Danas smo zahvaljujući krajnje dekadentnoj akciji u povodu Kunčevog rođendana uspeli da pogledamo poslednji film Žike Mitrovića PROTESTNI ALBUM.
Reč je o filmu koji je u pripovedačkom i širem rediteljskom smislu kranje prolematičan, u sebi ima sve elemente nečijeg "poslednjeg" filma, ali isto tako ima u sebi i niz vrlo zanimljivih detalja koji su pre svega podatni za analizu. Za razliku od tipičnih jugoslovenskih krimića, PROTESTNI ALBUM pokušava da iznese specifične, vrlo često ekscentrične karaktere, od kojih najekscentričniji i po svojim motivima najbizarniji glavni junak, urednik diskografske kuće Emil koga igra Dragan Nikolić. Njegov poriv da iako zna tajnu ubistva poznate pop pevačice Flore (Bebi Dol) to sve krije, pritom festišistički čuvajući njenu cipelu, ostaje potpuno nejasan čak i gledaocu koji je speman da sam nadogradi neke detalje koji nedostaju.
Film se takođe u znatnoj meri bavi pitanjem umetničkih kompromisa ali muzika Saše Habića nažalost ne uispeva da nam dočara koja je to "dobra" muzika kojoj junaci streme a koja je "pop shit" koji ih ograničava i nastaje pod "pritiskom" diskografske kuće. Inače, sam koncept diskografske kuće kao miljea dosta je rasprostranjen u našem filmu od ŠPIJUNA NA ŠTIKLAMA i SLATKA OD SNOVA preko A3 do niza starih filmova o pevačima i reklo bi se da je tema diskografskih kuća neobično zastupljena u našem filmu. Uostalom i u Mitrovićevom NOŽU diskografska kuća ima vrlo specifičnu, politički pregnantnu ulogu koja je čak i nagoveštena u nekim dijalozima.
Ovde je politička uloga diskografske kuće naročito zanimljiva jer se na njenom čelu nalazi svojevrsni muzički Dražević, Paša (Samardžić) nekadašnji partizan, saradnik Službe, specijalizovan za prodaju oružja koji se posle svega našao u diskografiji. Paralele sa Draževićem su očigledne i čini se da je Mitrović ovde i direktno aludirao na njega.
Pa ipak, verovatno ključni politički zahvat jeste scena crkvenog venčanja Paše i Flore u Parizu, gde Paša popušta pred nevestinim zahtevima, ženi se u crkvi u kojoj prvobitno ne želi da ga venča odbegli pop četnik ali pomoćnik pristaje. Očigledno je Mitrović u ovom filmu kanalisao već određenu atmosferu "događanja naroda" i pomirenja između establišmenta i religije barem u Srbiji.
Iako u filmu ima nekoliko značajnih ženskih likova, može se reći da Olivera Ježina igra glavnu žensku ulogu i da odmah raščistimo, skida se u više navrata i bez ustručavanja tako da je ovaj film u tom smislu hvale vredan. Njen specifičan glumački pristp u kome pokušava da svaku besmislicu igra sa savršenim pokrićem kao i uvek dovodi do disbalansa u scenama sa iskusnim šmirantima koji se ne unose u stvari koliko i ona tako da je ovo pojavljivanje postiglo očekivane domete i u glumačkom smislu.
Osnovni problem na nivou vođenja priče jeste Mitrovićev pokušaj da ispriča sve kroz retrospekcije koje su prilčično nejasne, mnoge od njih deluju i krajnje nepotrebno tako da je sveopšti utisak konfuzan.
Rad sa glumcima je na jako niskom nivou, mnoge scene su ispuštene a u nekim situacijama Mitrović evidentno ne vlada ni mladalačkim slengom i atmosferom koju pokušava da stvori. Doduše, i neki od glumaca su na jako niskom nivou kao recimo Alain Noury koji je u ovom slučaju ridikulozan u ulozi slikara Igora čiji rad inače potpisuje Dragoš Kalajić.
Kalajić, Đoko Stojičić i Curzio Malaparte su potpisani u mutaciji za scenario kao autori izvesnih citata. Otprilike se ponešto od toga u jednom gledanju i može prepoznati. Ipakl, primećivanje svih citata iziskivalo bi još nekoliko gledanja što je kod ovako raritnog filma skoro pa neizvodljivo.
U filmu ima niz scena koje su nemaerno smešne ali i ima i par istinski ekscentričnih kao što je recimo ona kada Alain Noury ubija policajce.
U svakom slučaju, voleo bih da opvaj film bude dostupniji. Iako je reč o najslabijem Mitrovićevom filmu, nema sumnje da je čak i takav zanimljiviji od nekih njegovih poznih radova kao što je TIMOČKA BUNA.
* * / * * * *
Reč je o filmu koji je u pripovedačkom i širem rediteljskom smislu kranje prolematičan, u sebi ima sve elemente nečijeg "poslednjeg" filma, ali isto tako ima u sebi i niz vrlo zanimljivih detalja koji su pre svega podatni za analizu. Za razliku od tipičnih jugoslovenskih krimića, PROTESTNI ALBUM pokušava da iznese specifične, vrlo često ekscentrične karaktere, od kojih najekscentričniji i po svojim motivima najbizarniji glavni junak, urednik diskografske kuće Emil koga igra Dragan Nikolić. Njegov poriv da iako zna tajnu ubistva poznate pop pevačice Flore (Bebi Dol) to sve krije, pritom festišistički čuvajući njenu cipelu, ostaje potpuno nejasan čak i gledaocu koji je speman da sam nadogradi neke detalje koji nedostaju.
Film se takođe u znatnoj meri bavi pitanjem umetničkih kompromisa ali muzika Saše Habića nažalost ne uispeva da nam dočara koja je to "dobra" muzika kojoj junaci streme a koja je "pop shit" koji ih ograničava i nastaje pod "pritiskom" diskografske kuće. Inače, sam koncept diskografske kuće kao miljea dosta je rasprostranjen u našem filmu od ŠPIJUNA NA ŠTIKLAMA i SLATKA OD SNOVA preko A3 do niza starih filmova o pevačima i reklo bi se da je tema diskografskih kuća neobično zastupljena u našem filmu. Uostalom i u Mitrovićevom NOŽU diskografska kuća ima vrlo specifičnu, politički pregnantnu ulogu koja je čak i nagoveštena u nekim dijalozima.
Ovde je politička uloga diskografske kuće naročito zanimljiva jer se na njenom čelu nalazi svojevrsni muzički Dražević, Paša (Samardžić) nekadašnji partizan, saradnik Službe, specijalizovan za prodaju oružja koji se posle svega našao u diskografiji. Paralele sa Draževićem su očigledne i čini se da je Mitrović ovde i direktno aludirao na njega.
Pa ipak, verovatno ključni politički zahvat jeste scena crkvenog venčanja Paše i Flore u Parizu, gde Paša popušta pred nevestinim zahtevima, ženi se u crkvi u kojoj prvobitno ne želi da ga venča odbegli pop četnik ali pomoćnik pristaje. Očigledno je Mitrović u ovom filmu kanalisao već određenu atmosferu "događanja naroda" i pomirenja između establišmenta i religije barem u Srbiji.
Iako u filmu ima nekoliko značajnih ženskih likova, može se reći da Olivera Ježina igra glavnu žensku ulogu i da odmah raščistimo, skida se u više navrata i bez ustručavanja tako da je ovaj film u tom smislu hvale vredan. Njen specifičan glumački pristp u kome pokušava da svaku besmislicu igra sa savršenim pokrićem kao i uvek dovodi do disbalansa u scenama sa iskusnim šmirantima koji se ne unose u stvari koliko i ona tako da je ovo pojavljivanje postiglo očekivane domete i u glumačkom smislu.
Osnovni problem na nivou vođenja priče jeste Mitrovićev pokušaj da ispriča sve kroz retrospekcije koje su prilčično nejasne, mnoge od njih deluju i krajnje nepotrebno tako da je sveopšti utisak konfuzan.
Rad sa glumcima je na jako niskom nivou, mnoge scene su ispuštene a u nekim situacijama Mitrović evidentno ne vlada ni mladalačkim slengom i atmosferom koju pokušava da stvori. Doduše, i neki od glumaca su na jako niskom nivou kao recimo Alain Noury koji je u ovom slučaju ridikulozan u ulozi slikara Igora čiji rad inače potpisuje Dragoš Kalajić.
Kalajić, Đoko Stojičić i Curzio Malaparte su potpisani u mutaciji za scenario kao autori izvesnih citata. Otprilike se ponešto od toga u jednom gledanju i može prepoznati. Ipakl, primećivanje svih citata iziskivalo bi još nekoliko gledanja što je kod ovako raritnog filma skoro pa neizvodljivo.
U filmu ima niz scena koje su nemaerno smešne ali i ima i par istinski ekscentričnih kao što je recimo ona kada Alain Noury ubija policajce.
U svakom slučaju, voleo bih da opvaj film bude dostupniji. Iako je reč o najslabijem Mitrovićevom filmu, nema sumnje da je čak i takav zanimljiviji od nekih njegovih poznih radova kao što je TIMOČKA BUNA.
* * / * * * *
Kako ste uspeli da pogledate film? Poznajem čoveka koji bi ubio da ga odgleda.
ReplyDelete