HIGH-RISE

HIGH-RISE J.G. Ballarda dobio je vrlo specifičnu ekranizaciju Bena Wheatleya i moglo bi se reći da je pred ovaj film teško staviti jednostavan predznak. Na mene je imao efekat kao Jacksonov LORD OF THE RINGS na Tolkienove fanove, dakle reč je o zanimljivoj filmskoj slikovnici za one koji vole taj roman ili barem za one koji su za to zainteresovani. Onima koji nisu inicirani u Ballarda ili u ovo konkretno delo, HIGH-RISE može delovati kao visokoestetizovana egzibicija koja u pojedinim fazama narativno gotovo da ne može da se prati. Sam Ballard bi ovim filmom verovatno bio zadovoljan. Reč je o delu art house pretenzija koje rekonstruiše imaginarijum njegovog romana. Ono što je međutim opet pa specifično jeste ta etiketa art housea. Naime, Wheatley je definitvino snimio film minimalnog repertoarskog potencijala pre svega u pogledu odnosa prema naraciji, međutim, njegovo bekstvo od naracije nije klasičan art house. Naprosto, Wheatley ipak zadržava tu žanrovsku potrebu da film bude atraktivan i privlači gledaoca, te izbegava onu perceptivnu prazninu svojstvenu art houseu koja otvara mogućnost za gledaočevu kontemplaciju.

Jedan od problema koji proizilazi iz ovakvog postupka jeste činjenica da su neke scene i situacije režirane tako da “pozivaju” gledaoca da ih razume iako zapravo one predstavljaju samo vizuelnu simboliku, montažu atrakcija i ništa vipe.

Ballard nije bio veliki stilista međutim njegove romane karakterišu stabilne fabule koje na racionalan način tretiraju iracionalne stvari, i Cronenberg je otišao najdalje u prenošenju Ballardovog proznog rukopisa u filmski, i inače i u pogledu njegovih ekranizacija. Wheatley se ovde međutim zapravo ne bavi u punom smislu ekranizacijom i adaptacijom romana već pre svega rekonstrukcijom njegovog imaginarijuma. U scenariju ima intervencija u odnosu na roman ali praktično nijedna nije rezultirala stvaranjem filmičnije celine. Otud Ballardov roman paradoksalno ostaje mnogo dramaturški zreliji u odnosu na film u kome je adaptiran. Uprkos tome, neka rešenja, pre svega izbacivanje nekih teza u prvi plan kroz dijaloge sugeriše da je Wheatley ipak hteo da napravi neke dramaturške prečice filmskog tipa.

SHIVERS obrni-okreni ostaje bolje ofilmotvorenje Ballardovog HIGH-RISEa od Wheatleya. Međutim, ovu direktnu adaptaciju ne treba u potpunosti odbaciti. Pored fetišističke rekonstrukcije romana koja će prijati čitaocima, ovo jeste jedan dosta kaloričan art-house film koji svakako treba videti na velikom ekranu zbog evidentnog “more is even more” pristupa, a to je nešto što nedostaje savremenim filmovima ovog profila. HIGH-RISE defiitivno pretenduje na art house estetiku ali Wheatley se koristi raznim mejnstrim tehnikama, kako iz filmske tako i iz tradicije reklame i muzičkog spota.

Na kraju, zaista mogu da zamislim publiku koja posle gledanja ovog filma misli da je prisustvovala nečemu grandioznom jer Wheatley i insistira na tom operskom, pompeznom izrazu.

Glumci nisu imali puno prostora da se istaknu, premda mlada ekspresija Toma Hiddlestona odgovara Ballardovim ambivalentnim junacima, pa su se onda prekaljeni šmiranti i najbolje pokazali, pre svih Jeremy Irons.

Za one koji nisu čitali HIGH-RISE * 1/2 / * * * *

Za one koji jesu * * * / * * * *