Pogledao sam REBELLE Kim Nguyena, kanadski kandidat za oskara u kategoriji filma van engleskog govornog područja. Nguyen je snimio film o deci ratnicima u Africi, tema je dosta bajata, i na tu temu je već snimljen prilično efektan celovečernji film JOHNNY MAD DOG koji je producirao Mathieu Kassovitz. REBELLE je kao lirski JOHNNY MAD DOG iz vzure devojčice koja postaje dete-ratnik, i umesto napetog miljea potpunog haosa, REBELLE od početka odlazi u pravcu nekih psihodeličnih stzremljenja koja su doduše u skladu sa okolnostima u koje je priča smeštena, u subsaharske predele gde je sujeverje vrlo rasprostranjeno i natprirodna bića i događaji se tretiraju kao nešto nesumnjivo prisutno.
Kim Nguyen, kao i mnogi kanadski reditelji, pati od neskladnog spajanja evropskog senzibiliteta i angloameričke pripovedačke efikasnosti. Tako i ovde, on pokušava da bude kontemplativan ali istovremeno želi da očuva dramsku strukturu, jasnu kauzalnost, pa onda na kraju ni jedno ni drugo funkcioniše. Problem nije samo u tome što film ne uspeva ne uspeva da ostvari punu hipnotičnost svoje atmosfere jer se to u jednom trenutku prekida da bi se priča pokrenula napred, već u određenom smislu Nguyen i u glavnoj junakinji ima svojevrsni konvencionalni character arc.
U ovakvoj konfuziji, entropija koja pritiska junakinju i njenu sudbinu postaje više degutantna nego mučna, a zapadnjački pogled na uslove života se implicitno kroz zapadnjački pogled na dramaturgiju uvodi u ovu priču koja samim tim postaje potpuno nepodnošljiva, gotovo karikaturalna.
Nguyenov film je bio zahtevniji u glumačkom nego u logističkom pogledu, u pojedinim segmentima je i prilično konfuzan. Ukupan utisak je da Nguyen ipak pripada drugoj ligi reditelja kojima se posrećilo da sticajem okolnosti kapitalizuju temu u pravom trenutku, iako je zapravo ni eksploatisali prvi.
* * / * * * *
Kim Nguyen, kao i mnogi kanadski reditelji, pati od neskladnog spajanja evropskog senzibiliteta i angloameričke pripovedačke efikasnosti. Tako i ovde, on pokušava da bude kontemplativan ali istovremeno želi da očuva dramsku strukturu, jasnu kauzalnost, pa onda na kraju ni jedno ni drugo funkcioniše. Problem nije samo u tome što film ne uspeva ne uspeva da ostvari punu hipnotičnost svoje atmosfere jer se to u jednom trenutku prekida da bi se priča pokrenula napred, već u određenom smislu Nguyen i u glavnoj junakinji ima svojevrsni konvencionalni character arc.
U ovakvoj konfuziji, entropija koja pritiska junakinju i njenu sudbinu postaje više degutantna nego mučna, a zapadnjački pogled na uslove života se implicitno kroz zapadnjački pogled na dramaturgiju uvodi u ovu priču koja samim tim postaje potpuno nepodnošljiva, gotovo karikaturalna.
Nguyenov film je bio zahtevniji u glumačkom nego u logističkom pogledu, u pojedinim segmentima je i prilično konfuzan. Ukupan utisak je da Nguyen ipak pripada drugoj ligi reditelja kojima se posrećilo da sticajem okolnosti kapitalizuju temu u pravom trenutku, iako je zapravo ni eksploatisali prvi.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment