PUT LUBENICA Branka Schmidta izašao je u vreme dok se ovaj reditelj još uvek nije transformisao iz jednog u suštini lokalnog i prilično bajatog mejnstrima filmaša u jednog od vodećih regionalnih autora sa filmom METASTAZE iz kog će proizaći i njegov ponajbolji rad LJUDOŽDER VEGETARIJANAC i vrlo zanimljivi AGAPE.
Na kraju je Schmidt potrošio svoju dobitnu formulu, zanimljivo zamišljenim ali ipak slabijim A BILI SMO VAM DOBRI, no to je druga tema.
PUT LUBENICA jeste na neki način najavio Schmidtovo popravljanje. Rediteljski mahom konvencionalan i poetički poprilično "jugoslovenski", dakle anahron, ovaj film je ipak doneo zanimljivu priču o ratnom veteranu, traumatizovanom politoksikomanu koji prevozi migrante preko Save, i jednom doživi brodolom iz koga uspeva da spase jednu kinesku devojku i umesto da je likvidira kao neprijatnog svedoka, pomaže joj da preživi.
Schmidt u suštini pravi uspeo spoj lokalnog miljea i nečega što bismo mogli smatrati ne baš amerikanom ali svakako euroamerikanom. Kod Schmidta nema dovoljno akcije da bismo ovaj film mogli porediti sa američkim uzorima iako je glavni junak kod igra Krešimir Mikić faca kakvu bi sedamdesetih u nekom sličnom filmu Jacka Starretta mogao odigrati Tom Skerritt. Ali, nasilni rasplet sa sve pucnjavom jeste nešto što Francuzi ne bi izbegli.
Schmidt ne uspeva da se disciplinuje u prikazu lokalnog kriminalnog ološa gde je skupio "masne" glumce koje igraju Ivo Gregurević, Zijah Sokolović i Leon Lučev i tu je prosto puno praznog hoda i jalovosti, koji nisu neophodni jednom fino istesanom filmu od sat i po, što ovaj film jeste.
Dakle, PUT LUBENICA je neprekidno blizu jako dobrog filma, i to na nekim mestima zamalo ne doseže. Otud, stalno balansira između * * * i * * 1/2, jer se povremeno ovo prvo zaista i desi.
No comments:
Post a Comment