Pogledao sam hrvatski studentski diptih 24 SATA koji su radili Goran Kulenović i Kristijan Milić. Iako ni Milić ni Kulenović nisu snimili najbolje hravtske filmove koje sam gledao poslednjih godina, oni definitivno jesu negde najbliži mom senzibilitetu, i od njihovih filmova sam najviše očekivao. Nažalost ni ŽIVI I MRTVI ni PJEVAJTE NEŠTO LJUBAVNO osim moje želje da budu sjajni filmovi i žanrovskog prepoznavanja to nisu postigli i neka druga ostvarenja su se nametnula kao zrelija. Pa ipak zbog bliskosti u senzibilitetu, i dalje ih smatram rediteljima vrednim pažnje.
Otud mi je zanimljivo da su oni svoje kratke, ili u određenom smislu srednjemetražne debije imali u istoj antologiji, te se može reći da je prilikom ovog spoja takođe zaigrala generacijska sličnost u senzibilitetima.
Kulenovićeva priča RAVNO DO DNA je mešavina Raše Andrića i post-tarantinovskog, koji je sam po sebi post-coenovski, crnohumornog krimića. Balans u ovoj naizmenično sentimentalnoj, grotesknoj i morbidnoj priči nažalost nije baš funkcionalan. Iako je hvale vredan pokušaj da se prenesu obrasci američkog indie krimića u komšijske odnose svojstvene blokovskim dramama iz regiona, sa izvesnom dozom rokerske nostalgije, Kulenović ne uspeva da ih efektno spoji.
Iako ni Milić ni Kulenović u svojim celovečernjim debijima nisu bili tehnički perfektni, u oba ova filma se itekako oseća studentski šmek, for better or worse, ali 24 SATA ne prevazilazi nivo naših studentskih filmova iz tih godina. U tom smislu, 24 SATA je pregazilo vreme u toj meri da su danas studentski filmovi mnogo ozbiljniji.
Kad je reč o Milićevom filmu, on je napravio jednu kamernu walterhillovsku priču i ona u principu mnogo veštije integriše lokalni milje sa stranim žanrovskim obrascima. Miliću sama realizacija takođe nije jača strana, ali u principu sve nedostatke u realizaciji nadoknađuje srčanošću i apsolutnim verovanjem u maticu koju reprodukuje. U tom smislu, njegov segment SIGURNA KUĆA meni čak nagoveštava mnogo više talenta nego što je pokazao u ŽIVIM I MRTVIM.
Milićev segment je otud efektniji od Kulenovićevog koji je na scenarističkom nivou dosta početnički a čini se da te nekonzistentnosti koje su ga mučile u RAVNO DO DNA zapravo nije prevazišao ni u PJEVAJTE NEŠTO LJUBAVNO i da taj film pati od sličnih problema. S druge strane, serija koju uspešno radi već sezonama, pokazuje da ume da se snađe i u nekim žanrovski disciplinovanijim formama i da u filmovima odlučuje da bude pretenciozan preko svojih mogućnosti.
* * 1/2 / * * * *
Otud mi je zanimljivo da su oni svoje kratke, ili u određenom smislu srednjemetražne debije imali u istoj antologiji, te se može reći da je prilikom ovog spoja takođe zaigrala generacijska sličnost u senzibilitetima.
Kulenovićeva priča RAVNO DO DNA je mešavina Raše Andrića i post-tarantinovskog, koji je sam po sebi post-coenovski, crnohumornog krimića. Balans u ovoj naizmenično sentimentalnoj, grotesknoj i morbidnoj priči nažalost nije baš funkcionalan. Iako je hvale vredan pokušaj da se prenesu obrasci američkog indie krimića u komšijske odnose svojstvene blokovskim dramama iz regiona, sa izvesnom dozom rokerske nostalgije, Kulenović ne uspeva da ih efektno spoji.
Iako ni Milić ni Kulenović u svojim celovečernjim debijima nisu bili tehnički perfektni, u oba ova filma se itekako oseća studentski šmek, for better or worse, ali 24 SATA ne prevazilazi nivo naših studentskih filmova iz tih godina. U tom smislu, 24 SATA je pregazilo vreme u toj meri da su danas studentski filmovi mnogo ozbiljniji.
Kad je reč o Milićevom filmu, on je napravio jednu kamernu walterhillovsku priču i ona u principu mnogo veštije integriše lokalni milje sa stranim žanrovskim obrascima. Miliću sama realizacija takođe nije jača strana, ali u principu sve nedostatke u realizaciji nadoknađuje srčanošću i apsolutnim verovanjem u maticu koju reprodukuje. U tom smislu, njegov segment SIGURNA KUĆA meni čak nagoveštava mnogo više talenta nego što je pokazao u ŽIVIM I MRTVIM.
Milićev segment je otud efektniji od Kulenovićevog koji je na scenarističkom nivou dosta početnički a čini se da te nekonzistentnosti koje su ga mučile u RAVNO DO DNA zapravo nije prevazišao ni u PJEVAJTE NEŠTO LJUBAVNO i da taj film pati od sličnih problema. S druge strane, serija koju uspešno radi već sezonama, pokazuje da ume da se snađe i u nekim žanrovski disciplinovanijim formama i da u filmovima odlučuje da bude pretenciozan preko svojih mogućnosti.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment