EL REINO

Kada sam pisao o filmu Rodriga Sorogoyena QUE DIOS NOS PERDONE rekao sam da možda prisustvujemo pojavljivanju jednog žanrovskog velemajstora i rekao bih da sam u tom slučaju bio u pravu. 

Njegov eledeći film EL REINO nameće se kao jedan izuzetan evropski triler, pri čemu “evropski” naglašavam baš zbog onoga po čemu se ovaj film razlikuje od američkog formata. Naime, film je po svom profilu blizak nečemu što je u staro vreme snimao Alan J. Pakula, reč je o političkom trileru, ali urađenom u duhu onoga što je evropska politika, i pogled na stvari.

Film je višesolojan u načinu kako pokazuje bonvivanski, drski život partijskih elita u Španiji, autentično evropski, sa mahinacijama koje su kvintesencijalno evropske, ne samo jer imaju veze sa EU, već zbog toga što nemaju tu neku tešku moralnu teskobu na kakvu smo navikli u američkim filmovima ovog tipa.

Naprosto, ovo su kvarni ljudi koji nikada nisu u stanju da razumeju da su za nešto krivi i suočeni sa istragom žele da samo još jednom zaobiđu sistem i ispadnu pametni.

Jedan od takvih likova je Manuel u sjajnoj interpretaciji Antonia de la Torrea, pokrajinski političar koji počinje da shvata kako će se na kraju samo njemu oko guše stegnuti omča i on postaje naš glavni junak.

Manuel nije najpametniji na svetu, nije ni najpokvareniji, nije ni najciničniji, ali kao žrtveni jarac uspeva da pzoizvede dozu nervozne identifikacije sa nama. Ono što su Braća Safdie pokušala u UNCUT GEMS, Sorogoyen je uspeo u EL REINOu, i tu tenziju je uspeo da digne na nivo gotovo fizički opipljivog suspensea.

Zatim, uspeo je da ponudi svežu sliku white collar mahinacija, koristeći Španiju kao svežu lokaciju, novo uzbudljivo, nepotrošeno mesto. Pa ipak, sve to ne bi funkcionisalo bez izuzetno propulzivnog vizuelnog postupka uprkos kom stvara ne samo dinamiku izlaganja priče već unutar njega odlično gradi napetost što nije tako lako kako se misli, naročito kada imamo film kao što je EL REINO u kom ima bravura na nivou postupka ali Sorogoyen se trudi da ne uzme preveliki protagonizam. Ipak, osećamo ga kako je tu i kako radi posao, a mnoge suspense situacije vešto rešava elipsama koje se baziraju na našem žanrovskom predznanju.

Sve u svemu EL REINO je uzoran film jer nudi niz retkih atributa, društveno je kritičan i nudi autentičan ugao gledanja na poznatu temu, a u njoj pored tog novog ugla pronalazi i nešto sveže. Veoma dobro rukuje McGuffinom, mi sve vreme kao da znamo sve detalje onoga što je bila mahinacija glavnih junaka a opet ona nam ostajere poprilično apstraktna i svedena na nivo apstraktne moralne krivice.

U tom smislu Sorogoyen je snimio film koji sjajno crossoveruje iz žanra u društveno angažovanu priču i nazad, i stoji kao pravi uzor za euro-triler koji je jako emblematičan i za naše kinematografske pokušaje.

* * * 1/2 / * * * *