Pogledao sam PLAVI 9 Kreše Golika, jedan vrlo zanimljiv sportski film iz 1950. godine. Reč je o filmu nastalom na samim počecima kinematografije i njegov ideološki svetonazor je samim tim vrlo specifičan, toliko naivno socijalistički da je gotovo američki i poređenje ovog filma sa odnosom prema socijalizmu u ostatku naše kinematografije možda i najbolje pokazuje koliko sam sistem nije verovao u svoje vrednosti.
PLAVI 9 je film koji apsolutno veruje u vrednosti sistema, udruživanje rada, amaterski sport i potpunu fleksibilnost u sistemu. Jedini negativac u filmu je ocvala, ali i dalje talentovana, fudbalska zvezda Tonči Fabris koji zbog svoje sebičnosti gubi mesto u timu a onda čini sve što može da opstruira dolazak mladog radnika iz brodogradilišta koji će da ga zameni.
Fabris se ponaša kao fudbalski profesionalac, opterećen je materijalnim vrednostima, vodi raspusan noćni život i uopšte predstavlja sve ono najgore što sport može da učini od čoveka. Međutim, ono što je meni interesantno to je činjenica da je Fabris veteran, što implicira da je provotimac već desetak godina, samim tim, da se bavio fudbalom u vreme NDH. Naravno, nije tajna da su se naši najveći posleratni fudbaleri bavili fudbalom i tokom okupacije, igrali za selekcije NDH i sl. ali se taj konkretan gaf Fabrisu nikada ne pominje. Ipak, ne može se izbeći pomišljanje na taj ljupki detalj, na taj utisak da je on ipak čovek jednog prošlog vremena, prošlog režima, i njegov lik je tako i postavljen.
Zanimljivo je međutim da neko kao što je Fabris iako nailazi na prezir uprave i saigrača, ipak ima sasvim dovoljno kafana po gradu, raznih lakih žena i sl. da nastavi sa svojim životom. Dakle, ovaj film upada u jednu kontradikciju a to je da je svet u kome junaci žive delimično idealistički ali sa vrlo razvijenom mračnom stranom u kojoj jedan tako sumnjiv tip može da nađe utočište.
Dilema glavnog junaka između toga da li zaigra izuzetno važnu međunarodnu utakmicu ili da roni radi popravke nekog broda, deluje toliko naivno, da je to dirljivo, i Golik dostiže skriginovske domete u fetišizovanju socijalizma, sa šefovima koji razumeju i jednu i drugu potrebu i na kraju prelome u korist sporta jer hajde ipak, eto, skupićemo se svi na utakmici, ali vrlo lako je moglo biti i drugačije - i bez ikakve sumnje, Golik tako režira da bi i to bio hepiend.
U tom smislu je zanimljivo uporediti MONTEVIDEO u kome nema takvog otpisivanja profesionalca, već naprotiv u MONTEVIDEU snaga igre učini da profesonalac kroz bavljenje njome postane bolji čovek. Kod Golika fudbal ima povoljan efekat na radničku klasu, i zato junak i zaigra fudbal ali Tončija Fabrisa fudbal sam po sebi ipak nije uspeo da popravi jer on je očigledno do te mere klasno neosvešćen i iskvaren da ga čak ni lopta ne može oplemeniti.
Zanimlivo je da je i kod Šotre u liku Becića, profesionalca kog Voja Brajović igra u VIŠE OD IGRE i sada kod Ivice Beka u MONTEVIDEU 2, gde Bek nije jedini profesionalac ali jedini igra za inostrani klub, postoji tačka u kojoj se profi priključi amaterskom kolektivu. Kod Golika je to beskompromisno - Fabrisa čeka pad a uspravljanje niej izvesno. Jedini veći fatalizam na temu profesionalizma u fudbalu nosi TRENER Puriše Đorđevića ali to je generalno fatalistički film, dočim PLAVI 9 nije, Golik je snimio veseo populistički film sa dosta romanse i komedije pa u tom smislu i čudi da se glavni "negativac" nimalo ne popravi i ne prevaspita.
* * * / * * * *
PLAVI 9 je film koji apsolutno veruje u vrednosti sistema, udruživanje rada, amaterski sport i potpunu fleksibilnost u sistemu. Jedini negativac u filmu je ocvala, ali i dalje talentovana, fudbalska zvezda Tonči Fabris koji zbog svoje sebičnosti gubi mesto u timu a onda čini sve što može da opstruira dolazak mladog radnika iz brodogradilišta koji će da ga zameni.
Fabris se ponaša kao fudbalski profesionalac, opterećen je materijalnim vrednostima, vodi raspusan noćni život i uopšte predstavlja sve ono najgore što sport može da učini od čoveka. Međutim, ono što je meni interesantno to je činjenica da je Fabris veteran, što implicira da je provotimac već desetak godina, samim tim, da se bavio fudbalom u vreme NDH. Naravno, nije tajna da su se naši najveći posleratni fudbaleri bavili fudbalom i tokom okupacije, igrali za selekcije NDH i sl. ali se taj konkretan gaf Fabrisu nikada ne pominje. Ipak, ne može se izbeći pomišljanje na taj ljupki detalj, na taj utisak da je on ipak čovek jednog prošlog vremena, prošlog režima, i njegov lik je tako i postavljen.
Zanimljivo je međutim da neko kao što je Fabris iako nailazi na prezir uprave i saigrača, ipak ima sasvim dovoljno kafana po gradu, raznih lakih žena i sl. da nastavi sa svojim životom. Dakle, ovaj film upada u jednu kontradikciju a to je da je svet u kome junaci žive delimično idealistički ali sa vrlo razvijenom mračnom stranom u kojoj jedan tako sumnjiv tip može da nađe utočište.
Dilema glavnog junaka između toga da li zaigra izuzetno važnu međunarodnu utakmicu ili da roni radi popravke nekog broda, deluje toliko naivno, da je to dirljivo, i Golik dostiže skriginovske domete u fetišizovanju socijalizma, sa šefovima koji razumeju i jednu i drugu potrebu i na kraju prelome u korist sporta jer hajde ipak, eto, skupićemo se svi na utakmici, ali vrlo lako je moglo biti i drugačije - i bez ikakve sumnje, Golik tako režira da bi i to bio hepiend.
U tom smislu je zanimljivo uporediti MONTEVIDEO u kome nema takvog otpisivanja profesionalca, već naprotiv u MONTEVIDEU snaga igre učini da profesonalac kroz bavljenje njome postane bolji čovek. Kod Golika fudbal ima povoljan efekat na radničku klasu, i zato junak i zaigra fudbal ali Tončija Fabrisa fudbal sam po sebi ipak nije uspeo da popravi jer on je očigledno do te mere klasno neosvešćen i iskvaren da ga čak ni lopta ne može oplemeniti.
Zanimlivo je da je i kod Šotre u liku Becića, profesionalca kog Voja Brajović igra u VIŠE OD IGRE i sada kod Ivice Beka u MONTEVIDEU 2, gde Bek nije jedini profesionalac ali jedini igra za inostrani klub, postoji tačka u kojoj se profi priključi amaterskom kolektivu. Kod Golika je to beskompromisno - Fabrisa čeka pad a uspravljanje niej izvesno. Jedini veći fatalizam na temu profesionalizma u fudbalu nosi TRENER Puriše Đorđevića ali to je generalno fatalistički film, dočim PLAVI 9 nije, Golik je snimio veseo populistički film sa dosta romanse i komedije pa u tom smislu i čudi da se glavni "negativac" nimalo ne popravi i ne prevaspita.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment