Pogledao sam KAD SVANE DAN Gorana Paskaljevića, film u kome se eksploatišu tragedija i zločin koji su se odigrali na Starom Sajmištu. Tema je zanimljiva, nije puno doticana u našem filmu, ali ovo kako je Paskaljević snimio svakako da nije put. Štaviše, ne samo da Paskaljević nije snimio dobar film, već bih rekao da je učinio sve da u filmskom pogledu devalvira ovu temu. Holokaust i logori su bili prisutni u jugoslovenskom filmu, međutim rat u kome su zločini protiv nenaoružanog življa kako u formi sprovođenja rasnih zakona tako i u formi odmazde nije proporcionalno govorio o toj značajnoj temi. Doduše, te teme su samo za nijansu bile prisutnije u stranim kinematografijama.
Ipak, poslednjih nekoliko decenija, ta tema je znatno zastupljenija u stranom filmu, krunisana je delima Spielberga, Polanskog ili Benignija. Paskaljević se ovoj temi okreće na jedan neobično trapav način. Film je grozno realizovan, i rekao bih da ne reflektuje Paskaljevićevu poetiku koja je i na počecima njegove karijere pre četrdeset godina bila modernija od ovoga. Dakle, poetika na koju se oslanja ovaj film nema veze sa praškom školom ili Paskaljevićem. Ovo je neki teskobni istočnoevropski diletantizam kakav se kod nas nije ranije sretao.
Film je snimljen, loše, odlikuje ga lenjost, umor reditelja i ostatka ekipe, a glumci su nepodnošljivo neubedljivi, spori i naporni za gledanje u čemu im nimalo ne pomaže grozan scenario koji je isprazan i konfuzan u svojim motivima. KAD SVANE DAN počinje kao priča o čoveku koji saznaje da zapravo nije potomak Srba iz Pančeva već Jevreja sa Dorćola koji su ga dali ovima da ga pričuvaju. Zatim, on pokreće inicijativu da izvede očevo delo koje je napisao dok je bio zarobljen na Sajmištu ali nailazi na niz neverovatnih i besmislenih prepreka, koje delimično proizilaze iz toga što Mustafa Nadarević igra junaka kao da je u stanju blage demencije. Konačno, film odjednom odlazi put ŠIŠANJA jer nacizam koji su u Starom Sajmištu sprovodile ustaše i nacisti i dalje živi u Srbiji sa skinhedima koji isteruju Rome (ili su pak to neki građevinski preduzimači).
Dakle, KAD SVANE DAN se bavi srpskim jadom, zločinima na ovim prostorima i generalnim užasom u najširem smislu, a Staro Sajmište je samo povod da se taj ceo splet gadosti izlije pred publiku.
U kontektsu praške škole, zanimljivo je videti Mustafu Nadarevića u ulozi rezigniranog muzičara koju je već igrao u VEĆ VIĐENOM Gorana Markovića. Međutim, izuzev te imanentne malograđanštine praške škole koja se najbolje vidi kroz to što tradicionalno biraju nekoga ko se bavi klasičnom muzikom kao primer žrtve srpskog užasa i klasnog konflikta.
KAD SVANE DAN doduše ne uspeva da bude čak ni iritantno malograđanski. Rekao bih da naprosto ne uspeva da BUDE. Ovo je jedno veliko senilno ništa na veliku temu.
Ipak, poslednjih nekoliko decenija, ta tema je znatno zastupljenija u stranom filmu, krunisana je delima Spielberga, Polanskog ili Benignija. Paskaljević se ovoj temi okreće na jedan neobično trapav način. Film je grozno realizovan, i rekao bih da ne reflektuje Paskaljevićevu poetiku koja je i na počecima njegove karijere pre četrdeset godina bila modernija od ovoga. Dakle, poetika na koju se oslanja ovaj film nema veze sa praškom školom ili Paskaljevićem. Ovo je neki teskobni istočnoevropski diletantizam kakav se kod nas nije ranije sretao.
Film je snimljen, loše, odlikuje ga lenjost, umor reditelja i ostatka ekipe, a glumci su nepodnošljivo neubedljivi, spori i naporni za gledanje u čemu im nimalo ne pomaže grozan scenario koji je isprazan i konfuzan u svojim motivima. KAD SVANE DAN počinje kao priča o čoveku koji saznaje da zapravo nije potomak Srba iz Pančeva već Jevreja sa Dorćola koji su ga dali ovima da ga pričuvaju. Zatim, on pokreće inicijativu da izvede očevo delo koje je napisao dok je bio zarobljen na Sajmištu ali nailazi na niz neverovatnih i besmislenih prepreka, koje delimično proizilaze iz toga što Mustafa Nadarević igra junaka kao da je u stanju blage demencije. Konačno, film odjednom odlazi put ŠIŠANJA jer nacizam koji su u Starom Sajmištu sprovodile ustaše i nacisti i dalje živi u Srbiji sa skinhedima koji isteruju Rome (ili su pak to neki građevinski preduzimači).
Dakle, KAD SVANE DAN se bavi srpskim jadom, zločinima na ovim prostorima i generalnim užasom u najširem smislu, a Staro Sajmište je samo povod da se taj ceo splet gadosti izlije pred publiku.
U kontektsu praške škole, zanimljivo je videti Mustafu Nadarevića u ulozi rezigniranog muzičara koju je već igrao u VEĆ VIĐENOM Gorana Markovića. Međutim, izuzev te imanentne malograđanštine praške škole koja se najbolje vidi kroz to što tradicionalno biraju nekoga ko se bavi klasičnom muzikom kao primer žrtve srpskog užasa i klasnog konflikta.
KAD SVANE DAN doduše ne uspeva da bude čak ni iritantno malograđanski. Rekao bih da naprosto ne uspeva da BUDE. Ovo je jedno veliko senilno ništa na veliku temu.
No comments:
Post a Comment