Pogledao sam HWANGHAE Hong-Jin Na, koji nas je pre neku godinu obradovao prehvaljenim CHASERom. Dok čekamo američki rimejk da ga poprave, HWANGHAE je film koji će nas podsetiti na sve prednosti i nedostatke Hong-Jin Na kao reditelja. Naime, on je u toj meri operisan od osećaja za ritam i sposobnosti za razdvajanje važnog od nevažnog da u HWANHAE jednu u suštini pristojnu premisu, mada ne znatno revolucionarniju od KLOPKE uspeva da pretvori u dvoipočasovnu potragu za krajem začinjenu ponekom dobrom scenom.
U određenom smislu HWANGHAE se može tunačiti kao severnokorejska propaganda. Ovaj film govori o pripadniku svernokorejskog naroda koji je izbegao u Kinu i tamo postao žrtva trgovaca ljudima. Kako bi otplatio "dug" usled kog je postao rob, on biva poslat u Južnu Koreju da obavi ubistvo. Sunovrat ovog čoveka dakle kreće kada je napustio komunizam i plansku privredu i došao u Kinu gde se upravo odvija košmar Naomi Klein - komunizam i kapitalizam u isto vreme gde mora da vozi taksi i otplaćuje dug koji je nemoguće otplatiti (zar to upravo nije suština kapitalizma?) da bi konačno završio u demokratskoj Južnoj Koreji gde kapitalizam dostiže svoju najeskscesivniju formu - ono što je u Kini pokušavao da otplati vozeći taksi, ovde mora da otplati ubistvom.
Pored toga, glavni junak, o čijoj prošlosti kao superheroja ne znamo ništa te imam puno pravo da pretpostavim da je reč o tipičnom izgladnelom Severnokorejancu ubrzo počinje da pokazuje osobine vrsnog borca koji vlada ne samo borilačkim veštinama već ima položenu vožnju za sve kategorije. Ako imamo na umu da je služenje vojske obaveza svih lojalnih Severnjaka, odčigledno je da se obuka vrši na vrhunskom nivou. Ne znam kako bi se ovaj junak nosio sa nekim profesionalnim vojnikom ali sa raznim lokalnim ološima kojima fizički kontakt nije stran, kao i sa običnom policijom i tradicionalnom arhitekturom sa koje je rad da skoči, on izlazi kao pobednik. Ako su izdajnici tako prilježni na obuci čovek se prosto upita kakve li su prave severnokorejske patriote koje nisu okrenule leđa Juche ideologiji.
U svakom slučaju sa trajanjem od dva i po sata, HWANGHAE uspeva da se po dimenzijama približi i nadmaši Kim Ji Woonov oproštajni korejski rad. I u određenom smislu kada krene osveta, ubijanje čekićima, sekirama, pajserima, gedorama i ostalim alatom, to je sve jedan produžetak ranog Chan Wook Parka drugim sredstvima. Dok je Kim Ji Woon jednu jednostavnu priču naduvao do besmisla i relativno imao snage da je izgura da ne bude dosadna već samo bezveze, Hong-Jin ipak nije taj kalibar tako da je njegov film na mikronivou soildan ali u celini nažalost teško da može da se preporuči. Ako tome dodamo da smo te stvari sa mikronivoa već nekoliko puta videli baš u toku prošle godine, onda je jasno da je reč o dosta bajatom naslovu koji zbog trajanja predstavlja iskušenje i za kompletiste. No, kome je uživanje da pogleda nešto ovakvo iz iskvarene Južne Koreje, a meni jeste jer se zgražavam koliko su posrnuli u odnosu na vrlinu Dragog Vođe, onda će ovo ionako overiti.
* * / * * * *
U određenom smislu HWANGHAE se može tunačiti kao severnokorejska propaganda. Ovaj film govori o pripadniku svernokorejskog naroda koji je izbegao u Kinu i tamo postao žrtva trgovaca ljudima. Kako bi otplatio "dug" usled kog je postao rob, on biva poslat u Južnu Koreju da obavi ubistvo. Sunovrat ovog čoveka dakle kreće kada je napustio komunizam i plansku privredu i došao u Kinu gde se upravo odvija košmar Naomi Klein - komunizam i kapitalizam u isto vreme gde mora da vozi taksi i otplaćuje dug koji je nemoguće otplatiti (zar to upravo nije suština kapitalizma?) da bi konačno završio u demokratskoj Južnoj Koreji gde kapitalizam dostiže svoju najeskscesivniju formu - ono što je u Kini pokušavao da otplati vozeći taksi, ovde mora da otplati ubistvom.
Pored toga, glavni junak, o čijoj prošlosti kao superheroja ne znamo ništa te imam puno pravo da pretpostavim da je reč o tipičnom izgladnelom Severnokorejancu ubrzo počinje da pokazuje osobine vrsnog borca koji vlada ne samo borilačkim veštinama već ima položenu vožnju za sve kategorije. Ako imamo na umu da je služenje vojske obaveza svih lojalnih Severnjaka, odčigledno je da se obuka vrši na vrhunskom nivou. Ne znam kako bi se ovaj junak nosio sa nekim profesionalnim vojnikom ali sa raznim lokalnim ološima kojima fizički kontakt nije stran, kao i sa običnom policijom i tradicionalnom arhitekturom sa koje je rad da skoči, on izlazi kao pobednik. Ako su izdajnici tako prilježni na obuci čovek se prosto upita kakve li su prave severnokorejske patriote koje nisu okrenule leđa Juche ideologiji.
U svakom slučaju sa trajanjem od dva i po sata, HWANGHAE uspeva da se po dimenzijama približi i nadmaši Kim Ji Woonov oproštajni korejski rad. I u određenom smislu kada krene osveta, ubijanje čekićima, sekirama, pajserima, gedorama i ostalim alatom, to je sve jedan produžetak ranog Chan Wook Parka drugim sredstvima. Dok je Kim Ji Woon jednu jednostavnu priču naduvao do besmisla i relativno imao snage da je izgura da ne bude dosadna već samo bezveze, Hong-Jin ipak nije taj kalibar tako da je njegov film na mikronivou soildan ali u celini nažalost teško da može da se preporuči. Ako tome dodamo da smo te stvari sa mikronivoa već nekoliko puta videli baš u toku prošle godine, onda je jasno da je reč o dosta bajatom naslovu koji zbog trajanja predstavlja iskušenje i za kompletiste. No, kome je uživanje da pogleda nešto ovakvo iz iskvarene Južne Koreje, a meni jeste jer se zgražavam koliko su posrnuli u odnosu na vrlinu Dragog Vođe, onda će ovo ionako overiti.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment