DANNY COLLINS

Dan Fogleman je jedan od scenarista čiji scenariji stoje kao školski primeri formalne preciznosti u savremenom Holivudu. Čak i kada nisu naročito nadahnuti kao LAST VEGAS, odlikuje ih strukturalni sklad i odmeren smisao za humor, kao i sposobnost da napiše likove koji će privući i inspirisati zvezde.

CRAZY STUPID LOVE je Fogelmanov scenario koji je dobio najbolju ekranizaciju, najpre zato što su ga režirali najbolji reditelji sa kojima je radio - John Requa i Glenn Ficarra. DANNY COLLINS je godinama pripreman pod naslovom IMAGINE i trebalo je da ga radi Steve Carrell. Na kraju ga je režirao Dan Fogelman posle cele galerije reditelja koji su se smenili na projektu u periodu razvoja a glavnu ulogu je odigrao Al Pacino.

I zbilja, DANNY COLLINS je još jedan primer Fogelmanovog minucioznog formalnog postupka. Ponovo imamo celinu koja precizno funkcioniše, u kojoj se ređaju scene koje su scenaristićki briljantno postavljene. Sama priča je bolja od LAST VEGASa i govori o starom singer/songwriteru kog staro pismo Johna Lennona inspiriše da potraži sina kog je napravio u divljim danima sedamdesetih.

Sina igra Bobby Cannavale, koji ovih dana vrhunski kanališe sedamdsete, ali i onu glumačku energiju kojom su se u to vreme nadmetali Al Pacino, Robert De Niro i Dustin Hoffman. U manjim ulogama pojavljuju se i Annette Benning i Jennifer Garner, dakle Fogelman je ponovo uspeo da skupi ekipu.

Nažalost, ono što Fogelmanu nedostaje je autentični rediteljski nerv. Ovaj scenario se režira sam od sebe, i zbilja čak i sa krajnje uzdržanom, kajnje površnom akademskom režijom, DANNY COLLINS je film koji jako dobro funkcioniše. Međutim, evidentno je da ga Fogelman svodi na ekranizaciju ideja koje je zabaležio na papiru i to rade vrhunski glumci, tako da filmu ne fali pun da ispuni svoj potencijal ali mu definitivno nedostaje nešto.

Naprosto, rediteljskom postupku fali specifičan autorski pečat, odluka da će se neki segment priče akcentovati više nego drugi, nedostaje mu vizuelne maštovitosti, ubedljivijeg produkcionog dizajna, jačeg autorskog opredeljenja u kadriranju da ne bude toliko informativno.

DANNY COLLINS tematski nije preterano inovativan, i Fogelman uživa u klišeima kao u brlogu, ali formalna veština mu se ne može osporiti. Scenario je izvrsno izbalansiran između melodrame i komedije, sa veštim ubacivanjem detalja koji se sjajno razvijaju i dobijaju svoju poentu na suprotvnom delu filma gradeći simetriju. Sve to obogaćeno je izvanrednom verbalnom dovitljivošču.

Fogelman je vlastiti scenario ispratio i isporuičio korektan film ali ga je istovremeo i potcenio. DANNY COLLINS je u rukama nekog iskusnijeg i talentovanijeg reditelja mogao biti mnogo primećeniji i uspešniji film.

Ovako ostaje pre svega vrhunska zabava za mali ekran, sa dugim rokom trajanja. 

* * 1/2 / * * * *