EDDIE THE EAGLE

Pogledao sam EDDIE THE EAGLE Dextera Fletchera, novu produkciju Matthew Vaughna u kojoj je postigao isti nivo crowdpleasinga kao u KINGSMANu. Taron Egerton je lansiran u mejnstrim kroz KINGSMAN a u EDDIE THE EAGLE dobija ulogu stvarne ličnosti, Michaela “Eddie” Edwardsa čuvenog luzera iz sveta ski skokova koji je baš zato što je autsajder postao popularniji od mnogih šampiona ovog sporta. Iako, EDDIE THE EAGLE ne prati pravu istinu o Eddieju, sasvim sigurno se mora naći u svakom ciklusu zimskih olimpijskih filmova uz COOL RUNNINGS i ЛЕГЕНДА No 17. Po duhu, EDDIE THE EAGLE je bliži SLAP SHOTu nego DOWNHILL RACERu i to sve vreme treba imati na umu.

Taron Egerton u ovom filmu pravi komičarski tour the force, i prava snaga njegove uloge je u tome što je njegov Edwards istovremeno luzer i sanjar sa kojim se publika lako identifikuje, ali da usput nimalo nije umanjena i patološka dimenzija njegove ambicije. Međutim, Edwardsova patologija je zapravo zanimljiv kontrapunkt motivaciji sportista koji su profesionalci i zahvaljujući svom talentu potpuno posvećeni takmičenju.

Ono što je zapravo najveći paradoks Edwardsovog slučaja jeste upravo to što je ogromna medijska pažnja koja je umnogome izmenila i iskvarila sport zapravo omogućila da entuzijazam tog čoveka bude vrednovan. S druge strane, EDDIE THE EAGLE je zapravo priča o običnom čoveku koji videvši na televiziji neki sport odlučuje da se njime bavi iako se ta disciplina odavno odvojila od uobičajenih ljudskih sposobnosti. Dakle, ceo paradoks ulaska običnog čoveka među superljude je vrlo zanimljiva, a jedini način da se neko oseti doraslim da se sa njima nadmeće jeste ako je blago “ćaknut”.

Taron Egerton donosi sve te slojeve, a scenario nudi jednu energičnu, pouzdanu formu u kojoj se kao ključna izmena javlja fikcionalni lik Eddiejevog trenera kog igra Hugh Jackman. Jackman je izvanredan kao mentorska figura oblikovana po konvencijama sportskog filma dovedenih do granica paroksizma - on je nekadašnji skakač, šampion koji se u međuvremenu odao piću i postao domar skakačkog vežbališta u Garmišu. Dakle, sve je tu - nekadašnja slava, porok, posao degradiranog domara. Ali, Hugh Jackman svojim šarmom svemu tome daje izvanrednu svežinu i klišee pretvara u jednu finu parodiju unutar sportske komedije koja bez ikakve sumnje uspeva da proizvede emociju.

Status remek-dela filmu izmiče u momentu kada se začuje foršpil na kvalivaturama za koji sam instinktivno pomislio da je PADAJU ZVIJEZDE ali je naravno bio JUMP. Brega bi sa svojim statusom muzičara iz olimpijskog grada svemu dao jedan dodatni sloj. No Van Halen je u datom trenutku trijumfa sasvim prikladan. 

Nekako s proljeća, Hugh Jackman ponovo ima film koji nije baš zablistao na blagajnama ali je doneo odličnu sporednu ulogu i dokazaće se na duže staze kao veći od keeper od mnogih headlinerskih radova koje snima. Prošle godine to je bio CHAPPIE, ove godine je EDDIE THE EAGLE.

Dexter Fletcher, iako primarno glumac po vokaciji, uspeo je da se snađe sa svim aspektima ove vrlo složene produkcije koja nije naročito skupa ali zahteva veliku vizuelnu delikatnost upravo zbog aspekta fizičke komedije. EDDIE THE EAGLE je po duhu svakako više SLAP SHOT nego DOWNHILL RACER i Fletcher se odlično izborio sa tim tonalnim izazovima. Mada, treba imati na umu da je Vaughn odličan producent, pa je kod njega i Daniel Barber sa HARRY BROWNom imao bolji rezultat nego kada je režirao posle kod drugih, Stoga, Fletcher ipak treba još da se dokaže.

Uprkos tome što nije privukao veliku publiku u bioskopima, verujem da je EDDIE THE EAGLE naslov sa kojim ćemo se još dugo sretati.

* * * 1/2 / * * * *