DJANGO UNCHAINED Quentina Tarantina je film koji sadrži nekoliko ekstrema, kao i svi njegovi radovi. Problem je u tome što su ti ekstremi potpuno pogrešni, a ono što ostaje između njih nije dovoljno dobro da ih opravda. INGLOURIOUS BASTERDS je u sebi sadržao dva ekstrema koja su ga diskvalifikovala - prvi je bio vezan za formu - film se svodio na nekoliko napornih dijaloških scena što ga je znatno udaljavalo od ideje guys on a mission flicka, a druga ideja je bila da se ponudi jedan drastično drugačiji pogled na istoriju.
Taj film je meni bio izarazito problematičan u tom osnovnom polazištu da je reč o filmu-eseju jer ono što je govorio o prirodi filma za vreme Drugog svetskog rata naprosto nije bilo tačno, bilo je površno, priglupo i fundamentalno netačno. Druga dimenzija, istorijske persiflaže i uvođenje anahronističkih elemenata je nešto što je do te mere pase da je do tada već bilo viđeno čak i u srpskom filmu u rasponu od CRNOG GRUJE U NOBu do pesme Borisa Bizetića u filmu CRVENI UDAR Predraga Golubovića. Dakle, to je sve bilo drastično u formalnom preterivanju i bajato čak i za srpske standarde. Međutim, čudnovatost tog filma koje je bilo u globalnim okvirima je dovela do toga da se BASTERDS ne smatra toliko velikom havarijom i da nađe neku fan bazu.
DJANGO UNCHAINED je film koji, na svu sreću, na nivou bazične postavke želi da bude film a ne film-esej, dakle ovo obrni-okreni jeste movie. Ali, kada je movie, on je osrednji, a kada Tarantino želi da ga nadogradi to je ovog puta opet šuplje, isprazno, manje ili više potpuno neduhovito, a u pojedinim segmentima (recimo Big daddy kao proto-pimp na farmi robinja i KKK) čak i uvredljivo.
Ovo je film koji po obimu radnje i sadržaju ne bi smeo da bude duži od 100 minuta a Tarantino ga razvlači na 165 minuta što danas mogu sebi da dopuste ili veliki spektakli u kojima ima šta da se vidi, ili veliki autori koji imaju šta da kažu. DJANGO UNCHAINED ne nudi ni jedno ni drugo.
Robert Richardson je napravio izuzetan doprinos u KILL BILLu i u INGLOURIOS BASTERDS je ponudio zanimljivo osvetljenje i tretman ambijenata iako same scene koje je snimao nisu bile naročito dobro postavljene. U UNCHAINEDu, on nudi jednu vrlo konvencionalnu fotografiju, pristojnu ali ne naročito sugestivno, a Tarantinovo kadriranje je prilično akademsko, sporadično čak i šturo.
Jedan veliki deo problema leži u tome što Tarantino vrlo brzo izgubi ideju kako da snimi tolike količine dijaloga kojima je opteretio junake, naročito je r su njihovi odnosi bazirani na odnosima iz filmova u kojima ljudi me govore puno. Ovde međutim, likovi koji se definišu kroz postupke a ne kroz govor mnogo pričaju i njihova ispraznost se time razotkriva.
Sam Jackson ima najzanimljiviji lik u filmu, odanog house niggera koji po svaku cenu štiti svoga gazdu, i nažalost taj karakter radi kao karikaturu, ali uprkos svemu potencijal tog lika se oseća.
Di Caprio je solidan kao južnjački gazda, robovlasnik i šteta je što materijal nije dorastao njegovim glumačkim sposobnostima.
Nemci su ostavili značajan trag u špageti vesternu pre svega kroz učinak Klausa Kinsog. Christophe Waltz samo u kroz izmotavanje uspeva da emituje nekakvu neurozu, koja je kod Kinskog znamo bila mnogo autentičnija. Međutim, Waltz u ovom filmu kao da pere svoju "biografiju" iz uloge Hansa Lande jer njegov junak kroz svoj "topao" gotovo homoerotski odnos prema Djangu nosi drugi najproblematičniji ekstrem UNCHAINEDa.
Naime, Waltz bez zadrške igre nemačkog zubara koji je postao lovac na ucene i uzima Djanga kao vodiča na jednoj od misija. Međutim, zgađen ropstvom on oslobađa Djanga i poveden romantičarskim zanosom jer ga je Djangova priča podsetila na mit o Zigfridu i Brumhildi, on odluči da mu pomogne u pokušaju da se ponovo nađe sa svojom ženom. Waltz ovu bizarnu premisu igra sa punim ubeđenjem što ne samo da deluje apsurdno već stvara jedan naročito paternalistički odnos prema Djangu, jedan odnos prepun razumevanja za njega i frustracije koje je podneo kao rob čime apsolutno eliminiše bilo kakvu buddy hemiju.
