AFTERMATH

Patrick Lussier je bio jedan od Cravenovih najagilnijih čauša, tako da ga je početkom dvehiljaditih, Wes inicirao u režiranje niskobudžetnih ili DTV žanrovskih radova u Dimensionu koji je bio zadužen za tu vrstu produkcije pri Miramaxu. 

AFTERMATH Patricka Lussiera je njegov pozni rad i jedan od ređih nastupa u akcionom žanru.

Dylan Sprouse igra heroja, Mason Gooding je negativac a Dichen Lachman je dama u nevolji koja sama za sebe ume da priredi dosta nevolja. Lussier poslednjih godina radi DTV ali i horor serije na televiziji, dakle kombinuje dva medija koja imaju suprotan ugled i značaj na spektru dramskog izraza.

Na AFTERMATHu se povuhvata akcije u saradnji sa direktorom fotografijem Shelly Johnsonom, koji je pak opet DP sa izvesnim major iskustvom i u principu je garant solidne fotografije. To se zbilja i desilo na AFTERMATHu i moram priznati da ovaj B-film dosta solidno izgleda, napravljena je jedna visoka saturacija slike, ona je puna do tačke koja nije svojstvena ovoj produkciji. Nisam dovoljan poznavalac tehnike da iznosim neke smele pretpostavke ali ne bi me čudilo da je ovde malo trošen AI da na ekonomičan način malo "pojača" popunjenost slike.

Naprosto, na mnogo mesta ima nečeg artificijelnog u nekim predmetima, ambijentima, kao da je dosta toga docrtano, ali ne na način na koji se danas docrtavaju filmovi sa klasičnim CGI intervencijama već upravo na taj AI način gde se može uraditi puno ali sa dozom neubedljivosti.

Film zapravo najveći problem ima u neinventnivnom scenariju i u tome što ga Lusssier, pored same saturacije slike jako zaglušuje u tempu. Film pokušava da bude brz, da bude intenzivan, ali na kraju mu fali prostor da prodiše.

Otud, uprkos glumačkoj podeli koja je zanimljiva, Dichen Lachman je maturirala kod Johna Wellsa i ona je klasa za sebe - ali i Sprouse i Gooding su vrlo zanimljivi, iako Sprouse nema tu neposrednost tipične akcione zvezde, ali uklapa se. Gooding s druge strane donosi opet nešto atipično ex-military negativcu tako da iako su obojica zdravi i pravi momci ovo nije neki typecast ni u kom slučaju.

Lussier je snimio nešto što je solidno, na momente iznad nekog proseka, ali čini se da je s praga nečeg dobrog ipak na kraju otišao korak unazad. No, uz svu zagušenost, ko voli maskirane momke s automatskim oružjem može fino da se opusti.

* * / * * * *