ni približno kao što je bio nekad, tako da mene posle CHILDREN OF MEN takve stvari ne impresioniraju naročito. Mislim, volim da vidim lepo izveden oner kao i svi ali u suštini ne raspamećujem se.

U ovom filmu je ideja da je sve iz jednog kadra pre svega generator monotonije jer sve pratimo u realnom vremenu i ima jako puno praznog hoda. Moreau pokušava da to stalno veže za neko kretanje, i da se stalno nešto zbiva u kadru ali dosta toga je prosto monotono i trošimo vreme na fizički prelazak junaka sa lokacije na lokaciju.

To se na sličan način radi i u festivalskom filmu, Iranci su nas svojevremeno satirali time, ali iskreno, ako nema bravure, više volim elipsu. Verovatno jedan od razloga zašto se ne vezujemo za likove jeste to što nam nisu dovoljno zanimljivi u ovolikom screentimeu i možda bismo svi zajedno bolje prošli da je pripovedanje bilo konvencionalnije.

U pogledu tehničke i izvedbe i ambicije, MADS zaslužuje * * *, nije ovo ništa epohalno ali je dobro. Međutim, čini mi se isto tako da bi neko kod kog nisu proradili rediteljski postupci, kao recimo ja, ovom filmu pre dao * *.