DJANGO UNCHAINED je u suštini buddy film u kome nema nimalo buddy hemije sem Schultzovih bizarnih emocija prema Djangu koje su pritom iz današnje vizure bljutave a u kontekstu epohe u kojoj se sve dešava sasvim neočekuivane ako imamo u vidu tadašnji pogled na svet.
Pošto Django i Schultz provode jako puno vremena zajedno javlja se problem toga što među njima nema nikakve drame, oni se savršeno slažu i sve im savršeno uspeva.
U principu, tradicija vesterna ostavlja mogućnost za nastanak jako dugih filmova, setimo se recimo ONCE UPON A TIME IN THE WEST, ali to su filmovi koji su na nivou priče i karaktera znatno bogatiji od ovoga.
Na kraju, iako je fan blaxploitationa, Tarantino ne uspeva da stvori utisak istinskog crnačkog gneva koji je bio prisutan u blaxploitation vesternima iz sedamdesetih, kod njega uprkos priličnoj veštini za kreiranje ekstremnih postavki, ovde sve deluje dosta umiveno i u rukavicama, bez ikakve sočnosti.
Ako neko želi da vidi znatno bogatiju i superiorniju varijante ovakve priče, preporučujem maestralni SKIN GAME Paula Bogarta jedan od overlooked klasika slave vesterna.
Kad je reč o špageti tradiciji, Tarantino nudi nekoliko muzejskih detalja kao što je ubacivanje moderne muzike u epohu, ali nema tu italijanskog osećaja za stil, tako da čak i kicoš kao Calvin Candie deluje više kao junak iz američkog nego iz italijanskog filma.
Jamie Foxx je naslovni lik i prisutan je u skoro svim scenama ali u vlastitom filmu na planu uticaja na radnju on je epizodista. U tom pogledu, DJANGO UNCHAINED je priča o oslobađanju crnaca u kome glavnu reč i glavne odluke donose belci a crnac samo potura leđa i služi im kao fetiš za koji vezuju određene ideološke pozicije. Jamie Foxx sam po sebi nije sporan kao glumac ali sasvim sigurno da bi Will Smith bio ne samo bolji u toj ulozi već i ne bi dozvolio da mu junak bude ovoliko pasivan uprkos naslovnoj ulozi.
BASTERDS je film kome se ne bih vraća. DJANGO ću eventualno pogledati još nekad jer je u samoj svojoj strukturi nepretenciozan, pa samim tim nema ogromnu grešku u temeljima kao prethodni film.
Ipak, rekao bih da je Tarantinu potrebno da sa jedne strane ojače dramske fundamente svojih priča a sa druge da osveži asortiman sitnih vezova kojima ih ukrašava pošto u DJANGOu ni jedno ni drugo ne stoji kako treba.
* * / * * * *
Taj film je meni bio izarazito problematičan u tom osnovnom polazištu da je reč o filmu-eseju jer ono što je govorio o prirodi filma za vreme Drugog svetskog rata naprosto nije bilo tačno, bilo je površno, priglupo i fundamentalno netačno. Druga dimenzija, istorijske persiflaže i uvođenje anahronističkih elemenata je nešto što je do te mere pase da je do tada već bilo viđeno čak i u srpskom filmu u rasponu od CRNOG GRUJE U NOBu do pesme Borisa Bizetića u filmu CRVENI UDAR Predraga Golubovića. Dakle, to je sve bilo drastično u formalnom preterivanju i bajato čak i za srpske standarde. Međutim, čudnovatost tog filma koje je bilo u globalnim okvirima je dovela do toga da se BASTERDS ne smatra toliko velikom havarijom i da nađe neku fan bazu.
DJANGO UNCHAINED je film koji, na svu sreću, na nivou bazične postavke želi da bude film a ne film-esej, dakle ovo obrni-okreni jeste movie. Ali, kada je movie, on je osrednji, a kada Tarantino želi da ga nadogradi to je ovog puta opet šuplje, isprazno, manje ili više potpuno neduhovito, a u pojedinim segmentima (recimo Big daddy kao proto-pimp na farmi robinja i KKK) čak i uvredljivo.
Ovo je film koji po obimu radnje i sadržaju ne bi smeo da bude duži od 100 minuta a Tarantino ga razvlači na 165 minuta što danas mogu sebi da dopuste ili veliki spektakli u kojima ima šta da se vidi, ili veliki autori koji imaju šta da kažu. DJANGO UNCHAINED ne nudi ni jedno ni drugo.
Robert Richardson je napravio izuzetan doprinos u KILL BILLu i u INGLOURIOS BASTERDS je ponudio zanimljivo osvetljenje i tretman ambijenata iako same scene koje je snimao nisu bile naročito dobro postavljene. U UNCHAINEDu, on nudi jednu vrlo konvencionalnu fotografiju, pristojnu ali ne naročito sugestivno, a Tarantinovo kadriranje je prilično akademsko, sporadično čak i šturo.
Jedan veliki deo problema leži u tome što Tarantino vrlo brzo izgubi ideju kako da snimi tolike količine dijaloga kojima je opteretio junake, naročito je r su njihovi odnosi bazirani na odnosima iz filmova u kojima ljudi me govore puno. Ovde međutim, likovi koji se definišu kroz postupke a ne kroz govor mnogo pričaju i njihova ispraznost se time razotkriva.
Sam Jackson ima najzanimljiviji lik u filmu, odanog house niggera koji po svaku cenu štiti svoga gazdu, i nažalost taj karakter radi kao karikaturu, ali uprkos svemu potencijal tog lika se oseća.
Di Caprio je solidan kao južnjački gazda, robovlasnik i šteta je što materijal nije dorastao njegovim glumačkim sposobnostima.
Nemci su ostavili značajan trag u špageti vesternu pre svega kroz učinak Klausa Kinsog. Christophe Waltz samo u kroz izmotavanje uspeva da emituje nekakvu neurozu, koja je kod Kinskog znamo bila mnogo autentičnija. Međutim, Waltz u ovom filmu kao da pere svoju "biografiju" iz uloge Hansa Lande jer njegov junak kroz svoj "topao" gotovo homoerotski odnos prema Djangu nosi drugi najproblematičniji ekstrem UNCHAINEDa.
Naime, Waltz bez zadrške igre nemačkog zubara koji je postao lovac na ucene i uzima Djanga kao vodiča na jednoj od misija. Međutim, zgađen ropstvom on oslobađa Djanga i poveden romantičarskim zanosom jer ga je Djangova priča podsetila na mit o Zigfridu i Brumhildi, on odluči da mu pomogne u pokušaju da se ponovo nađe sa svojom ženom. Waltz ovu bizarnu premisu igra sa punim ubeđenjem što ne samo da deluje apsurdno već stvara jedan naročito paternalistički odnos prema Djangu, jedan odnos prepun razumevanja za njega i frustracije koje je podneo kao rob čime apsolutno eliminiše bilo kakvu buddy hemiju.
DJANGO UNCHAINED je u suštini buddy film u kome nema nimalo buddy hemije sem Schultzovih bizarnih emocija prema Djangu koje su pritom iz današnje vizure bljutave a u kontekstu epohe u kojoj se sve dešava sasvim neočekuivane ako imamo u vidu tadašnji pogled na svet.
Pošto Django i Schultz provode jako puno vremena zajedno javlja se problem toga što među njima nema nikakve drame, oni se savršeno slažu i sve im savršeno uspeva.
U principu, tradicija vesterna ostavlja mogućnost za nastanak jako dugih filmova, setimo se recimo ONCE UPON A TIME IN THE WEST, ali to su filmovi koji su na nivou priče i karaktera znatno bogatiji od ovoga.
Na kraju, iako je fan blaxploitationa, Tarantino ne uspeva da stvori utisak istinskog crnačkog gneva koji je bio prisutan u blaxploitation vesternima iz sedamdesetih, kod njega uprkos priličnoj veštini za kreiranje ekstremnih postavki, ovde sve deluje dosta umiveno i u rukavicama, bez ikakve sočnosti.
Ako neko želi da vidi znatno bogatiju i superiorniju varijante ovakve priče, preporučujem maestralni SKIN GAME Paula Bogarta jedan od overlooked klasika slave vesterna.
Kad je reč o špageti tradiciji, Tarantino nudi nekoliko muzejskih detalja kao što je ubacivanje moderne muzike u epohu, ali nema tu italijanskog osećaja za stil, tako da čak i kicoš kao Calvin Candie deluje više kao junak iz američkog nego iz italijanskog filma.
Jamie Foxx je naslovni lik i prisutan je u skoro svim scenama ali u vlastitom filmu na planu uticaja na radnju on je epizodista. U tom pogledu, DJANGO UNCHAINED je priča o oslobađanju crnaca u kome glavnu reč i glavne odluke donose belci a crnac samo potura leđa i služi im kao fetiš za koji vezuju određene ideološke pozicije. Jamie Foxx sam po sebi nije sporan kao glumac ali sasvim sigurno da bi Will Smith bio ne samo bolji u toj ulozi već i ne bi dozvolio da mu junak bude ovoliko pasivan uprkos naslovnoj ulozi.
BASTERDS je film kome se ne bih vraća. DJANGO ću eventualno pogledati još nekad jer je u samoj svojoj strukturi nepretenciozan, pa samim tim nema ogromnu grešku u temeljima kao prethodni film.
Ipak, rekao bih da je Tarantinu potrebno da sa jedne strane ojače dramske fundamente svojih priča a sa druge da osveži asortiman sitnih vezova kojima ih ukrašava pošto u DJANGOu ni jedno ni drugo ne stoji kako treba.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment