Pogledao sam TWELVE YEARS A SLAVE Steve McQueena, veliki favorit za "oskara" ove godine. Moram priznati da je ovaj daleko ispod nivoa McQueenovih ranijih filmova koji nisu bili savršeni ali su bili jako zanimljivi. TWELVE YEARS A SLAVE nažalost nema ništa od njihovog dobro balansiranog odnosa pretenzije i konvencionalnosti, i ta dva aspekta izraza odmerava na jedan gotovo apsurdan način. Film je istovremeno toliko pojednostavljen u svom autorskom izrazu da to više nije ni art house već Siniša Kovačević, a pokušava da bude studija ropstva u SAD, ponašajući se kao da na tu temu do sada apsolutno ništa nije snimljeno. Ipak, štošta jeste snimljeno, ta tema možda nije dobila svoje adekvatno mesto, premda mogu da se setim nekih jako dobrih filmova na tu temu, i uprkos tome što je film o ropstvu dobrodošao, TWELVE YEARS A SLAVE ipak nije taj film.
McQueen je snimio film koji je estetski toliko rudimentaran da gotovo izmiče kritici. Rekao bih da ovaj film povremeno izgleda kao da McQueen u njemu ne pokušava ništa, a zapravo kroz to odsustvo intervencije pokušava mnogo toga. Najgore od svega što taj svedeni broj planova nije naročito zanimljiv na nivou same slike i TWELVE YEARS A SLAVE više podseća na neku dosta skromnu i jako dosadnu televizijsku dramu.
Scenario Johna Ridleya, pisca koji je tako mnogo obećavao kada je napisao Stoneov U-TURN, prati McQueenovu svedenost. Nema u sebi nikakvu paralelnu radnju, simulirajući praćenje jednog junaka, jednog toka događaja, jednog iskustva, pritom bez sposobnosti da pobegne od konvencionalnosti unutar scena.
Ukupno uzev, mislim da pored bombastične teme jedino što ovaj film uspeva da spase od potpunog ismevanja jeste zaista šokantna ispraznost koja verovatno većini deluje kao koncept, teško je zamisliti da bi nešto ovako McQueen sebi zaista dopustio. Međutim, dopustio jeste.
Ni Spielberg nije bio imun na rad sa scenarijima ovakvog dometa ali ih je rediteljski uvek veštije realizovao. Spielberg je često doticao ovu temu, od COLOR PURPLE, preko AMISTADa do LINCOLNa i u određenom smislu, McQueen deluje kao parodija njegovih radova. S druge strane, upravo Spielbergov dosta usiljeni angažman na temu robovlasništva odjekuje takođe usijanim angažmanom ekipe ovog filma. Ipak, koliko god usiljen, Spielberg je ipak znatno bolji na ovom terenu.
McQueen je snimio film koji je estetski toliko rudimentaran da gotovo izmiče kritici. Rekao bih da ovaj film povremeno izgleda kao da McQueen u njemu ne pokušava ništa, a zapravo kroz to odsustvo intervencije pokušava mnogo toga. Najgore od svega što taj svedeni broj planova nije naročito zanimljiv na nivou same slike i TWELVE YEARS A SLAVE više podseća na neku dosta skromnu i jako dosadnu televizijsku dramu.
Scenario Johna Ridleya, pisca koji je tako mnogo obećavao kada je napisao Stoneov U-TURN, prati McQueenovu svedenost. Nema u sebi nikakvu paralelnu radnju, simulirajući praćenje jednog junaka, jednog toka događaja, jednog iskustva, pritom bez sposobnosti da pobegne od konvencionalnosti unutar scena.
Ukupno uzev, mislim da pored bombastične teme jedino što ovaj film uspeva da spase od potpunog ismevanja jeste zaista šokantna ispraznost koja verovatno većini deluje kao koncept, teško je zamisliti da bi nešto ovako McQueen sebi zaista dopustio. Međutim, dopustio jeste.
Ni Spielberg nije bio imun na rad sa scenarijima ovakvog dometa ali ih je rediteljski uvek veštije realizovao. Spielberg je često doticao ovu temu, od COLOR PURPLE, preko AMISTADa do LINCOLNa i u određenom smislu, McQueen deluje kao parodija njegovih radova. S druge strane, upravo Spielbergov dosta usiljeni angažman na temu robovlasništva odjekuje takođe usijanim angažmanom ekipe ovog filma. Ipak, koliko god usiljen, Spielberg je ipak znatno bolji na ovom terenu.
No comments:
Post a Comment