Pogledao sam ORAO Zorana Tadića, adaptaciju romana UMJETNI ORAO koju je sam uradio Pavao Pavličić. Ovaj film iz 1990. spada u red Tadićevih pesimističnih metafizičkih krimića koje je snimao po Pavličićevoj prozi. Iako se ni ORAO ne može porediti po svom dometu sa Tadićevim nedostižnim klasikom RITAM ZLOČINA (a opet malo koji jugoslovenski film može), on u određenom smislu spada u vrh njegovog opusa, iako s druge strane pokazuje i ozbioljne naznake stagnacije u odnosu na aktuelne kinematografske tokove.
Naime, ORAO je film koji u vizuelnom smislu i na planu neke opšte uverljivosti filmskog prizora u tom trenutku već gotovo da nema šta da traži na bioskopskom repertoaru i samo dosta rastegljivi standardi jugoslovenske kinematografije mogu da ga legitimišu u tom smislu. Tadić prilično nemarno kadrira, izbor lokacija je dosta pretenciozan i bezličan u isto vreme i rekao bih da je film znatno bolje i ambicioznije zamišljen nego što je realizovan. U određenom smislu ak rekao bih da efektnost pojedinih lokacija više proističe iz scenarističke zamisli nego iz kasnije realizacije.
U formalnom smislu, ORAO je rašomonska priča o grupi prijatelja koji kreću da istražuju ko je kriv za smrt, odnosno najverovatnije, samoubistvo njihovog dragog ali prilično krhkog prijatelja. Kako istražuju sve faktor koji su uticali na njegov život postepeno počinju da se svete pojedincima za koje misle da su ga gurnuli u smrt ali takođe ubrzo shvataju da je ključni krivac jedan od njih.
Pavličićev scenario se bavi istragom (samo)ubistva, ali tretira je kao psihološku dramu između četiri karaktera tako da je veliki adut filma to što ni u jednom trenutku ne postaje priča o mački i mišu a sama funkcija "krivca" do kraja ostaje krajnje psihološki ambivalentna i izvan nečega što bi se moglo posmarati kao krivično delo. Pomeranjem pozicije naratora sa prijatelja na prijatelja odnosno sa osmunjičenog na osumnjičenog daje svemu jednu dodatnu dimenziju intrige.
Problem je međutim u tome što scenario koliko god zanimljivo zamišljen, retko kada prevazilazi nivo skice za neki jako zanimljiv film koja ipak nije do kraja ostvarena.
* * 1/2 / * * * *
Naime, ORAO je film koji u vizuelnom smislu i na planu neke opšte uverljivosti filmskog prizora u tom trenutku već gotovo da nema šta da traži na bioskopskom repertoaru i samo dosta rastegljivi standardi jugoslovenske kinematografije mogu da ga legitimišu u tom smislu. Tadić prilično nemarno kadrira, izbor lokacija je dosta pretenciozan i bezličan u isto vreme i rekao bih da je film znatno bolje i ambicioznije zamišljen nego što je realizovan. U određenom smislu ak rekao bih da efektnost pojedinih lokacija više proističe iz scenarističke zamisli nego iz kasnije realizacije.
U formalnom smislu, ORAO je rašomonska priča o grupi prijatelja koji kreću da istražuju ko je kriv za smrt, odnosno najverovatnije, samoubistvo njihovog dragog ali prilično krhkog prijatelja. Kako istražuju sve faktor koji su uticali na njegov život postepeno počinju da se svete pojedincima za koje misle da su ga gurnuli u smrt ali takođe ubrzo shvataju da je ključni krivac jedan od njih.
Pavličićev scenario se bavi istragom (samo)ubistva, ali tretira je kao psihološku dramu između četiri karaktera tako da je veliki adut filma to što ni u jednom trenutku ne postaje priča o mački i mišu a sama funkcija "krivca" do kraja ostaje krajnje psihološki ambivalentna i izvan nečega što bi se moglo posmarati kao krivično delo. Pomeranjem pozicije naratora sa prijatelja na prijatelja odnosno sa osmunjičenog na osumnjičenog daje svemu jednu dodatnu dimenziju intrige.
Problem je međutim u tome što scenario koliko god zanimljivo zamišljen, retko kada prevazilazi nivo skice za neki jako zanimljiv film koja ipak nije do kraja ostvarena.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment