Pogledao sam NOT FADE AWAY Davida Chasea, vrlo pozni rediteljski debi televizijskog velikana koji je prošao mnogo toga ali je pre svega zapamćen po SOPRANOSima sa kojima je uveo televizijsku seriju kao formu u jednu novu eru. NOT FADE AWAY je njegov film nostalgije koji po mnogo čemu nije savršeno ostvarenje, ali spada u red vrlo zanačajnih filmova o anatomiji rokenrola, prikazuje temu društvenog uticaja rokenrola iz jednog svežeg ugla i na polju dramaturgije prilazi iz drugačije vizure.
Naime, NOT FADE AWAY je priča o onima koji su na neki način omasovili rokenrol i držali ga u životu, što na neki način rade i danas, a to su neuspešni bendovi. Rokenrol film se u principu ili bavi preplitanjem etosa rokenrol pesama sa životnim svetonazorom junaka i konfliktima sa zajednicom, ili talentovanim umetnicima - stvarnim ili fikcionalnim - ali se vrlo retko bavi muzičarima koji nisu ni naročito talentovani ni naročito netalentovani, koji su mogli ali nisu postigli uspeh ili bilo kakvu karijeru. U tom pogledu NOT FADE AWAY u sebi ne nosi onaj polet i energiju da ne kažem "smisao" koji bi nosile priče o usponu i padu i sl. ali je jako zanimljiv kao slika umetničkog stvaralaštva u formi rokenrol benda, prelasku rokenrola iz reproduktivne u autorsku fazu i svim onim kontingentnim događajma koji većinu bendova učini nepoznatim i zaboravljenim, čak i kada potencijalno ne zaostaju za manjinom koja je uspela da se ostvari.
U tom pogledu NOT FADE AWAY zauzima zapaženo mesto u tradiciji filmova koji se bave delikatnom temom umetničkog stvaralaštva u kojoj je uvek jako teško objasniti publici da li je protagonista, osim ako nije reč o etabliranoj ličnosti, zapravo talentovan ili nije. Chase nas vrlo vešto ubeđuje upravo da su njegovi junaci u toj sivoj zoni u kojoj ljudi mogu da pomisle da bi iz hobista mogli da prerastu u profesionalce.
Smešten u Džersi, NOT FADE AWAY u klasnom smislu takođe nudi nov pogled na rokenrol scenu, govori o džukcima iz pedgrađa, iz radničke klase koja gravitira drugim vidovima ispoljavanja koji su odlučili da uđu na rokenrol scenu, i u tom pogledu deli njihovu skepsu prema rokenrol miljeu kome oni hoće da se priključe ali mu suštinski ne pripadaju. Chase uspeva da istovremeno vrlo inspirativno obuhvati sve ono zbog čega su kontakulturni pokreti šezdesetioh bili značajni i neophodni ali prikazuje i njihovu mračnu stranu koja je do danas ostala polu-tabu, između ostalog i zbog novoholivudskih reditelja koji su je proslavili na filmu i danas su neprikosnovene veličine.
Međutim, Chase iako je star nije to, on je uostalom dok su Scorsese i ostali bećari pravili svetsku slavu radio na televizijskim serijama, i uprkos generacijskoj vezi on je blue collar on u odnosu na njih. Tako i njegov junak uprkos tome što ga zanimaju rokenrol i umetnost ipak ostaje blue collar u odnosu na Jaggera i Richardsa koji su pre njega postali elita.
U tom pogledu i Chaseov film je kao i bend njegovih junaka, zanimljiv, srčan, svež i nesposoban da postigne uspeh kakav su na tu temu postizale "elite".
U stilskom pogledu, Chase nije konzervativan. Čak bi se reklo da mu je rad na SOPRANOSima koji su često imali gotovo nadrealističku, košmarnu atmosferu i dramaturgiju ređanja događaja, pomogao da danas bude konzervativniji od nekadašnjih zvezda koje su svojim radom renovirale Holivud i postavile nove standarde filmskog pripovedanja. Ponovo, Chase liči na svoje likove, i pravi amalgam raznoraznih uticaja svoje epohe - njegov junak obožava TWILIGHT ZONE ali se u jednoj sceni izloži i Antonionijevom BLOW UPu, pa tako i ovde mešaju se antonionijevski potezi u pogledu puštanja da se scene gomilaju i da se iz događaja crpe značenja i konstituiše priče, a sa druge strane sami događaji su ipak vrlo jasno, i anglosaksonski precizno formulisani.
Ono što međutim nedopustivo ostaje na pola puta jeste glumačka podela koja je negde između random ljudi iz francuskog novog talasa i sugestivnih personality zvezda sa američke televizije. U pojedinim fazama se čini da bi glumci morali biti diferenciraniji. Svakako dakle da je, rokenrol rečnikom, NOT FADE AWAY svoju marginalnu poziciju zaslužio i time što nije imao dobrog frontmena.
Pošto je NOT FADE AWAY od starta priča o bendu koji nije postao poznat, nije preveliko kvarenje ugođaja ukoliko se ova teza iznese i još malo elaborira. Ako govorimo striktno iz vizure muzike, i zanemarimo kontingentne događaje koji su omeli bend, razlog njihovog neuspeha bio je u tome što nisu imali dovoljno autentičan koncept. Pesma koju je Steven Van Zandt, autor muzike, preuzeo od svojih štićenica iz norveškog benda Cocktail Slippers i dao junacima filma je dobra, ali su oni previše želeli da se uklope u postojeće Brit invasion koncepte umesto da su forsirali ono što jesu a to su momci iz predgrađa, što će potom verovatno najviše kapitalizovati Bruce Springsteen.
NOT FADE AWAY prepoznaje snagu svog koncepta i sa njom stiže daleko. Dalje bi sigurno stigao sa boljim frontmenom. Još dalje bi stigao da je rokenrol danas onoliko relevantan kao pre. Međutim, kada se na kraju filma začuje "Roadrunner" Jonathana Richmana u izvođenju Sex Pistolsa, mislim da i neko ko potpuno otpisuje tradiciju neće moći da ne pomisli kako je u ovom filmu prikazano barem zrno nečega bez čega M.I.A. ne bi mogla da snimi "Bamboo Banga".
* * * / * * * *
Naime, NOT FADE AWAY je priča o onima koji su na neki način omasovili rokenrol i držali ga u životu, što na neki način rade i danas, a to su neuspešni bendovi. Rokenrol film se u principu ili bavi preplitanjem etosa rokenrol pesama sa životnim svetonazorom junaka i konfliktima sa zajednicom, ili talentovanim umetnicima - stvarnim ili fikcionalnim - ali se vrlo retko bavi muzičarima koji nisu ni naročito talentovani ni naročito netalentovani, koji su mogli ali nisu postigli uspeh ili bilo kakvu karijeru. U tom pogledu NOT FADE AWAY u sebi ne nosi onaj polet i energiju da ne kažem "smisao" koji bi nosile priče o usponu i padu i sl. ali je jako zanimljiv kao slika umetničkog stvaralaštva u formi rokenrol benda, prelasku rokenrola iz reproduktivne u autorsku fazu i svim onim kontingentnim događajma koji većinu bendova učini nepoznatim i zaboravljenim, čak i kada potencijalno ne zaostaju za manjinom koja je uspela da se ostvari.
U tom pogledu NOT FADE AWAY zauzima zapaženo mesto u tradiciji filmova koji se bave delikatnom temom umetničkog stvaralaštva u kojoj je uvek jako teško objasniti publici da li je protagonista, osim ako nije reč o etabliranoj ličnosti, zapravo talentovan ili nije. Chase nas vrlo vešto ubeđuje upravo da su njegovi junaci u toj sivoj zoni u kojoj ljudi mogu da pomisle da bi iz hobista mogli da prerastu u profesionalce.
Smešten u Džersi, NOT FADE AWAY u klasnom smislu takođe nudi nov pogled na rokenrol scenu, govori o džukcima iz pedgrađa, iz radničke klase koja gravitira drugim vidovima ispoljavanja koji su odlučili da uđu na rokenrol scenu, i u tom pogledu deli njihovu skepsu prema rokenrol miljeu kome oni hoće da se priključe ali mu suštinski ne pripadaju. Chase uspeva da istovremeno vrlo inspirativno obuhvati sve ono zbog čega su kontakulturni pokreti šezdesetioh bili značajni i neophodni ali prikazuje i njihovu mračnu stranu koja je do danas ostala polu-tabu, između ostalog i zbog novoholivudskih reditelja koji su je proslavili na filmu i danas su neprikosnovene veličine.
Međutim, Chase iako je star nije to, on je uostalom dok su Scorsese i ostali bećari pravili svetsku slavu radio na televizijskim serijama, i uprkos generacijskoj vezi on je blue collar on u odnosu na njih. Tako i njegov junak uprkos tome što ga zanimaju rokenrol i umetnost ipak ostaje blue collar u odnosu na Jaggera i Richardsa koji su pre njega postali elita.
U tom pogledu i Chaseov film je kao i bend njegovih junaka, zanimljiv, srčan, svež i nesposoban da postigne uspeh kakav su na tu temu postizale "elite".
U stilskom pogledu, Chase nije konzervativan. Čak bi se reklo da mu je rad na SOPRANOSima koji su često imali gotovo nadrealističku, košmarnu atmosferu i dramaturgiju ređanja događaja, pomogao da danas bude konzervativniji od nekadašnjih zvezda koje su svojim radom renovirale Holivud i postavile nove standarde filmskog pripovedanja. Ponovo, Chase liči na svoje likove, i pravi amalgam raznoraznih uticaja svoje epohe - njegov junak obožava TWILIGHT ZONE ali se u jednoj sceni izloži i Antonionijevom BLOW UPu, pa tako i ovde mešaju se antonionijevski potezi u pogledu puštanja da se scene gomilaju i da se iz događaja crpe značenja i konstituiše priče, a sa druge strane sami događaji su ipak vrlo jasno, i anglosaksonski precizno formulisani.
Ono što međutim nedopustivo ostaje na pola puta jeste glumačka podela koja je negde između random ljudi iz francuskog novog talasa i sugestivnih personality zvezda sa američke televizije. U pojedinim fazama se čini da bi glumci morali biti diferenciraniji. Svakako dakle da je, rokenrol rečnikom, NOT FADE AWAY svoju marginalnu poziciju zaslužio i time što nije imao dobrog frontmena.
Pošto je NOT FADE AWAY od starta priča o bendu koji nije postao poznat, nije preveliko kvarenje ugođaja ukoliko se ova teza iznese i još malo elaborira. Ako govorimo striktno iz vizure muzike, i zanemarimo kontingentne događaje koji su omeli bend, razlog njihovog neuspeha bio je u tome što nisu imali dovoljno autentičan koncept. Pesma koju je Steven Van Zandt, autor muzike, preuzeo od svojih štićenica iz norveškog benda Cocktail Slippers i dao junacima filma je dobra, ali su oni previše želeli da se uklope u postojeće Brit invasion koncepte umesto da su forsirali ono što jesu a to su momci iz predgrađa, što će potom verovatno najviše kapitalizovati Bruce Springsteen.
NOT FADE AWAY prepoznaje snagu svog koncepta i sa njom stiže daleko. Dalje bi sigurno stigao sa boljim frontmenom. Još dalje bi stigao da je rokenrol danas onoliko relevantan kao pre. Međutim, kada se na kraju filma začuje "Roadrunner" Jonathana Richmana u izvođenju Sex Pistolsa, mislim da i neko ko potpuno otpisuje tradiciju neće moći da ne pomisli kako je u ovom filmu prikazano barem zrno nečega bez čega M.I.A. ne bi mogla da snimi "Bamboo Banga".
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment