HANYO

Pogledao sam HANYO Sang-soo Ima, rimejk Kim Ki-youngovog klasika iz šezdesetih. Reč je o vrlo zanimljivom, dosta senzacionalističkom, pri kraju idejno konfuznom, ali u osnovi vrlo efektnom spoju melodrame i trilera, priči o ljubavnom trouglu koji podstiče izvesne vidove nasilja. HANYO je očigledno jedan od južnokorejskih filmova pravljenih za izvoz ali srećom ne ulazi u ovaj manir revenge filma i ne obezvređuje se kada koketira sa nekim od tih elemenata.

Im je snimio pre svega jedan elegantan film, sa dobrim ritmom u kom uspeva da sačuva specifičnost korejskog poimanja vremena i komunikativnost sa zapadnom publikom. Isto važi i za glumačku podelu koja je izrazito user friendly za zapadne gledaoce.

Ono što se javlja kao osnovni problem, to je izvesna ispraznost u psihološkom smislu koju Im pokušava da pokrije senzacijama i u tome uspeva. On dobro postavlja priču, ali je onda pred sam kraj ne dovodi do ubedljivog i sadržajnog psihološkog razrešenja i time film silom gura u žanrovsi geto nudeći senzacionalističko rešenje bazirano na nasilju i podrazumevanjima. To ne dovodi do prevelikog disbalansa na nivou celine ali pokazuje da je HANYO u izvesnom smislu, uprkos veštini realizacije i jedna izgubljena prilika. Srećom, u ovim okolnostima, HANYO ima sasvim dovoljno kvaliteta da mu čak i tako fundamentane mane ne budu prevelika prepreka.

* * * / * * * *