Pogledao sam prvi srpski film prikazan u 2013. godini, premontiranu seriju SAMAC U BRAKU nastalu po romanu Mir Jam, pod bioskopskim naslovom KAD LJUBAV ZAKASNI. Reč je o debitantskom bioskopskom ostvarenju Ivana Stefanovića koji je učio režiju na istoj godini sa Dejanom Zečevićem i Srdanom Golubovićem i scenaristkinje Milene Depolo koja je učila dramaturgiju na istoj godini sa Crippleom.
U konkretnom slučaju Ivana Stefanovića koji je kao i Golubović ostao kao predavač na Fakultetu dramskih umetnosti, njegova bioskopska karijera nije pošla istim stopama kao Srdanova i Zekina. Međutim, uprkos očiglednim razlikama, zanimljivo je da su Zeka i Stefanović praktično u nekoliko meseci izašli u bioskope sa premontiranim serijama, i da su pored svoje generacijske vezanosti deo istog trenda, a to je eksploatacija jednog materijala u više medija.
U tom duelu klasića, Stefanovićev film je daleko superiorniji, rekao bih čak neuporedivo. Ne samo da je u pogledu estetizacije konzistentniji, da ima relativno jasnu ideju kojim se vizuelnim sredstvima služi već i na mnogo jasniji način priča priču.
Za razliku od VOJNE AKADEMIJE 2 koja nema smisla ni na jednom nivou, ne može se ni prepričati ni žanrovski odrediti, KAD LJUBAV ZAKASNI stoji iznenađujuće konzistentno, i u pogledu žanra i kad je reč o samom sklopu događaja.
Štaviše, uprkos tome što je po raznim detaljima upadljivo da KAD LJUBAV ZAKASNI predstavlja nusproizvod nastanka serije, film je zapanjujuće konzistentan u okvirima onoga što pokušava da kaže i vrlo je fokusiran na svoju osnovnu temu a to je jednostavan melodramski zaplet o ljudima koji se venčaju bez obostrane ljubavi i tokom fingiranja braka počnu da se vole.
U kinematografiji koja već duže vreme ne gaji čistu melodramu, KAD LJUBAV ZAKASNI deluje kao vrlo poželjan incident. Nažalost, problem je u tome što mnogo veći smisao ovaj film ima kada se analizira nego kada se gleda kao aktuelno ostvarenje.
Naime, da je KAD LJUBAV ZAKASNI crno-beli film, to bi delovalo kao vrlo interesantan eksperiment u persiflaži, parodiranju ortodoksne melodrame i pokušaju da se unutar nje pronađe neka nota naivnog lascivnog humora koja bi uprkos toj naivnosti delovala gotovo sofisticirano. Da je ovo crno-beli film nastao pre nekih šezdesetak i više godina, bio bi čak svojevrsna "karika koja nedostaje" u istoriji našeg filma. Međutim, očigledno da Stefanović nije bio spreman za takav korak, koliko god on ekstremno nekomercijalno delovao, kao što je na primer, prezentacija ove priče u crno-beloj slici.
I tu dolazimo do trećeg klasića, Srdana Golubovića koji sa KRUGOVIMA diktira kalibar srpskog mejnstrim filma sa visokim umetničkim pretenzijama. filmovi kao što su KRUGOVI su na neki način ostavili publiku gladnom upravo za onim sadržajima kakve nude VOJNA AKADEMIJA 2 i KAD LJUBAV ZAKASNI. Ali, ti filmovi naprosto ne nastaju čak ni kao filmovi već kao otpadak, svojevrsni bioskopski krek nastao preradom televizijskog kokaina.
Kada tome dodamo jednu paradoksalnu činjenicu iz duela začelja, a to je ishod u kome je KAD LJUBAV ZAKASNI daleko superiorniji "sastav" od VOJNE AKADEMIJE 2 a da se istovremeno eksploatiše sa manjom ambicijom, i automatski rezultira i desetak puta manjom gledanošću, krug apsurda naše kinematografije je zaključen.
Dakle, kod nas čak i kada se otpadak pušta u bioskope, više se forsira onaj gori otpadak.
Otud, postavlja se pitanje da li bi prebacivanje filma u crno-belu sliku bilo baš toliki komercijalni suicid, naročito jer su ga producenti i distributeri već "prebrinuli" pustivši ga u malom broju termina u bioskope na samu Novu godinu i dve nedelje pred MONTEVIDEO.
U tom žalosnom talogu naše simulacije komercijalnog filma ponekad deluje da se deo gledalaca, oni koji se bave kritikom, daleko ozbiljnije angažuju oko tih filmova nego sami autori.
A KAD LJUBAV ZAKASNI nosi u sebi energiju prengalašene melodrame koja bi mogla uzbuditi Žižeka sa svojim srednjeevropskim međuratnim pristupom srpskom međuratnom miljeu.
Za razliku od Šotre koji je nepretenciozan i virilan u svom kopanju po "lakoj literaturi" Mir Jam, Stefanović i Depolo su znatno pretenciozniji i "sporiji". Međutim, meni je to prijalo iako je rezultat objektivno manje pitak od Šotre. Međutim, opšti utisak je intrigantniji pošto ovde nema tog neudobnog spoja melodramske ozbiljnosti i šaljivog populizma, ovde je sve smrtno ozbiljno i samim tim izuzetno smešno. U nekoliko navrata sam bio siguran da značajan deo tog humora proisteklog iz deadpan realizacije nimalo nije slučajan.
Koliko god Stefanović grešio u pokušaju da napravi populističku melodramu koristeći se filmskim jezikom njenih neprijatelja, uprkos svemu to mi je zanimljivije od Šotrine formule "narodnog filma" prenatrpanog potrošenim glumcima, bajatim vicevima i jednom bujicom opštih mesta koja na kraju čine da više ne možemo da razlikujemo šta smo videli u tom konretnom ostvarenju a šta je sećanje na druge slične uloge istih glumaca i dela istih autora.
U tom smislu, Stefanović je po svim parametrima slabiji od Šotre, naprosto snima smeće koje se nedovoljno gleda, ali je isto tako i daleko zanimljiviji od njega jer luta u pokušaju da napravi nekakav svoj izraz u svemu tome.
Slično Šotri, Stefanović je snimio film čiji je osnovni problem u tome što nije dobar. Ali, za razliku od Šotre njegov film je barem zanimljiv, naročito onima koji vole da pored uočavanja loše realizacije u filmu (gde Šotra ipak prednjači) uživaju i da posmatraju melodramski eksces.
"Filmski jezik neprijatelja" se ogleda u tome što Stefanović koliko god pokušavao da bude iskren u realizaciji ove priče, ne može da odoli a da unutar postupka ipak ne prepozna ono što je u njoj apsurdno, a to kod Šotre ponekad eventualno prepoznaju glumci i devalviraju "ozbiljne" odnose sprdnjom i šmirom, kao i ono što je njen erotski podtekst, čega kod Šotre apsolutno nema. Ukupno uzev, Stefanović je sa svešću o svemu tome uspeo da prilično dobro zauzda glumce, i sigurno bi postigao još bolji rezultat da su Miloš Biković i Brankica Sebastijanović okruženi boljom podelom. Nažalost, u potrazi za "novim licima", Stefanović je platio preskupu cenu i uveo je niz neupotrebljivih faca na ekran.
KAD LJUBAV ZAKASNI je film van svog vremena a na tu kartu nije dovoljno odigrao kako bi tu manu pretvorio u prednost i autorsku nameru. Ali da je iole blizu nekakvih relevaznih zanatskih tokova, mislim da je ovo nešto što bi Slavoj Žižek obožavao.
* * / * * * *
U konkretnom slučaju Ivana Stefanovića koji je kao i Golubović ostao kao predavač na Fakultetu dramskih umetnosti, njegova bioskopska karijera nije pošla istim stopama kao Srdanova i Zekina. Međutim, uprkos očiglednim razlikama, zanimljivo je da su Zeka i Stefanović praktično u nekoliko meseci izašli u bioskope sa premontiranim serijama, i da su pored svoje generacijske vezanosti deo istog trenda, a to je eksploatacija jednog materijala u više medija.
U tom duelu klasića, Stefanovićev film je daleko superiorniji, rekao bih čak neuporedivo. Ne samo da je u pogledu estetizacije konzistentniji, da ima relativno jasnu ideju kojim se vizuelnim sredstvima služi već i na mnogo jasniji način priča priču.
Za razliku od VOJNE AKADEMIJE 2 koja nema smisla ni na jednom nivou, ne može se ni prepričati ni žanrovski odrediti, KAD LJUBAV ZAKASNI stoji iznenađujuće konzistentno, i u pogledu žanra i kad je reč o samom sklopu događaja.
Štaviše, uprkos tome što je po raznim detaljima upadljivo da KAD LJUBAV ZAKASNI predstavlja nusproizvod nastanka serije, film je zapanjujuće konzistentan u okvirima onoga što pokušava da kaže i vrlo je fokusiran na svoju osnovnu temu a to je jednostavan melodramski zaplet o ljudima koji se venčaju bez obostrane ljubavi i tokom fingiranja braka počnu da se vole.
U kinematografiji koja već duže vreme ne gaji čistu melodramu, KAD LJUBAV ZAKASNI deluje kao vrlo poželjan incident. Nažalost, problem je u tome što mnogo veći smisao ovaj film ima kada se analizira nego kada se gleda kao aktuelno ostvarenje.
Naime, da je KAD LJUBAV ZAKASNI crno-beli film, to bi delovalo kao vrlo interesantan eksperiment u persiflaži, parodiranju ortodoksne melodrame i pokušaju da se unutar nje pronađe neka nota naivnog lascivnog humora koja bi uprkos toj naivnosti delovala gotovo sofisticirano. Da je ovo crno-beli film nastao pre nekih šezdesetak i više godina, bio bi čak svojevrsna "karika koja nedostaje" u istoriji našeg filma. Međutim, očigledno da Stefanović nije bio spreman za takav korak, koliko god on ekstremno nekomercijalno delovao, kao što je na primer, prezentacija ove priče u crno-beloj slici.
I tu dolazimo do trećeg klasića, Srdana Golubovića koji sa KRUGOVIMA diktira kalibar srpskog mejnstrim filma sa visokim umetničkim pretenzijama. filmovi kao što su KRUGOVI su na neki način ostavili publiku gladnom upravo za onim sadržajima kakve nude VOJNA AKADEMIJA 2 i KAD LJUBAV ZAKASNI. Ali, ti filmovi naprosto ne nastaju čak ni kao filmovi već kao otpadak, svojevrsni bioskopski krek nastao preradom televizijskog kokaina.
Kada tome dodamo jednu paradoksalnu činjenicu iz duela začelja, a to je ishod u kome je KAD LJUBAV ZAKASNI daleko superiorniji "sastav" od VOJNE AKADEMIJE 2 a da se istovremeno eksploatiše sa manjom ambicijom, i automatski rezultira i desetak puta manjom gledanošću, krug apsurda naše kinematografije je zaključen.
Dakle, kod nas čak i kada se otpadak pušta u bioskope, više se forsira onaj gori otpadak.
Otud, postavlja se pitanje da li bi prebacivanje filma u crno-belu sliku bilo baš toliki komercijalni suicid, naročito jer su ga producenti i distributeri već "prebrinuli" pustivši ga u malom broju termina u bioskope na samu Novu godinu i dve nedelje pred MONTEVIDEO.
U tom žalosnom talogu naše simulacije komercijalnog filma ponekad deluje da se deo gledalaca, oni koji se bave kritikom, daleko ozbiljnije angažuju oko tih filmova nego sami autori.
A KAD LJUBAV ZAKASNI nosi u sebi energiju prengalašene melodrame koja bi mogla uzbuditi Žižeka sa svojim srednjeevropskim međuratnim pristupom srpskom međuratnom miljeu.
Za razliku od Šotre koji je nepretenciozan i virilan u svom kopanju po "lakoj literaturi" Mir Jam, Stefanović i Depolo su znatno pretenciozniji i "sporiji". Međutim, meni je to prijalo iako je rezultat objektivno manje pitak od Šotre. Međutim, opšti utisak je intrigantniji pošto ovde nema tog neudobnog spoja melodramske ozbiljnosti i šaljivog populizma, ovde je sve smrtno ozbiljno i samim tim izuzetno smešno. U nekoliko navrata sam bio siguran da značajan deo tog humora proisteklog iz deadpan realizacije nimalo nije slučajan.
Koliko god Stefanović grešio u pokušaju da napravi populističku melodramu koristeći se filmskim jezikom njenih neprijatelja, uprkos svemu to mi je zanimljivije od Šotrine formule "narodnog filma" prenatrpanog potrošenim glumcima, bajatim vicevima i jednom bujicom opštih mesta koja na kraju čine da više ne možemo da razlikujemo šta smo videli u tom konretnom ostvarenju a šta je sećanje na druge slične uloge istih glumaca i dela istih autora.
U tom smislu, Stefanović je po svim parametrima slabiji od Šotre, naprosto snima smeće koje se nedovoljno gleda, ali je isto tako i daleko zanimljiviji od njega jer luta u pokušaju da napravi nekakav svoj izraz u svemu tome.
Slično Šotri, Stefanović je snimio film čiji je osnovni problem u tome što nije dobar. Ali, za razliku od Šotre njegov film je barem zanimljiv, naročito onima koji vole da pored uočavanja loše realizacije u filmu (gde Šotra ipak prednjači) uživaju i da posmatraju melodramski eksces.
"Filmski jezik neprijatelja" se ogleda u tome što Stefanović koliko god pokušavao da bude iskren u realizaciji ove priče, ne može da odoli a da unutar postupka ipak ne prepozna ono što je u njoj apsurdno, a to kod Šotre ponekad eventualno prepoznaju glumci i devalviraju "ozbiljne" odnose sprdnjom i šmirom, kao i ono što je njen erotski podtekst, čega kod Šotre apsolutno nema. Ukupno uzev, Stefanović je sa svešću o svemu tome uspeo da prilično dobro zauzda glumce, i sigurno bi postigao još bolji rezultat da su Miloš Biković i Brankica Sebastijanović okruženi boljom podelom. Nažalost, u potrazi za "novim licima", Stefanović je platio preskupu cenu i uveo je niz neupotrebljivih faca na ekran.
KAD LJUBAV ZAKASNI je film van svog vremena a na tu kartu nije dovoljno odigrao kako bi tu manu pretvorio u prednost i autorsku nameru. Ali da je iole blizu nekakvih relevaznih zanatskih tokova, mislim da je ovo nešto što bi Slavoj Žižek obožavao.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment