Pogledao sam BRITANSKI GAMBIT, televizijsku dramu Božidara Zečevića koju je za potrebe RTSa režirao Vladimir Momčilović, svakako jednu od najbizarnijih i zapravo vrlo retkih interpretacija srpskog nacionalizma u sklopu igranog programa. Ako izuzmemo nadraživanje naroda VUKOM KARADŽIĆEM i BOJEM NA KOSOVU, RTS je kasnije smanjio doživljaj i vili se bavio pavićevskim eskapizmom ili se bavio zlehudim posledicama sankcijama u serijama kao što su ona o propasti srednje klase GORE-DOLE ili TV film Zdravka Šotre DNEVNIK UVREDA. Međutim, nacionalna agenda se kasnije marginalno javljala, a od 1994. godine se uostalom i desio Miloševićev zaokret u odnosu na Krajišnike i bosanske Srbe.
Stoga, "prozor" u koji su se mogle uglaviti propagandne stvari je bio prilično tesan, u njemu se eventualna propaganda više manifestovala u starom maniru glorifikovanja istorije, mnogo pre nego bavljenjem aktuelnim temama osim u užen socijalnom kontekstu.
Zečevićeva drama izlazi 1998. kada se temperatura pojačala na Kosovu i kada s ponovo kreće tvrđim nacionalnim putem.
Ona govori o dvojici penzionisanih, već ostarelih britanskih oficira koji jedne noći u klubu veterana Specijalnih snaga iznose svoja sukobljena viđenja Drugog svetskog rata - naime jedan je bio delegiran kod četnika, jedan kod partizana. Onaj koji je bio kod partizana je više napredovao, i ovaj koji je bio kod četnika i voli Srbe sluti da drugi zna neku tajnu koja se rasplela u Drugom svetskom ratu i koštala Srbe.
Do kraja BRITANSKOG GAMBITA mi saznajemo "teoriju zavere" koja nam objašnjava zašto su Srbi stradali. Ipak, mora se priznati da drama, koja se dešava 1991. ima u sebi dosta virilnosti i optimizma spram ishoda novog rata u koji su Srbi ušli, a recimo u jednom dijalogu, srbofil-oficir kaže kako ide u Republiku Srpsku kod jednog svog prijatelja koji je "ministar u tamošnjoj vladi".
Dakle, ovo je jedan od retkih primera da se u formi polemičke drame, dakle praktično isključivo svedeno na ispaljivanje teza, prikazuje relativno aktuelna politička situacija, tražeći korene za to u dnevnopolitičkim ćoškovima istorije.
U tom smislu, BRITANSKI GAMBIT je prilično veran prikaz osnovnih fantazama koji su se formirali u kratkom periodu između Titove smrti i Petog oktobra i kao takav je vrlo vredan dokument.
Sve dobija dodatnu dimenziju pošto penzionisane oficire igraju Ljuba Tadić i Stevo Žigon, obojica suptilno i manje suptilno politički angžovani u vreme Miloševića.
I ideologija i realizacija ovog dela su trećerazredni, ali opet mora se pozdraviti barem pokušaj da se snimi nešto uslovno rečeno "sorkinovsko" što se danas sigurno ne bi desilo.
Stoga, "prozor" u koji su se mogle uglaviti propagandne stvari je bio prilično tesan, u njemu se eventualna propaganda više manifestovala u starom maniru glorifikovanja istorije, mnogo pre nego bavljenjem aktuelnim temama osim u užen socijalnom kontekstu.
Zečevićeva drama izlazi 1998. kada se temperatura pojačala na Kosovu i kada s ponovo kreće tvrđim nacionalnim putem.
Ona govori o dvojici penzionisanih, već ostarelih britanskih oficira koji jedne noći u klubu veterana Specijalnih snaga iznose svoja sukobljena viđenja Drugog svetskog rata - naime jedan je bio delegiran kod četnika, jedan kod partizana. Onaj koji je bio kod partizana je više napredovao, i ovaj koji je bio kod četnika i voli Srbe sluti da drugi zna neku tajnu koja se rasplela u Drugom svetskom ratu i koštala Srbe.
Do kraja BRITANSKOG GAMBITA mi saznajemo "teoriju zavere" koja nam objašnjava zašto su Srbi stradali. Ipak, mora se priznati da drama, koja se dešava 1991. ima u sebi dosta virilnosti i optimizma spram ishoda novog rata u koji su Srbi ušli, a recimo u jednom dijalogu, srbofil-oficir kaže kako ide u Republiku Srpsku kod jednog svog prijatelja koji je "ministar u tamošnjoj vladi".
Dakle, ovo je jedan od retkih primera da se u formi polemičke drame, dakle praktično isključivo svedeno na ispaljivanje teza, prikazuje relativno aktuelna politička situacija, tražeći korene za to u dnevnopolitičkim ćoškovima istorije.
U tom smislu, BRITANSKI GAMBIT je prilično veran prikaz osnovnih fantazama koji su se formirali u kratkom periodu između Titove smrti i Petog oktobra i kao takav je vrlo vredan dokument.
Sve dobija dodatnu dimenziju pošto penzionisane oficire igraju Ljuba Tadić i Stevo Žigon, obojica suptilno i manje suptilno politički angžovani u vreme Miloševića.
I ideologija i realizacija ovog dela su trećerazredni, ali opet mora se pozdraviti barem pokušaj da se snimi nešto uslovno rečeno "sorkinovsko" što se danas sigurno ne bi desilo.
No comments:
Post a Comment